Pitagora i Hrist

„Različite hristološke i marijanske dogme; doktrina predavanja svetih tajni od Hrista i njihova delotvornost u blagodati; doktrina realnog i suštinskog prisustva Hrista u evharistiji i žrtvena priroda evharistijske proslave; osnivanje crkve voljom Hristovom; doktrina o primatu i nepogrešivosti rimskog pontifeksa; doktrina o postojanju prvorodnog greha; doktrina o besmrtnosti duše i o momentalnoj presudi nakon smrti; odsustvo grešaka u svetim tekstovima; doktrina o teškoj nemoralnosti neposrednog i voljnog ubistva nevinog ljudskog života.“

Ne računajući poslednju stavku, o kojoj naravno hrišćanska praksa nema mnogo toga da nas nauči, lista naprosto zasenjuje svojom zastarelošću. U tehnološkom svetu i naučnom dobu, u kojem transnacionalna zajednica ozbiljnih i dostojanstvenih istraživača daje sve od sebe da bi pronašla konkretne i precizne odgovore na smislena i duboka pitanja o Univerzumu, o životu i čoveku, Crkva ne nalazi ništa bolje do da ponovo predlaže, na isti i nepromenljiv način, svoje mediteranske bajke i svoje sholastičke formule, očajnički zatvorene za sve ono što je misao proizvela između jubileja 1600. i 2000; to jest, od spaljivanja Đordana Bruna do sekvenciranja ljudskog genoma.

A koliko je toga dobrog proizvela misao, izražavajući se na univerzalni i svevremenski način matematike, dajući rezultate u fizici, hemiji, biologiji i medicini, koji pokazuju konkretno i u detalje kako su i pitagorejci i stoici imali pravo, to jest, kako Logos koji je prisutan u Univerzumu i koji se reflektuje u čoveku, u smislu da „sve je racionalno i da racionalnost ljudska jeste u stanju da shvati, makar delimično, kosmičku racionalnost.

U želji da se formuliše sve ovo na teološki način, ništa nam ne onemogućava da proširimo Spinozin moto Deus, sive Natura, „Bog, to jest Priroda“, dolazeći do toga da kažemo da je Univerzum telo Božije, a zakoni Univerzuma njegove misli ili, zapravo, njegov Logos. Ali, ne može se uokviriti ova potraga i pretvarati se da tražimo nemoguću vezu između apstraktnog i matematičkog Logosa i konkretnog čoveka Hrista samo zato što je Jovan umetnuo jevrejsko-helenističku himnu koja počinje čuvanim stihom: „U početku beše Logos i Logos beše u Boga i Bog beše Logos“ i zatim nastavio rekavši: „I Logos posta telo i živeo je među nama.“

Pored toga, Logos je za Grke bio ono što je za nas Razum. Na primer, Pitagora je nazivao logon odnos između merljivih veličina preko jedinice za merenje, ili „samerljivost“, a alogon odnos poput onog između dijagonale i stranice kvadrata koji su zapravo bili „nesamerljivi“. Upravo tako, mi koristimo prideve racionalni u prvom slučaju, a u drugom iracionalni. Reći, dakle, da „u početku beše Razum“, jednostavno znači da su zakoni Univerzuma neophodni i prethode njegovom postojanju, isto kao i reći da „Razum posta telo“, označava samo da je čovek racionalan, bez ikakvog pominjanja Hrista, čije je poučavanje od početka smatrano iracionalnim, počevši od samog Pavla.

Paradoksalno, dakle, imalo bi više smisla identifikovati Logos Grka sa Duhom Svetim hrišćana, Alahom muslimana ili Višnuom hinduista, radi njihovih paralelnih uloga u podržavanju Univerzuma. Ali naučili smo da Crkvi smisao nema smisla, i tačno 2000. kardinal Racinger je, u svojoj kontroverznoj deklaraciji Dominus Iesus („Gospod Isus“) upozoravao: „Postoje i oni koji razmatraju hipotezu ikonomije Duha Svetoga sa univerzalnim karakterom od Reči ovaploćene, raspete i vaskrsle. I ova tvrdnja je u suprotnosti sa katoličkom verom.“

Slučajno, kontroverza oko deklaracije je proizašla iz činjenice da, iako manifestuje reči „poštovanje i cenjenje vera sveta, kao i kultura koje su za cilj imale obogaćenje i promociju čovekovog dostojanstva i razvitka civilizacije“, od početka tvrdi „činjenicama“, još od naslova „jedinstvenost i univerzalnost spasenja Isusa Hrista i Crkve“. Ili, Vatikan je još jedanput prisvajao dvostruki monopol nad istinom: nadasve, hrišćanstva nad ostalim religijama, a zatim katoličanstva nad ostalim hrišćanskim sektama.

Iako međutim, prirodno, druge religije i druge sekte ne samo da ne prihvataju ovakav monopol, već ga često prisvajaju za sebe, jasno je da se na ovakav način ne može stići daleko u dijalogu među religijama i na putu prema miru među religijama. Štaviše, postavlja se na put sudara koji će pre ili kasnije doći, kao što se i desilo 12. septembra 2006, u nastavku nepromišljenog govora u Regensburgu od strane istog Racingera, u tom trenutku već Benedikta XVI, koji je uspeo da razbesni muslimane sveta nepromišljenim citiranjem vizantijskog imperatora Manojla II Paleologa: „Pokaži mi, dakle, ono što je novo doneo Muhamed i tu ćeš pronaći samo zle i nehumane stvari.“

Dizanje muslimanske kuke i islamske motike je jevanđeoski podsetilo papu da pogleda na brvno u oku svoje religije i nečujno ga je nateralo na javna i ponavljana izvinjenja, privuklo je više pažnje od činjenice da je ovaj isti govor bio upućen naučnicima i posvećen odnosu između vere i razuma, počevši od opservacije pomenutog vizantijskog cara da „ne reagovati shodno razumu nije u skladu sa Božijom prirodom“.

U svom govoru je papa priznao da katolički pokušaj da se povežu grčki Logos sa palestinskim Hristom ne dele i ostali hrišćani. Ne, još od protestanata, za koje se preko ove veze „vera ne pojavljuje više kao istorijska reč, već kao element ubačen u strukturu filozofskog sistema.“ Takođe ne ni od liberalnih teologa devetnaestog i dvadesetog veka, koji su najavljivali „povratak prostom čoveku Isusu i njegovoj jednostavnoj poruci, koja bi došla pre bilo kakvih teologiziranja i, naravno, pre bilo kakvog pojelinjenja“.

Ponajmanje ne od strane naučnika koji smatraju da „takav metod isključuje problem Boga, čineći ga nenaučnim i prednaučnim problemom“. Ali, kaže papa, „ukoliko je nauka samo ovo, onda i sam čovek trpi redukciju. Onda ni upitanosti potpuno ljudske, to jest one odakle i kuda, upitanosti religije i etosa, ne mogu naći mesto u zdravom razumu opisanom kao „nauka“ podrazumevanom u ovom smislu i moraju biti odbačeni u subjektivnost“.

Ali daleko od toga da su ova pitanja redukovana na apsurd od naučnog metoda upravo im se to dešava u religijskom metodu. Jer upravo je u subjektivnom mesto gde religije donose odgovore na upitanosti „odakle“ i „kuda“, dok svaka teži ka tome da uzdiže upravo ličnu subjektivnost za bezlični objektivizam! Verbalne akrobatike pape ne mogu sakriti realnost činjenica koje su sledeće: prvo, da su religija puni prostor i vreme, to jest svet i istorija; i, drugo, da sve teže ka monopolizaciji istine na uštrb drugih.

Dakle, dok god bude bilo religija biće i verskih ratova, kao što je uvek bilo i kao što ih i sada ima. Dok, međutim, nema naučnih ratova, nikada ih nije bilo, jer je nauka samo jedna. Možda nije sveta ali je zasigurno vaseljenska, u bukvalnom smislu „univerzalna“. Samo na njene tvrdnje, a zasigurno ne na katoličke dogme, može se smisleno primeniti motiv quod sempre, quod ubique, quod ab omnibus creditur quod, to jest, da im se mora verovati „uvek, svugde i od svih“.

Drugačije od religija, nauka nema potrebe da osvaja nikakav monopol na istinu jer ga jednostavno prihvatimo jednom da damo Pitagori ono što je Pitagorino, to jest, jedinu naučnu objektivnost, a Hristu ono što je Hristovo, to jest jednu od religijskih subjektivnosti, izbegavajući da mešamo sveto i profano, to jest logičke dubine sa teološkim površnostima.

A ukoliko baš želimo da se molimo, recimo dakle: „Oče naš koji si na nebesima, neka bude volja tvoja“ kao što nas je poučio prorok Isus, ali setimo se da Bog Otac nije ništa drugo do bog nebo. Vrednije je, međutim, ostaviti metafore i moliti se kako nas je naučio stoik Marko Aurelije: „Sve ono što je u harmoniji sa tobom, o Univerzume, sa mnom je takođe.“

U izdanju IK Gradac

Italijanski matematičar i logičar Djerđorđo Odifredi autor je knjige provokativnog naslova „Zbog čega ne možemo biti hrišćani“. Knjiga se ovih dana pojavila na srpskom jeziku u izdanju izdavačke kuće Gradac, Čačak 2015. Odifredi je profesor univerziteta u Torinu, a predavao je na univerzitetima širom sveta (Novosibirsk, Melburn, Peking, Nanking, Kornel – SAD). Prevođen je na desetak jezika, a široj javnosti je poznat i po tekstovima u štampanim medijima. Dosledno zastupa sekularističke stavove, zbog čega često izaziva polemike od kojih je najpoznatija ona vođena sa bivšim papom Benediktom XVI. U dogovoru sa izdavačem Danas prenosi odlomak iz knjige „Zbog čega ne možemo biti hrišćani“. Oprema teksta redakcijska.