U „čeljustima“ evropskog filma

Kako Oskare bombarduju, može se reći, „zahvalni“ filmovi, „samosvesni“ i „dušebrižni“, poput, Zero Dark Thirty, Lincoln, tako i evropski kontinent nije zaobišla konstantna jednosmerna polemika oko filma reditelja Džafara Pinahija (This Is Not A Film), koja lako uskače u gore opisanu kategoriju filma. Naravno da verujemo u iskrenost reditelja, to uopšte nije sporno, ali teško je verovati festivalima koji ovakvu temu vešto umeju da iskoriste kao politički pamflet. Neizbežno je, u tom kontekstu, setiti se BBC serije Extras, gde Riki Džervejs savetuje Kejt Vinslet da snimi film o Holokaustu, koji će joj sigurno doneti Oskara.

Čini se da svaki filmski festival danas ima bar nekoliko filmova koji tobože govore o važnoj temi i gledaoce treba da osvesti i obrazuje na temu koju tako iskreno obrađuje, bez zadnjeg motiva. Festivali, kao i filmske zvezde preuzimaju ulogu prosvetitelja, nešto slično kao i glumačka organizacija FAG (Film Actors Guild) u filmu Team America: World Police u režiji Treja Parkera.

Američki film, mejnstrim film, profilisovao se, nekoliko dekada unazad. Čini se da je vrlo iskren u svom egzistiranju. Danas je lako ismevati određene filmove sa kontinenta preko bare. Ovim oruđem se služe mnogi kritičari, kako kod nas, tako i u ostatku evropskog kontinenta. Američki film je postao simbol neukusa, lake zarade, pitkih priča, laganih zapleta, i ostalih negativnih opisa. Slažemo se bar u onom delu koji čini produkcija koja dolazi u naše novootvorene „bioskope“. Da li je evropski film nešto pametnije proizveo u poslednjoj godini? Oduvek toliko superioran naspram svih ostalih kultura. Zvuči poznato, zar ne?

Čini se da se trka između evropskog i američkog filma vodi i vodila se oduvek, samo što američki film ne pati od želje da bude priznat u Evropi, dok neki evropski kritičari vole da se uzdižu jedan nauštrb drugog.

Sve u svemu, evropska filmska produkcija, ako koristimo ovaj sveobuhvatni termin, bila je vrlo plodna u protekloj godini. Od „velikih“ filmova do onih iza mejnstrim scene. Recimo film Mihaela Hanekea, Amour, koji je osvojio Zlatnu palmu u Kanu. Ipak, možda bi bilo interesantnije spomenuti neke opskurnije filmove, koji su van pažnje reflektora i „crvenih tepiha“, a svakako ih treba videti.

Jedan od takvih je i Iron Sky reditelja Timo Vuorensole. Kada 2018. godine Amerikanci odu na tamnu stranu Meseca, otkrivaju da se na njoj kriju nacisti koji su izbegli 1945. i planiraju da se vrate na Zemlju. Ovaj finsko-nemačko-australijski film toliko je loš da je dobar. Ostvarenje koje bi, takođe, moglo da se provuče ispod radara jeste Grabbers Džona Rajta. Ovaj komični horor eksploatiše stereotip o pijanim Ircima. Kada vanzemaljci krvopije napadnu malo ostrvo u blizini irske obale, junaci moraju konstantno da piju kako bi preživeli napad, s obzirom da je alkohol smrtonosan za vanzemaljce.

Ako ste želeli da pobegnete bar nakratko od samosvesnih „velikih“ filmova, gorenavedena ostvarenja pružaju zabavni i vickasti eskapizam. Filmovi poput Iron Sky, Grabbers, Cockneys vs. Zombies, Attack the Block i drugi govore da evropski film ume da se opusti i da, ako ništa, nakratko pobegne od važnih tema i da odmori od, danas u trendu, političke korektnosti, koja je prebukirala kinematografiju.

Da li će prestati poređenje evropskog sa američkim, da ne kažemo holivudskim filmom? Teško je to reći, ali ono što je vrlo bitno jeste da ni Evropa ne sme da zaboravi na azijski film, koji sve više guta i holivudsko tržište. Adaptibilan je, svež i prosto drugačiji. Stalno se menja kao što je i vreme u kome živimo turbulentno. Nažalost ni evropski film nije na boljem putu od onog na kome se trenutno nalazi Holivud. Postaje predvidljiv, pomalo istrošen, i ostavlja mesta drugim produkcijama da se prikradu i uzmu tržište.