Opozicionar monarhističkom i komunističkom režimu

Njegovu ličnost je krasila hrabrost, požrtvovnost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Taj čovek srećne naučne, ali nesrećne političke zvezde, imao je nesreću da skupo plati svoja istrajna politička uverenja, robijajući u dva potpuno različita režima.

Ali, ni duge godine robije nisu uspele da slome njegov slobodarski duh, ogromnu energiju i borbu za Srbiju pune slobode i istinske demokratije. Smogao je snage da u tamnici u strašnim uslovima, napiše desetine hiljada stranica o moralu i 400 portreta svojih savremniika. Posle devet godina robije Dragoljub Jovanović se vratio 1956. iz Mitrovačkog zatovra, ali nije izašao iz tamnice. Surovo odbačen i marginalizovan, on je pribežište našao u svojoj odanoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Do kraja svog života živeo je u teškoj materijalnoj oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja, ostavši veran svojim ljudskim principima.

Umro je 1977. godine, ne dočekavši da se zidovi njegove izolacije sruše i da tadašnlji autoritarni režim doživi kraj.

Posvećenost demokratiji

U vrtlogu dramatičnih zbivanja i vihora dva svetska rata na tlu Srbije i Jugoslavije prve polovine HH veka, obreo se čovek pun mudrosti i životnog iskustva, izuzetna ličnost koja je bila kadra da premosti sve one tragične političke razlike u srpskom rodu, da spoji ono što su vekovi rzdvajali. Preneo je Dragoljub Jovanović u Srbijiju svoje demokratsko viđenje sveta, svoje slobodarske težnje i svoju apsolutnu gorljivost prema prosvećenosti, slobodi i demokratiji. On je svoje stanovište preuzeo iz evropske, posebno francuske prosvetiteljske tradicije čije su težnje jasno vodile ka stvaranju demokratski nastrojenog građanina, okrenutog ličnom solobađanju od zastarelih stega patrjarhalnosti, dominacije i otuđenja.

Dragoljub Jovanović je u svoju životnu pustolovinu krenuo gonjen romantičarskim zanosom, ali i snagom istinskog rodoljublja. On je, možda ponekad i naivno, ali nikada neiskreno, maštao o slobodi, jednakosti, o socijalnoj pravdi, o bratstvu u zjednici južnoslovenskih naroda. Hteo je da pomiri selo i grad, da ujedini seljaštvo i radništvo. Verovao je u snagu reči i političke akcije koja će njegovom zapuštenom i tragično zaostalom narodu vratiti davno izgubljenu slavu, dostojanstvo i etičku ravnotežu. Umeo je da lucidno proceni i izrekne dijagnozu o rovitim, protivrečnim zbianjima u zemlji i svetu. Jedini od predratnih političara je imao snage i kuraži da se u Skupštini odupre komunističkoj diktaturi. Beskompromisno se borio za slobodu od straha i višešartijski sistem.

Poznavalac epohe

Uz to, u svojim knjigama Jovanović otkriva raskošni pripovedački talenat, dar za portretisanje i, razume se, svoje poznavanje ovdašnjih prilika i celokupnog života svih naših ljudi koji su u različitim ulogama učesvovali u javnom životu. Svojim Političkim uspomenama i Medaljonima on ih je kao sjajni poznavalac epohe, predstavljao i nama dočaravao kao žive učesnike jedne složene mnogonacionalne države, ne zaboravljajući pri tome ni njihove lične veoma često i sasvim romanesne sudbine. Portreti i skice za biografije njegovih savremenika pisani su iskreno, bespoštedno, kadkad nemilosredno prema njima, ali i prema samom sebi. On nije izbegao da uoči i osudi i mnoge mane srpskog naroda, ne štedeći pri tome ni stalež intelektualaca kojem je i sam pripadao. U njegovim spisima racionalno je nadvladalo emotivno, a sveta načela istinoljubivosti, suprostvila su se društvenim ustupcima, laskanju moćnicima, svemu onome što je gušilo i ućutkivalo glas sopstvene savesti.

Svako ko je imao u rukama neku njegovu knjigu mogao se lako uveriti do kakvih dubina je on ponirao u svojim otkrićim da bi čitaocu što uverljivije dočarao zbivanja i aktere u vremenu kada su stranice istorije popunjavane zlom. Na jedan obavešten, a nenametljiv način, on je ispisao nezaobilazne stranice ne samo za istroiju socijalnih i pokreta i političkih borbi u Srbiji prve polovine HH veka, već i one koje obogaćuju srpsku kulturu.

Samo intelektualac izuzetne snage i integriteta bio je kadar da na ovakav analitički način prodre u dušu srbijanskih seljaka, osiromašenih radnika i vrhunskih intelektualaca, da ispiše hiljade stranica o njihovoj sudbini na ovom trusnom tlu, da vizionarski naslika puteve i stranputice njihove emancipacije i modernizacije Srbije. Taj emancipatorski kredo ugrađen je u sve njegove pustolovne puteve od Pirota, preko Beograda do Pariza i natrag do Srbije i Jugoslavije.

Ako se danas mnogo govori o izgradnji Evrope kao zajedničke kuće svih stanovnka ovoga kontinenta, ako se sa posebnom pažnjom sudi o multinacionalnim sredinma, nije bez interesa ako ovakvim razmišljanjima pridodamo i Jovanovićeva zapažanja i ona iskustva koja su mnogi narodi, pa i srpski sticali na prostorima Balkana i srednje Evrope.

Nepotkupljiv, beskomoromisan i iskren u postupcima, on je za mnoge primer neprijatnog svedoka i gnevnog sudije. Ipak, duboko sam uveren da je njegov gnev često izazvan pravim očajanjem što ne može dovoljno da se supostavi stihiji savremenosti i tragediji u koju su srljali jugoslovenski narodi. Ako je u svom nespokojnom kretanju Jovanović bio i ostao romantik, u vraćanju na mesta svojih duhovnih uzleta i padova, on nam se prikazuje kao čovek goleme unutrašnje snage i lične hrabrosti, kao intelektualac i političar koji je afirmisao etos jedinstva mišljenja, govora i delanja. Stoga Jovanovićevo delo ostaje kao trajno svedočanstvo jednog izuzetnog duhovnog uzleta i nacionalne vitalnosti.

Delovi iz govora na otvaranju izložbe „Dragoljub Jovanović – profesor, političar i opozicionar“, u Galeriji Biblioteke grada Beograda. Oprema teksta redakcijska.

MEDALJONI

O Miroslavu Krleži

„Po daru, inteligenciji i kulturi mogao bi biti veliki, najveći savremeni pisac na Balkanu.Što je junak, da je čovjek taki! Ali duša izgleda malena, i telo se pokazuje slabo. Ne ume da samuje i da sirotuje. Voli udobnost i robuje formama. Stvorio je savršeni uzorak salonskog komuniste.“

O Nikolaju Velimiroviću

„Znatan pozorišni čovek u jednom narodu koji nikad nije oskudevao u velikim glumcima… Na visokoj predikaonici, obavijen opalnim i mirisnim velom dima od tamjana, bez ikakve hartije, vran kao gavran, sa prijatnim i vešto upravljanim baritonom, držao je i sigurno vodio svoje slušaoce. Kao umetnik, ne kao hrišćanski fanatik. Rečitost je bila nešto tuđinska, zapadnjačka, svakako ne slovenska ni pravoslavna. Suviše je zvukova i boja, premalo vere i unutrašnje topline. Ali rečitost prava, velika, raskošna i skladna. Takva se kod nas nije čula, bar ne u Srbiji, koja sjajno priča, ali slabo besedi. Nije Nikolaj ni deklamovao kako kakav Srbin iz Preka, Hrvat ili Dalmatinac. On je govorio, menjao visinu tona, šarao kvalitet sadržine. Na mahove se spuštao do srbijanske prisnosti, približavao se vulgarnosti, ali je nije doticao. Samo za časak, a onda bi se opet vinuo u visinu, do vrha kosovske tragedije.“

O Jovanu Dučiću

„U gimnaziji smo ga više voleli zbog Skerlićevih pohvala nego zbog hladnih stihova koje nismo mogli pamtiti kao Rakićeve. Dučić nam je ostajao samo u očima, po lepom slogu u Bogdanovoj Antologiji… On je odista bio sjajan, blistav, mlad, svež. Svaki put smo ga našli u drugom odelu. Pravio je razne kombinacije, sa modrim, sivim, krem i belim. Vrlo čist i ukusno obučen. Uvek marljivo izbrijan…“

Njegova „proza je često bolja od stihova. Ali i ona je obično hladna i neubedljiva kao uputstvo za život. Oseća se ponekad seoski učitelj koji sve zna i rado docira, a još radije izriče definitivne, češće negativne nego pozitivne sudove. Nije imao ljubavi za druge, za čoveka, ni za koga osim za sebe. Na ljude, čak i na svoje dobrotvore, gledao je s visine.“

O Borislavu Mihailoviću Mihizu

„Mihiz mi je postao manje zanimljiv kad sam čuo da sedi noću, da strasno igra poker, da mu dan počinje u jedanaest časova na sinekurnom položaju upravnika biblioteke Matice srpske: uostalom on se sve ređe javlja. Nisam izgubio svaku nadu, ali će teško od njega biti novi Skerlić.!“

O dr Slobodanu Jovanoviću

Dragoljub Jovanović je imao veoma visoko mišljenje o Slobodanu Jovanoviću, smatrajući ga srpskim Volterom. Sin apostola srpskog liberalizma, Slobodan je izdanak porodičnog stabla „suviše razneženog i oplemenjenog“ koje je u njemu „došlo do svog dekadentnog poslednjeg izdanka“. Izgledom stranac i zapadnjak, nikada se ni u čemu nije otuđio od svog naroda i svoje zemlje. „Bio je Evropljanin koji je po svaku cenu hteo da bude Srbin.“ Znao je svetske jezike, ali je „svoj srpski negovao najljubomornije“. Imao je književni dar i bio vrhovni stilista. „Slobodan Jovanović se ustezao da otvoreno propoveda, ali je imao vrlo značajnih zapažanja i zanimljivih misli, dao mnogo korisnih putokaza novim pokolenjima, ne samo za političku sociologiju, kojom se sve više bavio, nego i za praktičnu politiku, koju je stalno izbegavao, a u nju uleteo na kraju života.“

O dr Jovanu Đorđeviću

Profesor Đorđević je imao ključnu ulogu u udaljavanju Jovanovića sa Pravnog fakulteta 1946. godine; stoga je medaljon o njemu pun pogrdnih opisa, prekora i prezira: „Sav je kadifen, mekan je, bez toplote, gladak bez sjaja. Baršunaste su mu i oči kafene boje… Taj violončelo ima slabe žice i ruka lenjo i površno klizi po njima. Kadifa od koje je sazdan Jovan Đorđević je krhka… Sve je kod njega slabašno, sve u otvoreno mrkoj boji. Podseća na amerikansku veštačku kafu, ali nema njenu budeću i sanubijajuću snagu“. „Beograđanin iz stare porodice“ jeste starmali, rođen umoran, trom i lenj, „uspavan i kad najdublje prati što se radi“, nekako sporo misli i lagano govori. Sklon je da bdi noću, da „meditira kroz duvanske dimove, sanjari i špekuliše“, da „pipa pre nego što uzme…

O Đorđevićevim stručnim kavlitetima nije imao visoko mišljenje: „To crnpurasto i čulno lice palo mi je u oči još dok je sedeo u đačkim klupama. Podsećao je na nekog svirača iz Bukurešta ili Pešte“. Zato nije imao razumevanja za naklonost Slobodana Jovanovića prema svom mladom asistentu i miljeniku. „Štitio ga je Slobodan i to je omogućilo da među prvima dobije Rokfelerovu stipenciju za mlade naučnike. Proveo je godinu dana u zemlji dolara i otuda doneo federalističko i demokratsko ubeđenje.“ Nije imao ni reči opravdanja za Đorđevićeve posleratne aktivnosti „pod Kardeljevim i Mošinim nadzorom“ i delikatan položaj, jer ga je „nova vlast držala na lancu kao krivca koji svakog časa može biti pozvan na odgovornost“.

O Milovanu Đilasu

„Govori sporo, pravi dugačke rečenice, ubacuje mnogo sporednog mesta, nije ni jasan ni efektan. Mnogo povoljnije deluje njegova fizička pojava nego ono šta i kako kaže.