Nikita Milivojević:Politika me više ne zanima

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }Sećam se Nikitine duhovitosti na temu kako niko u Srbiji nije bio naročito zainteresovan a nekmoli fasciniran time da je predstava Henri VI tada u Globu požnjela takav uspeh, kod publike i kritike. Sada dok pričamo posle ko zna koje izvedbe Henrija u Narodnom pozorištu u Beogradu, tek što je nagrađena njegova režija predstave „Perikle“ na pozorišnom festivalu u Šapcu, Nikita se sprema da putuje u Solun, gde su ga pozvali da režira Brehtovu Majku Hrabrost, istovremeno se spremajući za postavljanje Servantesovog Don Kihota, te Šekspirove Bure… Previše za jedan razgovor, sa jednim drugačijim Nikitom Milivojevićem, koji mi kaže na početku intervjua ad hominem Danas: „Ne zanima me više politika, ili bar ne više na način kako je to bilo kada sam recimo radio 'Prljave ruke'. Kada neko pređe pedesetu godinu kao ja, to bi ipak trebalo da podrazumeva i nekakvu promenjenu percepciju… Bio bih smešan sebi kada bih recimo sve ovo „političko“ što gledamo na TV i čitamo u novinama doživljavao kao nešto stvarno ozbiljno na šta bi vredelo trošiti vreme i razmišljati…“

NBO: Govoreći o nečem „tipično našem“ u Henriju Šestom, priči o borbi za vlast u kojoj se zbog sitnih interesa, spletki, mržnji, gubi nešto mnogo značajnije, rekli ste, „Ima tako mnogo naše stvarnosti, kao da nije reč o istoriji, i to engleskoj“. Krenimo od toga. Hteli vi ili ne, sve što režirate vidite nužno u ključu neke (političke) stvarnosti, naše ili neke druge: Engleske, Nemačke, Grčke..

Milivojević: Sećam se da sam u novinama slučajno video sliku sa zasedanja Saveta bezbednosti i odjednom dobio ideju okruglog stola u predstavi. Naše današnje igre za okruglim stolom su postale više sofisticirane, ali da li je to okrugli sto kralja Artura ili okrugli sto Saveta bezbednosti gotovo svejedno je, suština je ista. Kada govorimo o temama kao što je borba za vlast, to je nešto što nam je ukodirano… Henri VI je vrlo kompleksna priča. Šekspir je takođe bio inspirisan svojom stvarnošću i njegove istorijske drame su sve rezultat aktuelnih događanja u njegovo vreme. I ovo sada što mi živimo… Ovo je ipak jedina stvarnost koju imam i prirodno je da neprestano na neki način reagujem na nju… ali pokušavam da to ipak uvek radim drugačije, da se ne ponavljam, da radim na neki svoj način, ne udvarajući se raznim ''modama''. Sve to baš i nije uvek tako lako.

NBO: Da li to znači da stvarnost do koje vam je „umetnički“ stalo nema više veze s politikom, tačnije da politika (dnevna politika koja vas ne zanima) nema mnogo veze sa autentičnom stvarnošću običnog čoveka ili umetnika? Šta je stvarnost?

Milivojević: Kada govorimo o dnevnopolitičkoj stvarnosti, pogledajte samo ove užasne predizborne bilborde sa svim tim otužnim sloganima na njima. Danima se već pitam da li je moguće da bilo ko još veruje u sve to? Mada unapred znam da nažalost mnogi veruju… Ali to je sve ipak samo jedan deo moje stvarnosti, i to onaj manji. Traje upravo toliko koliko moj pogled kroz staklo kola dok prolazim pored njih… Postoji toliko drugih, lepših i važnijih stvari kojima želim da posvetim svoje vreme… Pričati neprestano o politici to sužava moj vidik i misao. Za mene je politika i sve što je u vezi sa njom otprilike kao restoran u kojem sam jednom večerao i strašno se zatrovao, i naravno da više ne idem ponovo u taj restoran… Kada se bavite politikom, to znači da razmišljate na jedan vrlo specifičan način – kalkulantski. Nemoguće je biti u politici a ne biti neka vrsta kalkulanta. Za umetnika je, međutim, kalkulisanje smrtna kazna. Možda sam naivan, ali verujem da se na taj način i talenat gubi, nestaje. Ako se ne razvija, on se naravno gubi. Vidite, politika političari… to je potpuno drugačiji DNK od umetnika.

NBO: Kada kažete da vas više ne zanima „bilbordska politika“ koja nije ad hok predizborna, nego takva u kontinuitetu, da li to zaista ima veze s time što čovek koji posle 50 godine drži do sebe stvarno i ne može ozbiljno da konzumira šta mu se servira putem medija? I sami kažete da ste prešli dug put angažovanog buntovnika, a danas, kao da povratkom u svet umetničke estetike, birate da branite svoju ličnu unutrašnju slobodu?

Milivojević: To je sigurno deo odgovora na pitanje… A s druge strane zaista ne mogu da zamislim kako u ovim godinama pravim predstave u kojima sa scene moj glumac treba recimo da uzme mikrofon i viče kako su političari korumpirani, a bankari kradu pare… Morao bih da sam mlađi bar 20 god za takvo nešto. Sada ako uopšte i treba da kažem nešto na tu temu, onda gledam da to uradim na neki drugačiji način… pokušavam da promenim vizuru. Kao različiti objektivi koje stavljate na kameru i koji menjaju percepciju onoga što je ispred vas. U Henriju VI, gde vidimo da su u borbi za vlast sva sredstva dozvoljena, za umetnika to je otvorena rana gde jasno vidite prelom ali zaključujete da u tom ludilu usijanih mozgova zdrav razum ništa ne može…

NBO: … Pa kad zdrav razum ništa tu ne može, nema druge nego „da se izmestimo u drugi prostor, vanpolitički“, da li to govorite?

Milivojević: Pa, eto vidite… U istoriji postoji toliko primera da su najuspešnije imperije, društva, gotovo svi sledili istu logiku, birali su elitu najboljih da vodi društvo. Otomanska imperija je počivala na tome 600 godina. Jedino mi mislimo da birajući najgore, obične mediokritete i razne partijske ulizice možemo da stvorimo normalno zdravo društvo koje ima nekakvu budućnost.

NBO: Vratimo se vašim studentima. U intervjuu koji smo radili pošto ste režirali Sartrove „Prljave ruke“ rekli ste da insistirate na tome da vaši studenti čitaju Dostojevskog, to je bilo 2009. Nedavno, možda prošle godine u jednom vrlo rezigniranom intervjuu čitala sam gde kažete da dolazi vreme da više niko neće umeti da postavi Dostojevskog na scenu, jer ga više neće moći razumeti. Mislim da je tu ključ za ovo o čemu pričamo od početka.

Milivojević: U Vreme ''Prljavih ruku'' ja sam u stvari osećao neverovatnu ''Mučninu'' da iskoristim i drugi naslov Sartra, nekako mi se čini da ta dva naslova za mene najtačnije odražavaju to vreme… Zašto je važan Dostojevski? Jer mi se čini da je ova, ovakva civilizacija jedna velika prevara! Ona je nešto kao obična pljačka, ali pljačka suštinskih stvari: emocije, lične slobode, arhetipova… umesto toga se stvaraju novi mitovi, potpuno besmisleni, isprazni, nove vrednosti, uprošćuju svi ozbiljni sadržaji i očigledno stvara neki novi čovek sa novim potrebama. Lepota, dobrota, uzvišenost, plemenitost, žrtva… to su kategorije koje nestaju, postaju nerazumljive. Zato mislim da je važno za studente baviti se Dostojevskim ili Šekspirom. Imam u stvari čitav spisak razne literature koju moraju da pročitaju jer znam da je to dobro za njih. Sigurno dosta toga ne mogu da razumeju jer su još mladi, ali nešto sigurno ostaje zabeleženo u njima, i to je važno… Ja naravno znam da pozorište, uopšte umetnost, ne može bilo šta da promeni – (mada i dalje verujem da može, i u tome je svojevrsni paradoks umetnosti, jedna stvar je ono što znamo, sasvim druga ono u šta verujemo). Ali postoje ipak neke stvari koje, ako ne mogu da promenim, mogu bar da ih poboljšam. Tako nekako doživljavam i rad sa studentima. Kod njih se mogu postaviti neki ozbiljni kriterijumi, umetnički i životni, a šta će posle biti, i gde će ih put odvesti, ko to može da zna… Uspešan reditelj, ili glumac, ne znači dobar reditelj, odnosno glumac. Talenat i uspeh danas najčešće ne idu zajedno istom linijom. Spolja gledano imate uspeh, ali unutra se ne razvijate – to je najveća opasnost za mlade reditelje i glumce. Danas je postalo gotovo najlakše postići uspeh, sve posle toga je teško. Najvažnije je raditi neprestano na sebi, razvijati svoj vlastiti pogled. Moja scenografkinja na filmu bila je iz Brazila, i ona je imala utetoviranu rečenicu na ruci koja ju je podsećala da se svakoga dana potrudi da bude bolji čovek… Ako ne postaješ bolji čovek – postaješ gori.

NBO: Putujete u Grčku, gde na poziv teatra u Solunu režirate Brehtovu Majku Hrabrost? Zašto Majka Hrabrost i kako je postavljate u Grčkoj? Razumela sam da je ovo naručena predstava od Grka?

Milivojević: Da, oni su predložili Brehta… Prvo sam pomislio zašto sada Breht? Šta će im još i tema rata pored svog ovog haosa koji već imaju? A onda sam ponovo pročitao komad i doživeo ga na jedan potpuno novi način, kao antičku tragediju. Sada mi se čini mi se da u ovom trenutku ne postoji tačniji komad koji bi trebalo igrati u Grčkoj od Majke Hrabrosti. Čitava Grčka danas je nažalost Majka Hrabrost. U prvom planu ovoga puta nije tema besmislenosti rata, već pre svega pohlepe. Mislim da je to ujedno i jedna od najvećih tema sveta u kojem danas živimo. Gotovo sve se dešava zbog pohlepe. Zbog malih, sebičnih, ličnih interesa, gubimo velike, mnogo vrednije stvari. Majka Hrabrost gubi svoju decu.

NBO: Koliko je pohlepa opasna? Može li čovek skroman i bez pohlepe biti uspešan u svetu pohlepnih?

Milivojević: Naravno da može. Strašno bi bilo verovati da ne može. Mada naravno znamo da je to strašno teško… Jednom davno, kada smo predstavljali njenu knjigu, Mira Stupica mi je rekla: „Sine, čuvaj se velikog novca, velike slave i velike ambicije.“ Držim to i dalje za važan savet.

NBO: Da je režirate kod nas, da li biste ključ za Majku Hrabrost tražili drugačije nego u Grčkoj? Mnogo boravite (živite) u Grčkoj, i volite tu prelepu zemlju, vidite li mogućnost da se Grčka iščupa iz ovoga u čemu je danas? Kako ste razumeli dešavanja sa Sirizom? Da li ste se trudili da razumete? Ko je kriv (globalno) za stanje u Grčkoj?

Milivojević: Mislim da bi suština sigurno ostala u istom ključu… Vidite, ja sam reditelj, i moj teren su uglavnom emocije, odnosi među ljudima… karakteri, detalji… to je ono što me ceo život fascinira i na taj način manje-više o svemu razmišljam. Ja ne mogu da Vam kažem nešto spektakularno o Sirizi, Ciprasu i sl. Što bih uostalom ja morao da znam o tome nešto posebno? Ja nisam političar, a i inače me nerviraju oni koji se u sve razumeju… Naročito jer u svemu tome mi uvek najmanje vidimo ljude, obično vidimo ideje, njima smo fascinirani. Grčka je za mene u međuvremenu postala zaista nešto kao druga domovina, zahvaljujući raznim lepim stvarima koje su mi se tamo desile i naravno da mi je strašno žao kako je izgubila mnogo godina svoje budućnosti, kao i mi uostalom. Ali kada pričamo o tim tzv. ''velikim temama'', onda bih, recimo, više voleo da Vam ispričam kako su moji prijatelji, koji su inače glumci, imaju troje dece, nedavno primili u kuću jednu sirijsku porodicu da sa njima žive. Ispraznili su jednu sobu i ponudili im da žive kod njih. Eto o tome bih mogao da pričam, da pravim i predstavu, mnogo više nego o tome ko je kriv za globalno stanje u Grčkoj. To (ko je kriv) je uostalom takođe priča o pohlepi.

NBO: Smatrate da je reditelj ono što režira, za čim ima potrebu da se umetnički ostvari, ili šta već. Ako tako posmatramo, gde ste vi, Nikita, danas kada znamo da je sledeći na redu Servantes i Don Kihot? Šta je vama Don Kihot, da parafraziram čuveno pitanje, a šta ste vi njemu?

Milivojević: Za reditelja su naslovi koje je radio nešto kao lična karta. Po tome se između ostalog i razlikujemo. Kao u ogledalu svako prepoznaje sebe u komadima koje radi, jer imaju neke veze sa vlastitom ličnošću, iskustvom, karakterom… Što se tiče Don Kihota, to je jedan od nekoliko zaista velikih civilizacijskih mitova i u njemu je upisana velika misao o nama samima. Da smo zadovoljni postojećim, čovek nikada ne bi imao potrebu da stvara drugi, alternativni svet… Umetnost u stvari jedina daje nekakvu ravnotežu ovome nakaradnom svetu. To je priča i o Don Kihotu… Kakva će biti predstava još uvek ne znam, ali znam da je izbor ili da kao Hamlet ''glumite ludilo'' ili da se kao Don Kihot borite sa vetrenjačama.

NBO: U Čortanovcima na leto vaš „Šekspir fest“ se nastavlja… Živite, kad ste u Srbiji, u Inđiji. Izmeštate se iz Beograda, verujem, ne slučajno?

Milivojević: Što se tiče Inđije, mogli bismo da pričamo o različitim stvarima… Ona je recimo nekakva moja Itaka. Neka lična Itaka je važna stvar za svakoga pa i za mene, kao nekakvo mesto gde se vreme i sećanja ukrštaju. Postoji trenutak kada počinjete da uviđate da ono što mislite da je ispred vas u stvari je iza. Što se tiče „Šekspir festivala“ i to na neki način ima veze sa ''izmeštanjem''. Ono što mislim da ''Šekspir festival'' razlikuje od drugih domaćih festivala jeste potpuno drugačiji doživljaj. Pre svega festival se dešava van grada, što znači da ako odlučite da dođete, možete čitav dan sebi drugačije da organizujete, kao nekakav izlet. Za mnoge posetioce festivala to je ujedno i prvi susret sa Vilom „Stanković“, koja je zaista čarobno mesto, sa predivnim pogledom na Dunav. Većina odluči da dođu mnogo ranije, ručaju na Dunavu, prošetaju, obiđu Vilu „Stanković“, saznaju nešto više o samom mestu, čuju recimo zanimljivu priču o vlasniku dr Stankoviću i sl. a onda uveče dođu i na predstavu. Sve to daje nekakvu posebnost „Šekspir festivalu“. Ako samo pogledate fotografije na našem sajtu, videćete to neverovatno šarenilo različitosti koje je od Vile „Stanković“, koja je bila gotovo nepoznato, potpuno zaboravljeno mesto, za samo dve godine napravilo jedno strašno pozitivno, uzbudljivo mesto, pravu svetsku pozornicu. Do sada su naši gosti bili pozorišta iz Irana, SAD, Finske, Gruzije, Velike Britanije, Belorusije, Turske, ali takođe i iz regiona: Grčke, Slovenije, Makedonije… Ove godine dolaze iz Indije, Izraela, Rusije…

NBO: Sledeći Šekspirov komad, dakle, koji režirate biće Bura. Kažete nekad bi ga radili kao spektakl danas kao svedenu tragediju. Opet ste u raskoraku s vremenom u Srbiji, kada mnogi uzimaju pare da od tragedije naše nasušne naprave spektakl s pevanjem i pucanjem. Šta vi to radite, Nikita?

Milivojević: Prevedeno na pozitivni jezik meni se već duže vremena čini kako uvek postoji nešto jednodimenzionalno u načinu našeg razmišljanja… Recimo kada kažemo da predstava treba da bude ''društveno angažovana'', to uvek ispadne pomalo zahtev da na kraju bude na nivou novinskih naslova. Predstava treba pre svega da bude životno angažovana… To je jedan mnogo širi i zahtevniji, univerzalniji okvir. Bura je verovatno poslednji Šekspirov komad i u tom smislu je vrlo posebna. Ona je upravo dobar primer za ovo o čemu smo pričali, o promeni perspektive: Šekspir nam na kraju priča jednu naizgled ''bajkovitu'' priču, ali u njoj su i dalje sve njegove omiljene teme. Međutim, ne priča nam je više na način Tit Andronika, ili Makbeta… U Buru naravno možete da učitate šta god želite, ali za mene u ovom trenutku ona je ponajviše nekakva ''groteskna tragedija''. U njoj na neki čudan način mogu da vidim i Beketa i Joneska zajedno… Ono je istovremeno i priča o porazu intelekta i spektakularnom trijumfu ljudske gluposti. Kada recimo pogledate šta smo sve radili u 20. veku… šta ostavili iza sebe. Tu je tolika količina gluposti, strašnih stvari, kojih se uplašite… nemate uopšte poverenja u takvu vrstu. Na sve strane strašne, pogrešne stvari, odluke. Kao neka razmažena deca kada se igraju, ne shvatajući svu tragičnost posledica koje njihove gluposti mogu da izazovu. Nažalost, ni Prosperova čarobna palica u takvom svetu ne može ništa da popravi.

NBO: Da li ste srećni? Koji bi vas citat najpribližnije opisao sada?

Milivojević: Na to u stvari i nije baš tako lako odgovoriti. U mom filmu „Jelena, Katarina, Marija“ junakinja kaže: „Ako si se jutros probudio zdraviji nego bolesniji, srećniji si od stotine miliona ljudi na ovom svetu.“ Ako razmišljam na sličan način, mogao bih reći da ima dosta razloga da kažem da jesam srećan. Imam dvoje divne dece, radim posao koji volim, putujem… živim sa osobom koju volim. Stvari koje ljude čine srećnim, ono što zaista trebaju, bez čega ne mogu čini se iste su već hiljadama godina… Duško Radović bi rekao ''oprostite životu što nije savršen i nasmejte se malo''.