Ničija zemlja

“Voz se može pojaviti bilo gde i u bilo koje vreme, čak i tamo gde nema pruge!” – objasnio je tada specijalni izveštač “naše” televizije.

Dvadeset pet godina kasnije vozovi koji se kreću i van pruge nisu toliko neophodni srpskom i hrvatskom narodu koliko postoji potreba za novim izumom – kamionima koji se kreću van auto-puta.

Onomad je sve počelo sa balvanima, ad hok graničnim prelazima uspostavljenim radi obeležavanja “našeg”. Teritorija je u međuvremenu ispresecana sofisticiranim granicama na koje su umesto balvana postavljene rampe.

Pokazalo se, međutim, da napredovanje tehnologija nema veze sa tradicijom, a tradicija nalaže da neki Srbi i neki Hrvati jedva čekaju zgodnu priliku da se pokarabase.

Jedna stara reklama koja se emitovala tokom radio-prenosa sa fudbalskih terena od Kantride do Marakane u bivšoj SFRJ glasila je: “Nikad briga, nikad stres, pijte samo Kraš ekspres”. Izgleda da su srpsko-hrvatski lideri malo konzumirali “Kraš ekspres”, preterano slatkasti kakao napitak, pa briga i stresova uvek ima napretek. Te kad jedni postanu miroljubivi, oni drugi postanu ratoborni. I tako u krug.

Premijer Hrvatske Zoran Milanović, kažu, vodi predizbornu kampanju, mada je vodi kao da ima čvrstu nameru da sledeće izbore što ubedljivije izgubi, jer želi da se posveti mnogo lepšem poslu, uređivanju nekog srpskog renomiranog tabloida. Talenat mu ne manjka: bahat je, ume da vređa i ima istančan smisao za iracionalno.

Najpre je Srbe nazvao “muhama”, potom je pravio aluzije na rasističke viceve tipa “šaraj, brate”, a na kraju Srbiju okarakterisao kao varvarsku zemlju.

Premijer Vučić, opet, političke zicere ne promašuje, a Milanović mu se ovih dana baš “namestio na zicer”. Srpski premijer je u permanentnoj predizbornoj kampanji, a šta lepše može poželeti neko u toj akciji nego da za protivnika dobije lika koji je isti Vučić iz prethodne “inkarnacije”. I pritom još Hrvat.

E sad, jasno je zašto Vučić želi da postane moderan proevropski političar, ali kome može biti jasno zašto jedan moderan proevropski političar želi da postane Vučić iz najgoreg perioda karijere.

Tako je Milanoviću za rekordna dva dana uspelo da napravi nešto što će se u istorijskim čitankama zvati: “Besmisleni carinski rat”.

Prošlog vikenda u Šapcu održana je tradicionalna Čivijada, a Zoran Kesić je proglašen za premijera Čivijaške Republike. Bio je to razlog da Kesić sa “njuzovcima” obiđe šabački Malogospojinski vašar, gde je sasvim spontano, kako samo on to ume, izigravao političara. Sa jedne vašarske tezge dohvatio je plastičnu automatsku pušku i rekao: “Ajde, pa da zapuca opet!”

Posle mu je neki tip iz mase dobacio: “Glasaću za tebe. A kako se ti zoveš?” Čovek izgleda ne gleda televiziju, ali, eto, možda mu se učinilo kako nije tako loše da opet malo zapuca. Nema sumnje da sličnih tipova ima, recimo, i na Zagrebačkom velesajmu. I koji bi slično reagovali da ih obiđe neki hrvatski komičar.

Beograd je jedini grad na svetu koji ima park posvećen italijanskim specijalitetima. Pizzin park. Nalazi se preko puta železničke stanice, ispred zgrade Ekonomskog fakulteta i nazvan je tako jer se u njemu odvajkada okupljaju prijateljice noći. Od nedelje će Pizzin park biti lociran preko puta gradilišta „Beograd na vodi“. I baš koliko Pizzin park ima veze sa italijanskom kujnom, a prijateljice noći sa studijama ekonomije, toliko „Beograd na vodi“ ima veze sa izgradnjom piramida u Gizi, kako vlast želi da predstavi taj projekat.

Kao što se Kevin Spejsi u ulozi američkog predsednika Frenka Andervuda u trećem serijalu “House of Cards”ko pijan plota uhvatio programa „Amerika radi“, iako ima problem da nađe makar jednog ekonomistu koji će tu rabotu, smišljenu za ekspresno upošljavanje nezaposlenih Amerikanaca i ekspresno dizanje sopstvenog rejtinga, proglasiti racionalnom, tako i Aleksandar Vučić u ulozi premijera Srbije Aleksandra Vučića ima problem da za taj megalomanski projekat, smišljen iz istih razloga ko i Spejsijev, nađe jednog renomiranog arhitektu ili urbanistu koji će mu reći: „Bravo, majstore!“ U poslednjih nekoliko dana ima poteškoća da nađe i pravnika koji neće reći da je ugovor o “BGH2O”, zapravo, štetan po Srbiju.

Advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač saglasni su da je međudržavni ugovor koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima neustavan i da je njime potpuno suspendovan pravni poredak Srbije. Ispostavilo se da arapski investitor ulaže vrlo malo sopstvenog novca a dobija više od dve trećine vlasništva nad projektom koji se gradi na zemljištu vrednom 700 miliona evra. Zatim, da arapski partner dobija ekskluzivno pravo gradnje u narednih 30 godina u strogom centru Beograda a da su ugovorom zaobiđeni srpski zakoni, pa čak ograničena mogućnost državi u pogledu toga kakve zakone sme da donosi u budućnosti.

Premijer Vučić spada u one ljude koji menjaju ekspertska zvanja iz dana u dan. Ponedeljkom je naš poznati forenzičar, utorkom priznati stručnjak za crnu metalurgiju, sredom je doktor ekonomije, četvrtkom avioinženjer, a petkom se radi o čuvenom arhitekti. Takav kakav je, multipraktičan, svako mišljenje koje nije njegovo, makar se radilo o vapaju 40 najboljih srpskih arhitekata pod naslovom „Hitno obustavite projekat Beograd na vodi“, ili ignoriše, ili potpisnike apela smatra za hejtere, ili logično pita: „Samo mi onda vi nađite nekog ko će da uloži u Srbiju tri milijarde dolara…“ Iako se ispostavilo da je arapski ulog daleko manji i da Arapi zarađuju čak iako projekat propadne.

I ma koliko u međunarodnim odnosima želi da ostavi utisak fleksibilnog političara, premijer Vučić na unutrašnjem planu ostavlja sasvim suprotan dojam. Te nekako liči da je „Beograd na vodi“ njegov lični projekat koji prerasta u fiks ideju: sam nalazi investitore, sam preskače tendere, javne rasprave, sam odlučuje odakle će i dokle to čudo da se prostire, sam ukida zakone…

Ovih dana ni u jednom vodećem srpskom mediju ne možete naći analizu Ugovora o “Beogradu na vodi”. Time su se studiozno bavili samo Danas i Televizija N1.

Razlog je jasan – atraktivnije je gledati kako pobeđujemo Hrvate na ničijoj zemlji. Mada i “Beograd na vodi” pomalo liči na ničiju zemlju. Koja je, zapravo, naša.