Nebojša Popov – Republikanac i građanin

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Ključni pojmovi koji sintetišu različita društvena, politička, naučnička i intelektualna opredeljenja, gledišta i stavove Nebojše Popova svakako su pojmovi Republike i Slobode. Mislim, naravno, i na republikansko političko uređenje ali i naziv najozbiljnijih novina koje smo ovde uopšte imali, list Republiku kao Nebojšino životno delo. E ta Republika koja u svom zaglavlju ima odrednicu: Glasilo građanskog samooslobađanja – Protiv stihije straha, mržnje i nasilja jedna je od ključnih platformi na kojima se u poslednjih dvadesetak godina formirao, edukovao i ohrabrivao ovdašnji Građanin. Reč je o onoj vrsti javnog delovanja koje proizvodi političku zajednicu – pošto je upravo Građanin onaj koji Republiku čini mogućom. Građanin shvaćen kao aktivni subjekt a ne kao pasivni objekt (ovdašnje) politike. Neko ko je doslovno ovisan o postojanju Slobode, i ko je bez obzira na cenu spreman da brani svoju Republiku i vrednosti na kojima ona počiva. Građanin je onaj koji bez hleba i Slobode jednostavno ne može.

U zemljama s nerazvijenom demokratijom Građanin je najveći patriota. On je taj koji prvi izvikuje čuveno NO PASARAN kad god mu je ugroženo lično, ili pak dostojanstvo društva u kom živi. A dostojanstvo jednog društva meri se njegovim Slobodama. Zato je preduslov Slobode povlačenje jasne granice koja sprečava samovolju i bahatost bilo koje vlasti. Razmicanje i stalno širenje prostora Slobode, kao preduslova demokratskog razvoja srpskog društva, tema je kojoj je Nebojša Popov posvetio vlastiti život.

Jedan od ključnih trenutaka tokom kojih Sloboda zadobija i osvaja pravo građanstva na našim prostorima, Popov vidi u čuvenoj 1968. i događajima koji su se odvijali oko i povodom nje. Takođe, 1968. ključna je i za praćenje istorijskog kontinuiteta straha od društvene alternative kao konstante političkog delovanja svih vlastodržaca. Kao sociolog, on je ubeđen kako je traženje i stvaranje alternative osnovni zadatak društva.

Nebojša Popov na vlastitom primeru demaskira i mit o neprijatelju na kom tradicionalno počivaju ovdašnje samozvane političke elite – odnosno politički uzurpatori društva, pošto da biste bili elita prvo treba da budete odgovorni prema javnom interesu a onda i moralni. Neprijatelj nasušni ovde je izgovor za svaku nesposobnost ili neučinkovitost vlasti. Alternativa, debate i rasprave oko puteva i ciljeva koje društvo koje teži razvoju sebi treba da postavlja, po Nebojši Popovu, pretnja su sistemu u kom je kao središnja vrednost postavljena vlast a ne sloboda.

Među ključnim političkim tezama Nebojše Popova je i ona da politiku ne predstavlja samo vlast već to, u mnogo većoj meri, jeste njena kontrola. Da bi se jedno društvo uopšte moglo smatrati društvom ono mora da razvija mehanizme otpora i kontrole vlastodržaca koji resurse društva prisvajaju za ličnu dob(rob)it. Samodršce je najlakše prepoznati po famoznoj političkoj tezi o idejnom, partijskom ili nacionalnom jedinstvu kao preduslovu napretka i razvoja. Znate već onu floskulu kako samo jedinstveni možemo sve – nju još uvek slušamo, iako znamo da su u najveće nesreće i postradanja naše društvo i narod upadali upravo onda kada je to jedinstvo bivalo dosegnuto. Jedinstvenost ovde uvek podrazumeva jednomišljeništvo, to jest odricanje od mišljenja. Jedinstvo i zagovaranje jedinstva nešto su što uvek treba da nam bude signal za građansku akciju. I tu je slučaj Nebojše Popova indikativan. U vreme ratova, kada svako kritičko mišljenje zamire, hajde da budemo realni pa da kažemo ne samo kod nas, kada medijska municija lako poprimi elemente hajke i linča – uostalom videli smo to na još nerazrešenim ubistvima Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Dade Vujasinović ili sudski tek delimično razrešenim ubistvom Ivana Stambolića – Nebojša Popov je priredio i objavio zbornik Srpska strana rata, koji demaskira srpske ratne ciljeve i njihovu pljačkašku prirodu. Takođe, tih godina Republika biva jedini medij koji nikad nije podlegao ratnoj cenzuri. Ona biva oslonac za održanje osećaja samopoštovanja društva, i osećanja intelektualne i duševne ravnoteže. U ovom zborniku i Republici pravo građanstva imali su oni utišani glasovi koji su se tada retko čuli. Koji su imali intelektualnu i ličnu hrabrost da misle i govore različito od zvaničnih dogmi i sopstvenim primerima pokazuju da su, čak i onda kada sve deluje apsolutno beznadežno, alternativa i moralnost uvek moguće. Glas Nebojše Popova, i njegovih prijatelja i istomišljenika koji su donedavno identifikovani sintagmom Druga Srbija, koja je u međuvremenu takođe obesmišljena, glasovi su koji pokazuju da je osim one ratničke, koja je uništavala sve čega se dohvatila, a na kraju najtemeljnije razorila i samu sebe – paralelno sa njom postojala i ona druga, građanska, razumna i miroljubiva Srbija.

E upravo na takvim primerima vidimo da je i sam princip numeričke većine u politici krajnje relativan – i kako brojčana manjina vremenom lako postane moralna većina.

Ta brojčana manjina ona je koja pokazuje odgovornost prema društvu. U svim društvima ta manjina predstavlja most kojim zabludeli populisti, opsednuti vlastitom bahatošću i manijom veličine, uspevaju da se makar privremeno primire i vrate u kakvu takvu normalnost. Nažalost, samo do nove opsene, novog jedinstva i, u našem slučaju, novog vođe.

Otuda Nebojša Popov u ovoj knjizi kaže: Opsednut sam pitanjem o svom udelu u odgovornosti za ono što se događalo. Odgovori koje Nebojša Popov pokušava da pronađe uvek su povezani sa pitanjima građanskog morala, političke i lične odgovornosti. Uz svest o tezi Aleksisa de Tokvila o tome kako su kroz istoriju mnoge nacije propadale pre nego što su postale svesne vlastitih grešaka, ispovest Nebojše Popova je i knjiga o greškama – kako onim velikim istorijskim greškama i diskontinuitetima u koje smo upadali kao društvo, tako i sasvim ličnim greškama samog Nebojše Popova kao građanina i kao čoveka. Na kraju citiram pitanje koje Nebojša Popov postavlja povodom srpskog kapitalizma i već čuvenog slučaja hrabrih radnika zrenjaninskog preduzeća Jugoremedija.

Pitanje glasi:

Ima li stida u Srbiji danas?

Autor je istoričar umetnosti iz Novog Sada

Delovi izlaganja na promociji knjige Kako smo dospeli dovde u Novom Sadu 22. marta

Sećaćemo ga se

Ubrzo posle promocije knjige „Kako smo dospeli dovde“, na kojoj su izgovorene i ove reči, zauvek nas je napustio njen autor Nebojša Popov. Oproštaj od njega oproštaj je sa jednim od poslednjih predstavnika generacije javnih intelektualaca koji su verovali u vlastitu društvenu ulogu. Koji nisu tražili smisao već su ga stvarali – ubeđeni da će naše društvo biti upravo onakvo kakvi smo i mi u njemu. Koji nisu pasivno prihvatali mišljenje većine. Koji su postavljali pitanja. Izražavali sumnju. Apelovali. Protestovali… Jednom, kad opet rešimo da postanemo društvo, toga ćemo se svakako setiti – do tada, putujte, gospodine Popov, u vašu Republiku…