Paralelni univerzum

Išao na sve razgovore sa gostima koji su pristigli. O žurkama i da ne pričam! Već prvi spisak aktivnosti obećava uzbudljive i dane i noći narednih deset dana. Uz sve to, želja Mladena Đorđevića, selektora Festa, i moja kao urednika u NIN-u, konačno je dospela na realizaciju. Uveli smo NIN-ovu nagradu za najbolji film, i to u jednoj vrlo specifičnoj kategoriji – Granice. U godinama kada su granice ključno geopolitičko pitanje, filmska umetnost neprestano preispituje koje su njene granice danas? Šta to prevazilazi i razbija savremeni film, naročito kada su u pitanju estetske, narativne, žanrovske i, naročito, tematske klasifikacije? Preuzimam na sebe i članstvo u žiriju i odgovornost oko toga kako će ta prva nagrada proći. Ideja je da se jednom priznanju sa tradicijom priključi još jedna umetnička oblast i, s druge strane, da se promoviše jedan tako osoben, apartni Festov program. Već prvog dana stičem utisak da smo uspeli u tome. Prilaze i čestitaju mi čak i oni za koje znam da te filmove neće gledati. I to je dobro, pomislim, bitno je da se priča vrti, za sve ostalo ćemo lako. Za predsednika žirija pozvali smo Slobodana Šijana, daleko najkompetentnijeg kada su granice u savremenom filmu u pitanju. Za trećeg člana uzimamo kritičara Slobodne Dalmacije Marka Njegića. On stiže na crveni tepih tik uoči početka Festa. U lobiju uspevamo da progovorimo koju o filmovima, programu, festivalu. Kažem mu, „Marko, ako ništa drugo, mi pišemo prve stranice istorije“. I fešta počinje! Crveni tepih. Pa intervjui. Otvaranje. Najdirljiviji deo večeri svakako je uručenje Beogradskog pobednika živom spomeniku srpskog filma Bati Živojinoviću. Gledam jedan film, pa još jedan. Odlazim na jednu žurku, pa još jednu. I tako do ranih jutarnjih sati. Bogami, pitanje je da li bi mi i sedmica više bila dovoljna.

Subota, 27. februar

Tek je podne, a ja već kasnim. Konferencija sa Džonom Mektirnanom samo što nije počela. Nakon toga sledi dogovoreni intervju. Dođavola, setih se, zaboravio sam diktafon da ponesem. Menjam pravac i umesto u Sava centar trčim ka Ušću kako bih probao da kupim prokletu spravu za snimanje, usput razmišljam da li sam isključio ringlu u stanu, valjda jesam a i da nisam šta sad da radim, i onda vidim u susret mi ide jedan momak i smeje mi se, pomislim da se znamo a da se trenutno ne sećam ko je i taman mu se obradujem kao bratu misleći evo barem nekog da mu se izjadam, kad on će meni: „Da li ste za NATO pakt?“ Molim??? Dobra stvar u vezi tih deset Festovih dana jeste ta što se potpuno dislocirate od realnosti. Barem ja. Nemam pojma šta se „napolju“ dešava. Iskreno, uopšte me i ne interesuje. Loša strana je u tome što vas toliki broj filmova malo učini neuračunljivim. Stižem na intervju u minut, sasvim zadovoljan kako glumim pribranost. Mektirnan deluje upravo onako kako sam ga i zamišljao. Čvrst je, namrgođen, naizgled odbojan i nepristupačan a onda, nekako neosetno, ulazi pod kožu. Baš kao i njegovi filmovi! Sve vreme pratim njegov oštar pogled. Razmišljam kako je to oko gledalo kroz objektiv kamere, tvoreći slike koje su me još kao klinca opčinjavale. Nakon intervjua konačno mogu da se opustim uz četiri filma zaredom. Tek između drugog i trećeg pravim pauzu od pola sata. Pamtim i dane kada sam gledao i po šest. Sada, iako pod punom koncentracijom, već kod četvrtog filma osećam mali umor. Granice su posebno zahtevne za gledanje. Ne samo zbog odgovornosti koja je preda mnom, već i zbog zaista osobenih estetika i tematika u tim ostvarenjima.

Nedelja, 28. februar

Već u devet zvoni telefon. Viktorija Abril je još par sati u Beogradu, javljaju mi prijatelji! Bilo bi glupo da žena ode a da ne napravimo neki tulum za nju. Umesto matine projekcija, novinarka Vesna Jugović, slikar Nebojša Pilipović Pilo i ja odlučujemo da napravimo nezaboravni izlet za čuvenu Almodovarovu divu. Moto dana je „Rakija Connecting People“. I krećemo redom, od Kalenića, preko splava Vizantije, kuće glumca Predraga Miletića, sve do Novih Banovaca i muzeja Macura, gde se upravo odigrava neki suludi performans. U pratnji svog čarobnog partnera Nikolasa, francuskog dizajnera i arhitekte, Viktorija Abril ostaje opčinjena svakim našim ludilom. I još nam usput i kaže da smo skroz ludi! Uopšte nije očekivala takav dan u Beogradu. Sve vreme se smeška i trudi se da ne otkrije koliko je umorna i opijena različitim ukusima rakija, koje služe gde god da svratimo. Na putu do aerodroma pričamo. A o čemu drugom no Pedru Almodovaru i Baltazaru Kormakuru, u čijim je ostvarenjima odigrala nezaboravne uloge. Kaže mi kako je vežbala flamenko i kako je kao mala mislila da će se baviti plesom i baletom, ali onda je u četrnaestoj godini počela da glumi. Sada, u godinama u kojima jeste, sve joj je teže da nađe dobru ulogu, ali raduje se snimanju serije u maju. „I čim na jesen završim, dolazim kod vas u Beograd. Da me opet vodite u provod!“, veli kroz širok, tako prepoznatljiv smeh, koji je krasio toliko dobrih evropskih filmova u poslednjoj deceniji 20. veka. Na aerodromu se izljubimo kao da se već 100 godina znamo. I verujemo da će se vratiti brzo. Samo provoda radi.

Ponedeljak, 29. februar

Oskari. Grešna zadovoljstva. Iako nisam protekla tri dana spavao ukupno ni za jednu noć, odlučujem se da ispratim ceremoniju u celosti. Pitam se odakle mi snage, ali shvatam da svakako, od dinamike dana, ne mogu da zaspim. Neka čudna euforija me drži. Prve sate ponedeljka provodim uz RTS, jer su ostali kanali skremblovani. Psujem s vremena na vreme, jer jedino naša nacionalna televizija ne prenosi crveni tepih. Umesto toga pušta jordanski film „Vuk“! Genijalno ostvarenje, nema sumnje, ali bih u ove sitne sate radije glamur, a ne pustinjsku dramu. Oskari su inače jedini događaj u godini zbog kojeg uvek ostajem budan čitavu noć! Ove godine, međutim, poprilično sam razočaran. Kada je ceremonija konačno krenula, tačno u pola tri, čitavih 13 minuta nije bilo ni reči o filmovima! Serija navodnih šala o crnačkom bojkotu Oskara deluje jeftino, pamfletski. Kao i sama scena. Prenatrpana, kičasta. Kada je domaćin večeri Kris Rok (crnački glumac koji se čitave večeri podsmevao crnačkim glumcima, što je vrh ledenog brega kada je tako nepresušna tema rasizma u Americi u pitanju, pogotovo među tako osetljivom grupacijom kao što su filmadžije) konačno sa solilokvija prešao na nagrade, ni njima nisam bio naročito očaran. Recimo da sam zadovoljan što je Enio Morikone konačno dobio davno zasluženo priznanje! Recimo da me je oduševilo što je „Eks Mahina“ trijumfovala za vizuelne efekte. I recimo da je odluka da „Pod lupom“ pobedi za najbolji film više nego dobra odluka. A da i Leonardo Dikaprio, naravno… Ali opet, Oskari su ove godine bili potpuno u senci politike. I kao takva, ceremonija je bila dosadna i neduhovita. I preduga. I zašto sam onda ostajao budan čitave noći? Ako ni zbog čega drugog, onda zato što će Oskari bili jedina bitna tema tog dana. I zaista je tako i bilo. Da li si gledao Oskare noćas? Bilo je prvo pitanje već po ulasku u redakciju samo par sati pošto je ceremonija okončana. Da, nažalost.

Utorak, 1. mart

Na pres-konferenciji u Sava centru, Slobodan Šijan, Marko Njegić i ja, kao članovi žirija govorimo prvi i, što je najbitnije, prvi put od početka Festa razmenjujemo iskustva oko filmova koji se takmiče u našoj kategoriji. Slažemo se da su u pitanju vrlo specifična ostvarenja. Šijan navodi i neophodnost postojanja ovakvog programa, koji ukazuje na pomeranja u savremenoj kinematografiji. Ne ističemo nijedan film posebno, što je zasad dobro. Ipak smo tek na polovini, ima još dobar broj ostvarenja da se pogleda. Dok Šijan naglašava da danas više nema formalnih eksperimentisanja na planu filmske forme, što je bilo često u godinama kada je Dušan Makavejev sedamdesetih i kasnije radio sličan program, Marko je zadovoljan što na osnovu filmova koje smo pogledali sredstva nisu ključna za njihovu realizaciju. Baš naprotiv! Sva ostvarenja su mahom arthaus, tek poneka su imala zavidan budžet, a dobra većina nastala je zapravo uz „štap i kanap“, samo na osnovu entuzijazma kako reditelja, tako i ekipe. Meni lično, posebno je zanimljivo što su vezivno tkivo svih filmova ranjive grupe, bilo da su u pitanju nacionalne, klasne ili seksualne, odnosno neprilagođeni pojedinci, koji se teško snalaze u svetu u kome živimo danas. Samim tim, okolina nije mnogo trpeljiva prema njima. Zato su vizije tih filmova tako mračne i, ponegde, vrlo zastrašujuće.

Sreda, 2. mart

Na ručku koji organizuje Fest nalaze se članovi dva žirija – Granice i „Nebojša Đukelić“, za najbolji film iz regiona. I naredna tri sata pričamo samo i isključivo o filmovima! I prija mi osećaj neprilagođenosti u svetu oko mene. Baš kako se osećaju i likovi iz „graničnih“ filmova. Tek na pola razgovora shvatam koliko smo nas trojica u NIN-ovom žiriju imali sreće, barem sa brojem filmova koje treba da pogledamo. Granice su selektovale „samo“ 11, dok se u Regionu takmiči čak 25 ostvarenja! Na pitanje koji su to filmovi koji odskaču u našoj selekciji, Marko i ja prvi put glasno priznajemo da će za našu nagradu biti mrtva trka između tajlandskog „Tužni čas“, nemačkog „Noćna mora“, hrvatskog „Svinjari“, japanskog „Tag“… I ostalo je još toga da se pogleda. Ostatak vremena provodim u bioskopskim salama. U potpuno paralelnim univerzumima.

Autor je urednik kulture u nedeljniku NIN