Patriota nepristupačan za šovinizam

Vasa Stajić rođen je 10. februara 1878, u skromnoj seljačkoj porodici u Mokrinu. Umro je u Novom Sadu na svoj 69. rođendan, 10. februara 1947. Osnovnu školu učio je u Mokrinu, prvi razred gimnazije u Kikindi, a nastavio u gimnaziji u Sremskim Karlovcima iz koje je izbačen zbog socijalističkih ideja, što je u ono vreme značilo kao da je izbačen iz srpstva. Gimnaziju je završio u Senju (Dalmacija). Studirao je romanistiku i germanistiku u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu.

Ko je pravi Vojvođanin?

„Sinovi došljaka kojima Vojvođani nisu ‘po ukusu’, već ti sinovi će biti, ako dugo budu ovaj hleb jeli i ovu vodu pili, pravi Vojvođani, nepristupačni za šovinizme koji su najkrvaviji na etnički ovako šarenoj teritoriji… I neće se ni u našoj državi dugo pitati ko je … više rođaka izgubio na Kajmakčalanu nego: … ko ume više žita da dobije po jutru, … ko je svoju kuću, svoju opštinu … doveo u bolji red“.

Antun Gustav Matoš seća ga se iz pariskih studentskih dana: „Obilazio je muzeje, crkve, historijska mjesta… Vjerovaše tvrdo u konačnu pobjedu ideala, svoga ideala, i u nepobjedivost naroda, mase. Posjećivaše socijalističke sastanke i predavanja… Zakleo se sam sebi da će se žrtvovati, da će raditi za narod, a nije još znao kako, gdje, s kime… Visok, crn kao gavran; dugokos, bradat i žut kao isposnik, izvrstan pjevač u uskom krugu… Pariske je zemljake izbegavao zbog stidne sirotinje. Tako se osamio i podivljao da je na punoj ulici gestikulovao i razgovarao sam sa sobom…“.

Šta treba činiti za bolju Vojvodinu?

„Vaspitavajte se za veću borbenost. Jovan Cvijić koji je dobro poznavao Srbiju govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme… Imajte više hrabrosti da kulturnu misao suprotstavite antikulturnoj … Proučavajte Vojvodinu, organizujte je i obnovite slobodarske njene tradicije“. Vasa Stajić 1928.

Stojan Jakšić o Stajiću kao studentu zabeležio je: „Prvih dana našeg poznanstva pozvao me je sebi, u selo Mokrin… Leto je bilo i na prostirkama u praznoj školskoj dvorani čitao mi je u originalu Danteovu Božansku komediju, prevodio je lako i tečno… Čitao mi je i jedan svoj prevod neke priče Anatola Fransa i govorio kako ga je dao na pregled i ispravku pokojnom Skerliću“.
Diplomirao je u Budimpešti 1902. godine i započeo karijeru kao učitelj i profesor književnosti i francuskog jezika. Posle Pariza i Lajpciga učiteljovao je u banatskim selima, potom u srpskoj gimnaziji u Pakracu iz koje je izbačen zbog antiklerikalizma; zatim odlazi za profesora srpske gimnazije u najzabitiji srpski kraj, u Pljevlja, u tadašnjem Novopazarskom sandžaku u Turskoj, gde je takođe izgubio posao. Od 1906. godine profesor je u srpskoj Učiteljskoj školi u Somboru.
U tadašnjoj Mađarskoj, zemlji koja se ponosila svojom mnogovekovnom državnom tradicijom, bilo je svega oko 50 odsto Mađara, te država preduzima efikasnu mađarizaciju. Vasa Stajić u Vojvodini zatiče svega nekoliko srpskih srednjih škola. Gro omladine je u mađarskim školama. Posle srpskog poleta za vreme Miletića 1870-ih, nastupila je oseka i mađarski uspesi. Veljko Petrović je opominjao: „Vojvodino stara zar ti nemaš stida“. Vasa Stajić tu nalazi polje svog rada. Posebno se usredsređuje na srpsku srednjoškolsku omladinu. Skoro u svakoj srednjoj i višoj školi u Mađarskoj imao je svog poverenika. Podstiče stvaranje kulturnih društava i priredaba, pisanje radova s jasnim tendencijama, kao na primer: „Garibaldi i ujedinjenje Italije“. Izdavao je listove koje je gotovo sam pisao i finansirao od svoje profesorske plate i distribuirao ih po školama i široj javnosti. Podstiče buđenje i jačanje srpske nacionalne svesti, ali ne populističkim busanjem u grudi. Upućuje na visoke kulturne, etičke i demokratske vrednosti, na samoobrazovanje i profesionalnu spremnost. „Rad, a ne dokolica“, govorio je. U Vojvodini, u konkurenciji među Mađarima, Nemcima, Jevrejima i drugima, moglo se opstati nacionalno ako se opstalo kulturno i ekonomski.
Godine 1912. organizovao je u Novom Sadu skup svih Srba maturanata u Vojvodini radi zbližavanja; povezan je sa organizacijom „Narodna odbrana“ u Beogradu koja je bila za svesrpsko ujedinjenje (i oružanim putem!); vodi grupu đaka na ekskurziju u Beograd i Niš (primio ih je prestolonaslednik Aleksandar, imali su i „upoznavanje sa srpskim oružjem“, a i vežbu gađanja!); pokreće list Novi Srbin, gubi službu u Somboru i prelazi u Pančevo, posvećuje se propagandnom radu. Držao je predavanja po mestima Vojvodine (noćivao je kod sledbenika) a kako je bio i projugoslovenski orijentisan, i u Splitu, Sarajevu…
Evo kako je to bilo u Splitu prema zabelešci Josipa Smodlake“… južnjačka fantazija Primoraca zamišljala je svakog Srbina kao Kraljevića Marka… Kada se pojavio Vasa Stajić svi vide da to nije Kraljević Marko… milo gledaju brata Srbina… i hoće da ga slušaju, mada su ostali iznenađeni i malko razočarani. Ali kratko je trajalo iznenađenje. Slušaoci stadoše najpre zadovoljno klimati glavom, pa im se zasjaše oči i lica… onda se iz njihovih redova čuše prvi poklici… dok se napokon ne pretvoriše u opće burno odobravanje…. Splićani su sa udivljenjem gledali tog smelog mladog čoveka… Rasni Srbin… a opet učen i uglađen Evropejac… Srpstvo, onda toliko ozloglašeno neprijateljskom propagandom, … afirmisalo se … ovde … kao kulturni elemenat visoke vrednosti, kroz ovog vrednog sina pitome, prosvećene Vojvodine“.
Godine 1914. Vasa Stajić je uhapšen. Pre toga organizovao je posetu srpskih đaka iz Ugarske na Kosovo, gde su demonstrirali protiv Austro-Ugarske ispred njenog konzulata. Suđeno mu je po više tačaka i dobio je skoro 10 godina zatvora. Njegovi učenici su oslobođeni, on je svu krivicu uzeo na sebe. Evo šta je zabeležio jedan od njih, Aron Jakovljević: „Čudno je bilo njegovo držanje pred sudom… On je priznao sva dela… bivši direktor somborske učiteljske škole, a i svi ostali svedoci, svedočili su u korist njegovu. On je, međutim, upozorio predsednika suda da se svedoci ne sećaju tačno svih događaja… Otvoreno je priznao da je sav svoj trud uložio da srpsku školsku omladinu… vaspita u nacionalnom duhu“.
Iz zatvora je izašao 1918. i oboleo od tuberkuloze. Veljko Petrović je zabeležio da ga je Vasa Stajić, nedugo zatim, pozvao: „da posredujemo na policiji, u korist nekih šiparaca, Mađara, koji su u onim prelaznim danima učinili neke nepromišljene gluposti. On tek što se mađarskih tomruka otresao…“. Tu je veličina i izuzetnost ovog čoveka.
Zalagao se da se Vojvodina priključi Jugoslaviji, a ne direktno Srbiji, kao Jaša Tomić.
Nije bio za monarhiju već republiku, protivio se centralizmu u novoj Jugoslaviji, zapostavljanju pojedinih naroda i oblasti, posebno Vojvodine, kao i šovinizmu prema njenim narodnostima. „Zar da progonjeni zauzmu mesta progonitelja!“ Godine 1922. pokrenuo je časopis „Nova Vojvodina“. Svoje žrtvovanje nije pretvorio u kapital. Bio je „Urođeno siromašan, srdito otporan i uporan“ (Isidora Sekulić). Kao „nepraktičan političar“ potisnut je, povukao se u arhive i biblioteke. Napisao je političke studije o Svetozaru Miletiću i Jovanu Jovanoviću Zmaju, pet knjiga Novosadskih biografija i druge, s ciljem da se ne zaboravi veličina nekadašnje Vojvodine. Bavio se i književnim i prevodilačkim radom. Bio je sekretar Matice srpske između 1920. i 1922. godine i dvaput njen predsednik 1935/6. i 1947. godine. Pozvan od svojih učenika iz NOB-a 1944. godine prešao je na oslobođenu teritoriju u Sremu.