Neko je morao preživeti

Odatle su sprovođeni na livade kraj sela Bročice sa južne strane Struga, uz šumu Donja Krndija i put Novska-Jasenovac. Na tom mestu su bile podignute dve barake, a na ulazu stražara i dva stražarska tornja. Sve je bilo ograđeno bodljikavom žicom.

Svi koji su tokom avgusta do početka oktobra 1941. upućeni u koncentracioni logor Jasenovac bili su smešteni u ove barake. Logoraši u svojim izjavama taj logor nazivaju Bročice I, Bročice II, Šuma i Bročke Jasenice, a ustaše i Varsajev. Oni koji su u Jasenovac upućivani od kraja septembra do 15. novembra 1941, logorisani su u dve barake podignute kraj sela Krapje na livadama uz rub šume Gornja Krndija. Zbog plavljenja terena, u taj logor su ubrzo preseljeni logoraši sa barakom iz Bročica, s tim što ih je najveći deo pre i za vreme selidbe pobijen. Tako je od kraja septembra do 15. novembra 1941. postojao samo koncentracioni logor Jasenovac kraj sela Krapje, ili – kako su ga logoraši zvali – Krapje I, Krapje II. Kad je usledila i selidba logora Krapje, također zbog plavljenja, u njemu je bilo oko 3.000 logoraša, od kojih je tu selidbu na novo područje u Ciglanu (Ozrena Bačića), preživela polovina.

U novom rejonu pored ciglane nalazila se pilana i neki drugi objekti, a u samom Jasenovcu su početkom 1942. i kožaru pretvorili u deo koncentracinog logora. Bročice, Krpaja, Ciglana i druga mesta istog logora ustaške su nazvale „Ustaška odbrana – Zapovjedništvo sabirnih logora Jasenovac“.

Prema nekim izvorima i izjavama, u tom logoru (Bročice i Krapje) od 21. avgusta do 15. novembra 1941. ubijeno je 8.000 do 12.000 logoraša.

Pored zvaničnog naziva za logor „Zapovjedništvo sabirnih logora Jasenovac“ ustaše su upotrebljavale i druge nazive „Koncentracioni logor Jasenovac“. Naziv „Sabirni i radni logor Jasenovac“ usledio je Pavelićevom odredbom od 25. novembra 1941. „o upućivanju nepodobnih i opasnih lica u sabirne i radne logore“. Da je to zapravo koncentracioni logor potvrđuje  dokument Ustaškog zaštitnog redarstva Zagreb („Zapovjedništvo Koncentracionog logora Jasenovac“) i Župska Redarstvena oblast u Sarajevu, kad izveštava velikog župana ko je sve odveden „Koncentracioni logor Jasenovac“. I sam tajnik Ispostave UNS-a u Banjaluci Antun Repac u svojoj službenoj zabelešci od 29.12. 1941. piše da su taoci otpremljeni u „Koncentracioni logor Jasenovac“. Da nije reč o radnom logoru najuverljivije negiraju genocidna dokumenta ustaške NDH.

U Logoru je bilo pojedinačnog i organizovanog otpora logoraša. U Jasenovcu i Staroj Gradiški, u muškom i ženskom logoru, za sve vreme postojanja logora, na određeni način organizovano se delovalo. Stvarale su se ekonomske zajednice koje su ublažavale teške uslove života. Nacionalni sastav ljudi i žena bio je raznolik, pa mnogi nisu ni shvatili zašto su u logoru. Uvek su se nadali da će kao nevini uskoro biti pušteni.

Najpoznatija su dva organizovana otpora logoraša: prvi 22. aprila 1945.u 10 časova i 15 minuta  u delu logora zvanom „Ciglana“, i drugi, nešto kasnije, oko 20 časova istog dana u „Kožari“ usred Jasenovca. Logoraši Jasenovca su osetili da im preti sigurna smrt, pa su odlučili da provale iz zgrade u kojoj su bili zatvoreni i goloruki povedu borbu borbu na život i smrt. Pod vođstvom Ante Bakotića, Čedomila Hubera, Dragutina Škrgatića, Pavla Kulaša, Jove Živkovića, Mile Ristića i još nekolicine, njih oko 600 je iz zida i vrata istrglo po neki predmet i na zvižduk Milutina Mirića uz poklič “Drugovi, napred“ krenuli su na juriš.

Oko 470 logoraša od 1.075 koliko ih je tada ukupno bilo, nije učestvovalo u pobuni-ustanku, jer su već bili klonuli duhom, mnogi su već bili bolesni, stari i nemoćni, da se goloruki uhvate u koštac s naoružanim ustašama. Oni koje hrabrost nije napustila, iako fizčki slabi i iznureni, u želji da slobodom i životom prikupili su i poslednji atom snage i napali ustaške stražare. Nekoliko su zadavili šakama i oduzeli im oružje. Ostali logoraši su železnim predmetima, cigama i letvama nasrnuli na ostale ustaše u trku prema 150 metara udaljenim istočnim logorskim vratima, u pravcu Košutarice.

eđutim, taj put su ustaše držale po unakrsnom vatrom mitraljeza, pa su tako pokosili veliki broj zatočenika. Ipak, bili su iznenađeni, nisu očekivali napad golorukih i izmučenih logora, pa su u panici zaboravili da zatvore logorska vrata. Logoraš Mile Ristić udario je nožem ustaškog mitraljesca, oduzeo mu oružje, a zatim otvorio vatru po ustašama. Tako je štitio odstupanje svojih drugova. Kroz vrata je u toj borbi protrčalo više stotina logoraša, od kojih je preživelo 117, dok je na tom putu i oko logora, kao i u reci Savi, našlo smrt njih 488. Oko 470 koji su ostali u logorskom krugu ustaše su pobile, izuzev nekolicine koji su se sakrili u bunar i tu pet dana čekali i dočekali pripadnike Jugoslovenske armije.

I 167 zatočenika iz jasenovačkog logora „Kožara“ samo nekoliko časova kasnije, poveli su borbu na život i smrt. Predvođeni Stankom Gaćešom Zahidom Bukurevićem, iz logora je prodrlo njih oko 150, ali su tek čekale teškoće. Trebalo je proći jasenovačkim ulicama i probiti se preko nasipa, ceste i železničke pruge, koje su obezbeđivane mnogim bunkerima i iz kojih su mitraljezi sejali smrt. Iako se priličan broj zatočenika probio iza logorskog zida i našao na slobodi, ubrzo su bili opkoljeni i stavljeni pod snažnu vatru iz koje se spasilo samo 11 zatočenika.

To je bio svojevrstan podvig jasenovačkih logoraša, koji su u borbu pošli izgladneli, iznemogli i bolesni. Potpuno goloruki izašli su pred ustaše i cevi njihovih pušaka i mitraljeza. U toj očajničkoj borbi većina je izgubila život, a samo stodvadesetosmorici sreća je bila naklonjena da ostanu živi. Tako je osnovna parola logoru Jasenovac „Neko mora ostati i generacijama preneti poruku i istinu o Jasenovcu, ratu i zločinima“ bila ostvarena.

Jedinice 21. srpske udarne divizije JA ušle su 2. maja 1945. na napušteno područje bivšeg Koncentracionog logora Jasenovac i sam mesto Jasenovac skoro do temelja uništeno. Zatim su nastavili dalje napredovanje prema Zagrebu, a u Sokolskom domu u Jasenovcu ostavili su tridesetak vojnika radi obezbeđenja područja Jasenovac. Po oslobođenju Zagreba (8. maja 1945.) i završetka rata na tlu bivše Jugoslavije (15. maja 1945.), već 18. maja 1945. hrvatske vlasti su na područje Jasenovc uputile Zemaljsku komisiju Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Ova Komisija u svom prvom izveštaju je utvrdila da su sve zgrade, industrijska postrojenja, te barake logoraša, do temelja razorene ili tako uništene da se nijedna ne nalazi u upotrebnom stanju, a mrtvi logoraši na sve strane razbacani.

Ovo razaranje i uništenje izvršile su jasenovačke ustaše od 22. aprila do 1. maja 1945. sa ciljem zatiranja tragova svojih monstruznih zločina. No, nije se sve završilo na ovom izveštaju, ova Komisija je i dalje radila na slučaju Jasenovca i podnosila iscrpne izveštaje, kao i razne anketne komisije, te komisija Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Preživeli i učesnici proboja 22.2.1945. dali su brojne izjave tokom 1945. o počinjenom zločinima u Jasenovcu i posleratnom stanju jasenovačkog područja – bivšeg Koncentracionog logora Jasenovac.

Autor je vojni istoričar, pukovnik, penzionisan sa dužnosti načelnika Arhiva  oružanih snaga SFRJ