O Americi u Beogradu

Ambasada je ambasadora najavila kao Skata, a i sam ambasador je svoje ime izgovarao tako, Kajl Skat. Kad je, međutim, Nikoliću predao akreditive, i kad je dan potom bio u prvoj poseti Vučiću, iz kancelarija srpskog predsednika i premijera stigla su saopštenja u kojima je ambasadorovo prezime pisano kao Skot. Trajaće ovo bizarno natezanje izvesno vreme, ali će se – držim – ambasada i ambasador morati povući. Amerikanci nisu naučili na poraze, pa ni na male, ali, Skot je ovde u tradiciji jezika, i kad dolazi sa Ostrva, pa i kad stiže preko Atlantika, i mi ćemo, eto, povesti sa 1:0.

Ok, Kajl Skot. Odavno dolazak jednog ambasadora u Beograd nije bio pompezniji od njegovog. I to ne samo američkog ambasadora. Jedino me disciplina pisanja ovde sprečava da ne razvezem božanstvene priče o nekadašnjoj pompi, recimo Persijanaca, koji su svoje izaslanike na inostrane dvorove slali na slonovima i kamilama, sa tonama svile i kadife. Bio je to jezik onog doba, nema tome (o čemu govorim) ni dvesta godina. Ambasador Skot se ovde nije pojavio na kamili nego na videu. Pustio ga je – pre nego je stigao ovamo – na Fejsbuk Ambasade (5. februara), i imao gledanost ovdašnjih mera za blokbaster: šerovan je 310 puta, dobio je 377 komentara, ostvario 2.438 lajkova, a pogledao ga je 75.801 posetilac. Brojevi su od četvrtka pre podne, kada je započinjan ovaj tekst. Prošao je ambasador Skot najpre tom nevidljivom Srbijom, kroz mrak interneta, da bi onda isplivao na videlo, na Andrićevom vencu i u Nemanjinoj. Bio je u neku ruku već zvezda, i pre nego što će Nikoliću predati Obamine garantije za sebe.

Poruka koju je ambasador Skot snimio u Vašingtonu, sa onim obeliskom u pozadini, ako ne svojim dizajnom a ono svojom sadržinom delovala je na prvi pogled konvencionalno: par reči o svojoj službi, o ženi i deci, o hobijima. Reči o Srbiji izlazile su malo iz te uzdržanosti i bile su prožete velikodušnošću i srdačnošću. Jedva čeka da dođe, rekao je; setio se rodne Arizone, i vezao je u čvor sa Srbijom. Govorio je na tečnom srpskom. Oni koji mu pišu si-vije kažu da je to hrvatski. Svejedno, teško da je mogao više!

Ta slatkorečivost (ta sladunjavost, zašto da ne kažemo) bila je ipak tako američka. Ali, ako bismo je sad preveli na politički jezik – jer samo na tome jeziku ona, nažalost, nešto suštinski kazuje – onda bismo, mi Srbi, morali osetiti u njoj jedan neskriven zvuk dobrih namera. To nipošto nije malo. Osvrnimo se okolo, i poslušajmo šta i kako govore američki ambasadori u, recimo, Bosni, ili na Kosovu. Ovo je nešto drugačije. Na izvestan oprez upućuje samo jedna slabo vidljiva činjenica iz kompozicije ambasadorovog videa: nema ambasadorove fotografije sa Obamom, među onima koje ilustruju njegov polazak iz Vašingtona za Srbiju. Ispratio ga je Džon Keri. To sasvim sigurno ne govori o predsednikovom odnosu prema njemu – on je Obamin izbor – nego sasvim verovatno o zemlji u koju ide: ona, bojim se, nema važnost koja bi nalagala predsednikovu pojavu u poruci. To su, međutim, nijanse, i videćemo u šta će se pretvoriti. U međuvremenu, administrator Fejsbuk stranice američke ambasade hrabro pušta vrlo različite komentare, kao da hoće da omogući ambasadoru da vidi gde su završile njegove poruke: u tamnom bunaru, ili na plodnom tlu. Realnost je takva da ljudi i veruju i ne veruju u progres koji se obećava. Onih četiri stotine koji su se odvažili da pošalju komentar, svoju nesigurnost svode na jedno: na pitanje, naime, da li im dolazi Amerikanac, ili Danajac? Izvesno je da uverljiv odgovor ne mogu dobiti smesta. Kad se ambasadorova poruka očisti od onog baroka kojim je nakićena, ostaju četiri stvari koje su u njoj rečene i koje bi mogle biti njegov politički program ovde: Evropska unija, regionalni odnosi, pomirenje i integracija, i ekonomski odnosi. Ovim redom. NATO-a nema, ali se Kosovo verovatno nalazi negde između druge i treće tačke. Ne treba očekivati da će ambasador Skot ići nazad u odnosu na svog prethodnika koji je za Kosovo – na kraju svog mandata – imao samo radikalne zaključke. Srbija se kretala u susret tim zahtevima, i ako bude imala snage da izdrži, ambasador Skot – ispunjen pozitivnom energijom svoje zdravice – mogao bi biti snažan oslonac u tom epohalnom razvoju događaja. A onda i ostvarenje jednog potpuno novog kvaliteta u srpsko-američkim odnosima nije nemoguća misija.

Nekako naporedo sa ambasadorovim dolaskom (zgodan eto sticaj okolnosti) Beograd postaje središte internacionalne rasprave o američkoj spoljnoj politici. Dopustićete mi da krenem malo izdalje. “Dragi druže”, stiže mi u rano jutro, na Svetoga Savu, poruka na mobilni, “ukoliko si u Beogradu i slobodan u četvrtak, 11. februara u 5 pm, imaćemo zanimljivu diskusiju o američkoj spoljnoj politici u Metropolu, učestvuju Džozef Naj, Radek Sikorski, Džim Stavridis i Rikard Fontejn – prilično jaka postava – voleo bih da nam se pridružiš”. Na kraju još: “Pozdrav iz Kine, Vuk”. Vuk je Vuk Jeremić, a ono “imaćemo” znači da će njegov CIRSD, njegov dakle Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj organizovati debatu u toj, kako je naveo, jakoj postavi. Tog dana kad se esemesom javlja iz Kine – video sam to kasnije – u Šenženu ima uvodni govor na jednoj manifestaciji kojom se obeležavao početak kineskog predsedavanja grupi G20. Tamo je, a ovde je! Jasno je da ovde želi uspeh. Njegov beogradski staf ga sledi i šalje nekoliko stotina pozivnica u već standardnoj proceduri za događaje koje proizvode: čuje se to po gradu. Grčki ambasador mi kaže da je kor pokriven. Pre nego stigne kući, Jeremić u Njujorku još predstavlja svoj časopis “Horizonti” – u Harvard klubu, sa bivšim šefom CIA Petreusom diskutuje opet američku spoljnu politiku. Mano a mano, on tako voli.

I evo nas preksinoć u Metropolu. Naravno, Kajl Skot je tu, stigao je među prvima. Jedan, međutim, od najmanje hiljadu ljudi koji su uspeli da uđu. Oni koji su ostali pred vratima gledali su prenos na video- bimu. Mirko Cvetković je zakasnio, ali je ušao, što je bila privilegija. Bilo je inače raznog sveta, da znate. Profesori, diplomate, političari, jedna neviđena gužva koja je davala utisak da ste na nekom derbiju u Pioniru. Sedim okružen poznanicima i prijateljima. Miša Đurković mi kaže da ga među tink-tankerima mudracima koje je doveo Jeremić najviše privlači Naj. Spominje jedan njegov udžbenik i klasira ga strašno visoko. Vladika pakrački Jovan kompatriot je sa admiralom Stavridisom. Znaju se sa Kosova, grle se pri pozdravu. “On je bio Kolindin šef kad je bila u NATO-u”, obnavlja mi vladika gradivo o hrvatskoj predsednici. Vuk Jeremić mi je predstavio i svoju majku – došla je svakako da vidi sinovljevu akciju. Najviše je zapravo, nekog zagrejanog, mladog sveta, koji sa dirljivom pažnjom prati ozbiljan čas. Imam neodoljiv utisak da ljudi osećaju da prisustvuju nečem nesvakidašnjem, nečem što ih izvlači iz provincijalne atmosfere koja je počela da guši Beograd. To je možda najvažnija dimenzija Jeremićevog poduhvata, poenta: doveo je svetske ljude da ovde pred nama i sa nama raspravljaju svetska pitanja. Prizor je doista ličio na intelektualne tribine kakve su u Beogradu bile tamo negde šezdesetih. I sad imam jedno pitanje koje za svaki slučaj pročitajte dvaput: da li je moguće, evo tog pitanja, da ih već pedeset godina nije bilo ovakvih? Kako god, ova je bila spektakularna.

Preneću vam ponešto od onog što je rečeno na panelu, što je zapisano u mojoj beležnici. Opet je (kao i u Njujorku, hoću da kažem) povod bio tzv. američki broj “Horizonata”, časopisa kojem je Vuk glavni urednik. Generalno: američka spoljna politika više je opisivana nego ocenjivana, i to je bio pametan izbor. Čini mi se da je pečat debati dao onaj od koga se to i očekivalo: stvarna zvezda večeri, koga Vuk Jeremić uvek predstavlja kao svog profesora sa Harvarda, Džozef Naj. Čitaoci Danasa profesora znaju, preko Prodžekt sindikejta dobijamo njegove tekstove, i redovno objavljujemo. Naj je spomenuo svoju knjigu “Is the American Century Over”, i nekako kod tog pitanja – da li je, naime, završen američki vek – završio glavni posao ove debate o američkoj spoljnoj politici: i u knjizi i ovde on je jasno stavljao do znanja da taj vek nije gotov, i da Sjedinjene Države moraju i dalje igrati glavnu ulogu u svetskoj politici. Ostalo su potom bili manje ili više atraktivni dodaci. Kina: stvar nije u tome da se gura u izolaciju nego u integraciju. Rusija: Naj je ocenio da je to sila kojoj opada moć, a onda su one, takve, opasne. Podsetio je na iskustvo Austrougarske, 1914. Stavridis je pak za to da se sa Rusijom sarađuje gde god se može, i konfrontira gde se mora. Severna Koreja: to je opasno mesto! Admiral misli da sankcije moraju biti još snažnije, obaveštajni rad intenzivniji, rad sa saveznicima, Južnom Korejom i Japanom, integrisan, najzad, „sajber napori“ moraju biti pojačani: otuda vreba neslućena opasnost. Na sve ovo, Severna Koreja ima vođu koji je medicinski slučaj (medically chalenged leader), rekao je. Evropa: njen je problem nedostatak jedinstvene politike. ISIS: moguće ga je pobediti, i biće pobeđen. Sirija: mora se raditi sa Rusijom. Naj je dosta očekivao od sastanka Keri – Lavrov u Minhenu, koji je, kad vi ovo čitate, već održan. Model primenjen na Irak u Siriji ne može funkcionisati. To je rekao Rikard Fontejn. Podela Sirije je kontroverzna ideja, rečeno je, ali se i ona može naći na stolu. I tako dalje. I tome slično.

Radek Sikorski, jedini Evropljanin na panelu, zaradio je nešto kredita kod mene kad je za momke, koji su u stilu Pussy Riot upali u salu i na samom početku debate prekinuli Jeremića urlanjem protiv Amerike i NATO-a, kad je za njih, dakle, rekao da su mu probudili nostalgiju za mladenačkim danima protesta i pobune. Da, vreme prolazi i vreme sve menja. Gledao sam u tome času u Jeremića: nekad, ne čak tako davno, ovi bi se momci, koji su imali dva minuta svog antiameričkog performansa, u ovoj svojoj stvari pozvali možda na njega kao na svog idola. Jer, jedini koji se mogao nositi sa Amerikancima, jedini, štaviše, koji ih je mogao tu i tamo tući na političkoj sceni sveta, bio je on. Preksinoć se, međutim, vikalo i na njega kao i na ostale, on nije ničim bio izuzet. Šta se promenilo?

Nešto svakako jeste. Posmatrano sa izvesnog odstojanja to mi izgleda ovako: kad je napustio domaću političku scenu – ili kad je nizom nerazumnih poteza izgnan sa nje, kako hoćete – Vuk je Jeremić svojim ogromnim talentom i inteligencijom razumeo to ne kao poraz nego kao izazov. Imate ga svuda: pokretljiv, neumoran, posvećen, on se suvereno kreće svetom; nikad sa autsajderima, i nikad ne na autsajderskim mestima. Plaćao je visoku cenu svojim ambicijama ali nikad nije odustajao da bude ambiciozan. Napuštali su ga prijatelji, ali nikad nije prestajao da nalazi nove. Ima u tome nečeg doista faustovskog: nema kraja akciji. Difamacije je izgleda primao kao lekcije. Čini mi se, ne znam da li se varam: Vuk ministar i Vuk tink-tanker nisu više dva ista Vuka. Evo, recimo, upravo ova američka tema koja je bila predmet rasprave: o njoj danas on ne govori sa nekadašnjom neumoljivom strogošću; daleko od toga. Ima neslaganja ali nema averzije. Ima razlika ali nema prezira. I u Njujorku i u Beogradu, njegov je pristup bio sveobuhvatan, fleksibilan, apsolutno odmeren.

Vuk Jeremić danas deluje kao političar koji nije potrošen. Dok se njegovi ispisnici teturaju na političkom horizontu napuštajući ga, on deluje kao da tek treba da dođe. On je zato najveći, jedini još možda zdravi resurs srpske politike. Da li će Srbija to znati da iskoristi? Ne bih se usudio prognozirati. Ako prognoza zapravo nije ovo što ću vam ispričati za kraj: kad sam, naime, prijatelju, s kojim sedim u Lovcu, rekao o kome ću i šta pisati, upitao me je: Znači, spremaš se da glasaš za Vuka? Ne, odgovorio sam, ja obično glasam za gubitnike. Vuk je pobednik.