Potraga za imenom

Svaki dan ću da menjam ime. Cipele mi propuštaju vodu, gledaću da ne izlazim dok se vreme ne promeni nabolje. Dobar je to plan. Možda će promena imena uticati na vreme. Sedim u naslonjaču i svašta mi se mota po glavi. Ali izaći ću ja već nekako iz toga. Tako se hrabrim svaki dan. Imam grižnju savjesti, ali ne znam zašto. Malo dinamike: istresem dve čašice likera kruškovca, napunim lulu, otvorim prozor i pušim, gadno psujem: Astal jebe mater svima, ft. M. M., al’ ne svima, samo dušmanima. Što sam stariji, sve više me oduševljava bećarac, taj domaći poetsko-muzički idiom. Odjednom čujem lulu kako govori: Ja sam pesnikova lula (hula), zver mu mazim, dojim čula. Danas neću ništa jesti, muka mi je. Iako jedem samo kuvanu geršlu koja je najjeftinija i najzdravija hrana: doručak, ručak… Posle ručka pokušavam da slušam neku operu na Mezzo-u, ali opet zaspim. Moram napolje iako rominja. Idem u deo grada gde neću sresti nikog poznatog. Posle pola sata sam u industrijskoj zoni, na severoistoku grada, skroz mokar. Prolazim pored zakatančenih kapija propalih preduzeća, iza čijih ograda su zveri a ne psi. Samo šta čuvaju da mi je znati? Laju na mene, na Astala. Kažem im: Ja se zovem Astal! Ućute, gledaju me i dahću. Kao da su me razumeli. Posle dva sata, mokar, ozebao, vraćam se kući. Spušta se posvemašnja noć. Osećam čitav gradić kako slini u sutonu. I dalje, stotinama kilometara, mokra sjebana ravnica. Samo što pre u dronjavi krevet, već je devet, marš u krevet. Spavam. Trzam se.

Nedelja 6. mart

Danas se zovem Niko. Ali ne samo što se zovem Niko, nego se i osećam tako. Mogao bih biti bilo ko. Dakle, svako. Ali svako nije Niko. Ipak, nadam se da ne stojim pred nekim nevidljivim Kiklopom. Ne bavim se politikom. Cipele su mi mokre i neću izlaziti napolje. Pogledam kroz prozor: još uvek rominja. Oko podne se razvedri. Telefonom me zove tašta, zamoli me da je odvezem na groblje, danas su Zadušnice. Naravno, moram joj to učiniti. Ali predložim joj da krenemo što pre, pošto hoću da gledam fudbal na televiziji: Totenhem – Arsenal. Idemo na grob mog dragog tasta Luke Manjulova koji je pokojni već sedam godina. Na groblju je velika gužva, razvedrilo se, pa narod pravoslavni izmileo. Naravno, meni sve to ne znači ništa, pošto nisam vernik. Mogli smo doći i bilo koji drugi dan. Lepo je na groblju u neko letnje jutro kada se dolazi da se uredi grobno mesto, da se zasade perunike dok na plaveti pirka povetarac ili da se popuši lula i da se meditira u tišini. Moja supruga i tašta pokušavaju da upale sveće ali vetar ih uporno gasi. Pomislim kako je sve to besmisleni ritual. Ipak, moram priznati da se pridržavam deset božjih zapovesti izuzimajući jednu, onu koja kaže: Ne laži! Ponekad lažem ali ne iz koristoljublja, jednostavno, ne volim da povređujem druge ljude tako što ću im sasuti istinu u lice. Da li i ja to očekujem od njih: da me lažu iz uviđavnosti? No, taj problem istine i laži je dublji, u pitanju je sama priroda jezika i ne zavisi to od naših namera. Tašta posle predloži da odemo i na grob mojih roditelja, ali meni se žuri. Kažem joj da je grob mojih roditelja jako daleko, a i moja sestra i zet će ga sigurno danas obići. Mislim samo kako da se što pre vratim kući i sednem pred ekran. Ali na izlasku iz groblja, kao za opomenu, vidim jedan zapušten grob, sa srušenim krstom. Jurcam kroz saobraćajnu gužvu, tako da me supruga nekoliko puta opominje. Najzad sam pred ekranom, doduše sa malim zakašnjenjem. Posle prenosa setim se da mi je nedavno moj prijatelj Branko Kovačević prigovarao kada je čuo da redovno pratim Premier ligu. Rekao mi je da bi čitav taj sistem pljačke pao kada bi se ljudi osvestili i prestali da plaćaju prenose. Posle utakmice, zovem telefonom sestru, da čujem da li su oni bili na groblju. Odmah sam primetio da joj je glas promenjen., samo je rekla: ja i Jugoslav smo bolesni, imamo grip.

Ponedeljak 7. mart

Danas nemam imena, ništa mi ne pada na pamet. Sasvim sam izbledeo. U jutarnjem programu, na N1 televiziji, gledam i slušam razgovor sa Filipom Davidom. Možda će zvučati stravično pretenciozno ako kažem da ga smatram svojim starijim bratom. Ili bolje da kažem da sam njegov siromašni rođak. Ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da su naši očevi bili drugovi u ratu, a posle i u miru. Posle rata, Filipov otac bio je predsednik suda u Novom Sadu, a moj otac, sudija u istom tom sudu. Čak su jedno vreme stanovali u istoj kući, u Železničkoj ulici. Očev nećak, dakle, moj brat od tetke, dr Živojin Surdučki me je nedavno podsetio da je moj otac uvek govorio kako nije znao boljeg čoveka od Filipovog oca. Daleko bilo od toga da se poredim sa Filipom Davidom pošto je on mnogo veći i bolji pisac, ali ja sam bio pre tri godine u istoj situaciji u Narodnoj biblioteci Srbije, povodom dodele nagrade za najčitaniju knjigu. Jednog trenutka sam i ja pomislio da pobegnem sa te priredbe, inače sam već dobio koverat sa novcem, ali sam se onda setio da u publici sedi moja sestra koja je došla sa mnom i koju bi takav moj gest sigurno veoma uplašio. Dakle, ostao sam, čak sam i održao kraći govor, mrmljao sam nešto sebi u bradu o potrebi da političari imaju više strpljenja i razumevanja za umetnike. Naravno, sve je to bilo pogrešno, umesto da sam govorio o našem strpljenju sa njima. Oni su me iz prvog reda samo gledali i verovatno su mislili: Gde su ga našli, mogli su dati nagradu nekom pravom piscu. Danas me je sramota zbog svega toga. Ali treba biti pisac od formata, kakav je Filip David, i biti priseban u takvim situacijama, imati svest da osim inih zakona, postoji i zakon pisca, kako kaže pesnik Siniša Tucić. Uveče me je zvao telefonom moj prijatelj, advokat Radomir Vujičić. Razgovarali smo o nečemu veoma važnom. Ali o tome ni reči.

Utorak 8. mart

Danas se zovem kir Janja. Dan je žena. Ne poštujem taj praznik. Uopšte mi nije jasno zašto žene pristaju na to poniženje, na tu malu jednodnevnu pažnju kojom se pokušava pokriti jednogodišnja bahatost. No, možda je to i moj izgovor i opravdanje da ne kupujem poklone. Ali nije, postoje i drugi datumi koji su prilika da se to nadoknadi, da se pokaže darežljivost. Inače, poznato je da sam škrtac ali pre svega kada su moje potrebe u pitanju: ne kupujem sebi ništa, jednostavno, ne volim da kupujem. Evo, odlučio sam da još jednu zimu preguram u probušenim cipelama. No, taj moj odijum prema ovom prazniku ima dublje razloge: ja sam služavkin sin. Setio sam se poznatog Strindbergovog romana, preporučujem ga svima koji ga još nisu pročitali. Ali setio sam se i Lenonove pesme „Žena je crnac sveta“. Moja majka je bila domaćica, tj. služavka i znam kakav je kuluk imati radno mesto u kući. Bez radnog vremena, bez plate, od jutra do sutra. Moja supruga je takođe postala domaćica od kada je izgubila posao. Nekada mi je stvarno žao kada je vidim kako rinta. Neko će reći: Pa zašto joj ne pomogneš? Ja hoću, ali ne znam kako. Uvek je opominjem: Samo mi kaži šta treba da uradim. Ali ona mi nikada ne kaže. Mogao bih makar da bacim smeće, ali nikada se ne setim. Ili se setim, krenem, kad ono kanta prazna. Ona me uvek preduhitri. Svaki muški gad bi poželeo takvu ženu.

Sreda 9. mart

Danas se zovem Holden, ne, zovem se Alan Voker. Jutros sam gledao njegov spot na MTV-u, slušao njegovu pesmu Faded. Krenule su mi suze na oči, što mi se nije skoro desilo. Neki mladić pod kapuljačom, sa rancem na leđima, beži pustim porušenim gradom, zalazi u sve dublji krš, i na kraju nestaje, dok ženski, takoreći, dečji glas peva refren: I’m faded, I’m faded. Očigledno, taj mladić sve svoje sa sobom nosi, ali pred njim je pustoš, bez prošlosti je, ali i bez budućnosti. Koliko takve dečice ima i danas širom sveta. Setio sam se svoje mladosti, čežnje za okeanom, za nestajanjem. Eros – Tanatos, prosta stvar. Bio sam bolestan na smrt, ali preživeo sam. Ljubav me spasla. Eros je ipak bio dobro temperovan. U mladosti moja najdraža pesma beše Runaway od Dela Šenona. Patetičan sam, znam, ali potrebno mi je to da se malo razdrmam. Ne mogu svaki dan da pijem liker. U podne sam na Futoškoj pijaci sreo svog školskog druga Peku Antonijevića, TV novinara, svetskog putnika. Bratski smo se zgrlili. Setio sam se kako me je Peka pre više od pedeset godina našao na Ribljoj pijaci kako mrtav pijan ležim na pijačnoj tezgi. Odveo me je kući na Liman gde sam stanovao u to vreme, zapravo, odneo me je, pošto nisam mogao čestito da stojim na nogama. Inače, Peka je u mladosti bio gimnastičar. Sada smo stajali i razgovarali na Futoškoj pijaci koja je udaljena od Riblje pijace oko jedan kilometar. Kao da smo prešli čitav život, od jedne pijace do druge. Sedamdesetogodišnjaci smo.

Četvrtak 10. mart

Danas se zovem Neznamkakosezovem.

Petak 11. mart

Juče sam se zvao Zvaćuse.

Autor je književnik iz Novog Sada