Pisac pisama čitalaca – jedno nužno zanimanje u palanci

Duh palanke duh je sujeverja koji se kune u mađije zavera, neslani duh za kojeg je i nauka samo ujdurma belosvetskih umova, dok se njegovi doušnici ponašaju kao sekretari kakvog tajnog društva, bez obzira na to da li zauzimaju najviše položaje u državnim institucijama, u ministarstvima, akademiji nauka i umetnosti, na univerzitetu ili u upravi fudbalskog kluba, ili su pak samo „babasere“ pred vratima klozeta.

Ovakva specifična duhovna sistematizacija radnih mesta sve pljunutih istomišljenika i jeste uzrok nediferenciranosti namene kabinetâ i nusprostorija u Srbiji.

O najcenjenijem i najuticajnijem akademiku SANU, pokojnom piscu Dobrici Ćosiću, kao o protopromotoru duha palanke, pisao sam za njegova života. Jedan segment pozorišne predstave „Filosofija palanke – božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“ (čiji televizijski snimak izvođenja u Velikoj dvorani Kolarčevog narodnog univerziteta, u januaru ove godine, zainteresovani čitalac može da gleda na Youtube-u), posvetio sam slučaju D. Ćosića, raskrinkavši nacionalizam ne samo kao mržnju prema drugim nacijama nego kao mržnju i prema sopstvenoj naciji, a pre svega kao mržnju prema samom životu.

Te analize odnose se, dakle, na vrh piramide palanačkog duha. Sad ćemo, međutim, pogled usmeriti ka dnu ove piramide i podrumskim njenim prostorijama, gde bivakuje uboga posluga. Među tim malima od toaleta duha palanke, dičnim nokširnošama bardova mu, najpropulzivnije jeste ono što se u različitim novinama, ispod opširnih i praznih tekstova, uobičajilo potpisivati ovim nizovima slova: Marinko M. Vučinić.

To ime zaslužuje pažnju jer oličava jedno nužno zanimanje u duhu palanke: pisac pisama čitalaca.

Ovo bavljenje kao profesija i opsesija ustanovljuje se sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kad se kod nas duh nacionalizma, kao duh palanke par excellence, povampiruje i počinje da vapi za ljudskom krvlju i košenjem života omladine. Uzdignuta u tvrđavu kulture, čuvena je Politikina rubrika „Odjeci i reagovanja“. Tu su se kalili naši najdelotvorniji pisci pisama čitalaca. Oni su žarili i palili u takozvanom sredstvu javnog informisanja da bi se ubrzo potom ta palež pretvorila u zgarišta realnih života ljudi. Ubistvo u palanci najpre se izvrši u jeziku.

Ratovi su pokosili koga su imali da pokose, rasterali koga su imali da rasteraju, snabdeli i ustoličili one koji su ih želeli i zapodenuli. Došao je mir. Rubrike „Odjeci i reagovanja“ više nema, ali je za njom ostalo prilagodljivo zanimanje Pisac pisama čitalaca, prilagođeno novim okolnostima.

Lukavstvo duha palanke (ta inteligencija opasnih budala!) iznašlo je danas novo ime ovom zanimanju i njegovoj raboti. Pisanje pisma čitalaca sad se zove, verovali ili ne, „proučavanje informacionih tehnologija“, a najprononsiranijeg među ovim piscima pisama čitalaca palanka krštava ovako: „programski direktor Centra za proučavanje informacionih tehnologija“. Ko želi da se na primeru uveri u ovo što govorim, nek vidi šta piše uz reči „Marinko M. Vučinić“ koje potpisuju tekst „Oratorijumska paskvila Pakovića“, objavljen u Danasu 29. februara ove godine.

Pomenuto pismo čitaoca navodno se bavi mojom predstavom „Filosofija palanke – božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću“. Prvo što pisca pisma neopozivo diskvalifikuje u njegovom preduzeću jeste to što predstavu nije gledao. Ali, upravo to i jeste ne samo odlika nego čista definicija sudbinskog poziva ‘pisac pisama čitalaca’. On ne sme da bude upoznat sa sadržajem i formom stvari o kojoj piše! To je, štaviše, njegova moralna obaveza.

Zatim, tom M.M.V. bila su potrebna čitava dva meseca da nadrlja pismo. (Kako li će tek da nadrlja u svojoj ispostavi palanačkog duha zbog ovog kašnjenja?) Lenjost je odlika duha palanke. Kako naša poslovica lepo kaže: od lenjosti nema gore bolesti. Od duha palanke nema goreg oboljenja za društvo.

Pismo čitaoca M.M.V. čaršav je od teksta. To je najduže pismo čitalaca koje je ikada objavljeno u našoj štampi. (Upoređenja radi, tri puta je duže od ovog mog teksta.) Totalna inflacija reči, totalna devalvacija smisla. Ali, to ne ide na raboš tek neznanju i intelektualnoj nemoći tog pisca pisama čitalaca. Strategija je palanke da najobimniji članak u nekom listu bude polupismen i besmislen. On tako preti da obesmisli i ono što je u listu smisleno i pismeno.

Okupirati vreme i prostor, to je osnovni smisao pisanja pisama čitalaca, kao što je smisao bardova naše palanke proširenje granica države – ono čuveno kolika, a ne kakva Srbija.

M.M.V. pismo počinje obimnim citatom, skrpljenim iz nekoliko mojih što tekstova što intervjua. Tu ne samo što se ne navode izvori, i ne samo što se, makar s tri tačke, ne odvajaju odeljci iz različitih izvora, nego se i od dva ili tri iskaza s različitih mesta pakuje jedna rečenica, pa se toj rečenici još oduzima i glagol da deluje kao gramatički netačna. Nije da M.M.V. nije polupismeni nadobudnik, ali nije i da ne zna šta je funkcija glagola u rečenici. No, i ovaj njegov postupak deo je strategije palanke. Kad pišeš o nekome ko je pismen i razume se u ono što radi, najvažnije je da ga predstaviš tako kao da nije pismen i kao da se ne razume u ono što radi. Čemu inače pisma čitalaca i njihovi pisci?!

Na prvo mesto stuba srama u palanci, M.M.V. stavlja moje zapažanje o kulturi nedićevske Srbije koja raspomamljenim rehabilitacijama srpskih kvislinga, koje nisu počele na sudu, nego u institucijama kulture, doista kuca danas na vrata. Tako se otkriva suština nacionalističkog nokširnoštva pisca pisama čitalaca – gađenje na moj protest protiv rehabilitacije kvislinga, protest protiv antijugoslovenstva, antikomunizma i kolaboracije sa fašizmom.

Stoga M.M.V. veli da sam ja komesarskog duha. Kad smo već kod toga, ja u Partiji, onoj koja je prema ovim partijicama današnjim čudo nad čudima, nisam bio, mada sam mogao biti. Izvesno „Marinko M. Vučinić“ izvesno jeste bilo njen član. Štaviše, u vreme ono bilo je neki sekretni činilac u nekoj opštinskoj partijskoj ćelijici. I tada je, dakle, pisalo pisma čitalaca, ali su se ona tada tačno zvala – izveštaji.

I još jedan kalambur. Čudi se u svom pismu M.M.V. kako to da zameram sociologu Antoniću Slobodanu nešto što i sam tvrdim. Jednostavno je. Tako što M.M.V. kao moje reči navodi ono što ja navodim citirajući Antonića (sic!).

Pedantnom aljkavošću, opsesivnom brljivošću, opširnom mucavošću, M.M.V. ispunjava nalog duha palanke. Ovakvo šta kao to M.M.V. nužno joj je da bi, s ponosom, iznosilo njen otpad u javnost.

Kad ovaj nokširnoša nitkovluka palanačkog duha napiše da je moja pozorišna predstava „opskurni oratorijum“, onda je to za mene jednako pohvali kao kad Slobodan Šnajder napiše da je ista ta predstava – „predstava ogromnog emancipatorskog potencijala“.

Da zaključimo, sve ono što ima emancipatorskog potencijala u sebi, meta je duha palanke.