Postsrpskohrvatski jezik ili jezici

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; Vodeći se odavno raskrinkanom naopakom logikom da nacija ili etnička zajednica postoje samo ako ih između ostalog definiše i sopstveni jezik, jezik koji ih u potpunosti okuplja, i koji pritom ne dele ni sa jednom drugom zajednicom, novonastale su države jezik uvek stavljale u prvi plan, činile ga državnim pitanjem, i često uspostavljale stroge, nasilne zakonske okvire za njegov naziv, kao i za različite aspekte njegove upotrebe. U Hrvatskoj su politički lideri i filološki establišment insistirali da je u pitanju poseban jezik bez ikakvih ozbiljnijih veza sa srpskim ili drugim jezicima u okruženju. U zakonodavstvo su uvedene stroge kazne za upotrebu reči koje je neko proglasio nehrvatskim (obično jer su i srpske). SANU je sa druge strane imao svoju epizodu letećeg cirkusa kada je u maničnom strahu da će srpski jezik, istorija i kultura biti oteti naložio da se u Republici Srpskoj u zvaničnu upotrebu uvede ekavica. I koliko god bilo jasno da je pitanje razlike između jezika i dijalekta, kao i naziva jezika, pitanje politike a ne lingvistike, do danas se traže pseudolingvistički argumenti da je u pitanju jedan jezik ili da su dva, tri, četiri, sve do dvadeset, uz ništa naivnije pitanje: koja tri, četiri, ili kojih dvadeset.

I lingvistika je, sa svoje strane, pohrlila da se nađe na usluzi. Ili da autoritativno saopšti svoju konačnu presudu. Razvijeni su metodi za merenje bliskosti dva jezička sistema, gde se procentima izražava stepen razumljivosti jednog jezika govorničkoj populaciji drugog. Taj stepen je ujedno stepen sličnosti dvaju jezika. Kao i samo pitanje na koje odgovara, ovaj je metod kontroverzan, ali svakako daje pouzdaniji osnov za formulisanje argumenata u raspravi o jeziku ili jezicima. U lingvistici se rade i druge vrste istraživanja, čiji cilj nije da odgovore na politička pitanja, ali koja daju zanimljiv uvid u odnose među dijalektima i jezicima. Lingvistička geografija tako povlači izoglose, linije koje povezuju sve govore sa nekom identičnom osobinom: rečju za mleko, nastavkom za lokativ, sudbinom -l na kraju sloga. Ovakva istraživanja pokazuju koliko se linije koje povezuju govore po sličnosti često podudaraju, ali koliko se često i seku, i uzimaju vrlo različite smerove.

Jedno takvo istraživanje sa čisto naučnim ciljevima, ali i potencijalno zanimljivim implikacijama, pod naslovom Eksperimentalna morfosintaksa južnoslovenskih jezika (EMSS), provode u saradnji, pod rukovodstvom Endrua Nevinsa, Londonski univerzitetski koledž (UCL) i univerziteti u Novoj Gorici, Zagrebu, Zadru, Sarajevu, Zenici, Novom Sadu i Nišu. Istražuje se slaganje glagola sa subjektom kada je subjekat koordiniran i uključuje imenice različitog roda. Na primer: Livade i polja su se belele pod snegom. Ili belela, ili beleli. U pitanju je složeni sintaksički mehanizam koji još uvek nije dovoljno poznat. Ali rezultati istraživanja su veoma zanimljivi, upravo u svetlu jezičko-političkih tema. Istraživanje, naime, pokazuje da su prema obrascima slaganja glagola sa koordiniranim subjektom govornici iz Niša i govornici iz Zadra daleko bliži nego na primer Zadar i Zagreb pa čak i nego Niš i Novi Sad. Slično važi za Zagreb i Novi Sad u odnosu na bliskost i jednog i drugog prema govornicima iz ostalih centara. Rezultat statističkih proračuna međusobne bliskosti prema nizu faktora izgleda ovako (grafik je pozajmljen od Willer Gold i saradnika):

Kao što se vidi, Zadar na jednoj strani, i Sarajevo na drugoj, stoje na krajevima kontinuuma srpskohrvatskog govornog područja. Ako je očekivano da Novi Sad stoji između Niša i Zagreba (što preslikava i geografski odnos), iznenađujuće je bar donekle da je Zagreb između Novog Sada i Sarajeva, kao i da je Niš blizu Zadra, i da i Niš i Novi Sad stoje između Zadra i Zagreba. Govori Niša i okoline spadaju u visoko balkanizovane govore sa velikim brojem novih osobina, nekarakterističnih za druge slovenske dijalekte i jezike. Čakavski govori Zadra i okoline naprotiv spadaju u govore koji čuvaju relativno veliki broj starih osobina, bar kada se posmatraju najupadljivije karakteristike. Kada se pogleda malo dublje, kada se zaviri u strukturne osobine, dolazi se do drugačijih uvida.

Novija istraživanja principa jezičkog razvoja poput evropskog projekta Đuzepea Longobardija „Suočavanje sa poslednjim Darvinovim izazovom: ka globalnom drvetu ljudskih jezika i gena“ pokazuju da strukturne sintaksičke osobine poput onih proučavanih u okviru projekta EMSS čuvaju pouzdanije informacije o evoluciji jezika i njegovom istorijskom razvoju od na prvi pogled uočljivih leksičkih i morfoloških.

Šta nam onda rezultati ovog istraživanja govore o pitanju jednog ili više jezika na teritoriji nekadašnjeg, za mnoge, uključujući i autora ovog teksta, i sadašnjeg, srpskohrvatskog? Govore da u moru sintaksičkih osobina, jedna upućuje da su proučavani govori jako bliski, i da se ta bliskost ne smanjuje na politički uspostavljenim granicama. Prema toj jednoj crti, Zadar je bliži Nišu nego Zagrebu, Novi Sad bliži Zagrebu nego Sarajevu. U pitanju je relativna bliskost (npr. u poređenju sa bliskošću u odnosu na Ljubljanu). Slična istraživanja na još deset slučajno izabranih sintaksičkih osobina davala bi pouzdaniju sliku. I ako bi ta slika ocrtala područje bliskih veza koje počinje kod Samobora i završava kod Preševa, taj vrlo verovatan nalaz još uvek ne bi značio da je u pitanju jedan jezik. On bi značio ono što lingvisti bez političke agende jasno prepoznaju: da lingvistička bliskost daje osnovu da se ovi govori smatraju jednim jezikom. A da li će se i smatrati ostaje, kao i značajan deo naših života, isključivo stvar političkih interesa, političkih odnosa i političkih odluka.

Autor je profesor lingvistike na Filozofskom fakultetu u Nišu