Slaviša Aleksić, ili slika Dorijana Greja

Pamtim ga kad je, računam 1984, došao u Ivanov kabinet u Centralni komitet. Došao je u paru sa Ognjenom Pribićevićem, i ne samo što su od većine tamo smatrani decom, nego su deca u mnogom smislu i bili. Centralni komitet tad je još popunjen partizanima, i ova dvojica mladića ličila su im na kurire iz rata. Slaviša i Ognjen to, međutim, nisu bili, i, što je važnije, to nipošto nisu hteli biti: nešto valjda prirodom samog životnog kretanja, nešto svojom voljom, okretali su leđa tom starom dobu i gledali u neko novo, ka kojem je išla njihova generacija. Razlikovali su se. Ne samo godinama, nego i nečim što su sa sobom nosili, što se možda nije videlo ali što se osećalo. Nije im bilo do gubljenja vremena; ako su ga stari i imali za rasipanje, oni, užasno mladi, nisu. Hvatali su poziciju sa koje bi mogli najjače da krenu u istoriju.

Neophodna je ovde jedna važna napomena: kakvo god ono doba bilo, u jednome je imalo vrhunski kriterijum: nisi mogao biti neko i nešto ako si bio niko i ništa. Kad je Ivan doveo Slavišu da radi sa njim, Slaviša je već kao izvanredan student završio dva fakulteta. Vučić i Dačić danas, na primer, ne propuštaju da istaknu svoje ocene, i na to imaju pravo, ali i jedno vreme ima pravo da istakne svoju jednu neprevaziđenu crtu, da je, naime, upravo u njemu ideal visoke studentske ocene (ideal vrednosti) bio jedan od najviših ideala. Jeste da si morao biti ispravan, ali si morao biti i izuzetan. Slavišin slučaj ostaje da svedoči o tome.

Ivan Stambolić pozvao ga je k sebi kad je bio u najvećoj političkoj moći. Predsednik Partije, i predsednik države, delio je tad karte, u jednom času bio je sve i svja jedne republike kojoj je, paradoksalno, njena snaga oduzimala njenu moć u jugoslovenskoj federaciji. Bilo je, hoću da kažem, komplikovano vreme, u samo predvečerje kataklizme. Ovaj mladi čovek imao je – znam to vrlo dobro – izvanredno razumevanje prilika. Nije imao iskustvo, ali je imao znanje. Ekonomiju je gledao kao kičmu svega, mada je dobro video da je malo onih koji misle tako. On kao i Ivan znao je da ne moraš biti nacionalista da bi voleo Srbiju. Ali je to bilo samo jedno lepo i uzaludno uverenje.

Na Osmoj sednici posmatrali smo, zajedno, ne samo kraj jedne karijere, nego i kraj jedne epohe: on nije imao dileme kojoj strani pripada, i Stambolićev pad doživeo je manje kao lični a više kao nacionalni. Manje mu je bilo važno što će se tu njegov život preseći nadvoje, na ravne časti: imao je dvadeset i sedam kad ga posetila politička smrt, i živeće još dvadeset i sedam do ove stvarne, koja ga je posetila nekidan. Okretan, inteligentan, sa trgovačkim darom i vezama koje su ostale od oca, on je nastavio život bez oklevanja, i sa uspehom. Znao je da napravi pare, ali nije bio alav; znao je da ima, ali znao je da to nije najvažnije. Nije to život bez gorčine, mogao sam katkad čuti od njega, on ga je, međutim, živeo kao jednu sudbinu koju verovatno nije hteo ali koju je morao da prihvati i da je okrene u svoju korist. Sećao se prošlih dana (dana kad je živeo u središtu istorije), ali u strogo kontrolisanim količinama. Koja vajda! Znao je katkad opisati Tijanića, dok je od Ivana uzimao brifing da u zagrebačkom Danasu napravi njegov portret „Srpski Pigmalion“. Ili Ćuruvije, kad je Ivana i njega, Ćuruviju, odveo u svoju kuću u Herceg Novom da se tamo uradi jedan kontroverzni, ali svakako istorijski intervju. Toga sveta više nema, otišao je on i pre Slaviše, i Slaviša je to savršeno osećao. Nisam siguran ni da li je žalio za njim; svakako za njim nije plakao. Radije bi odigrao koju partiju tenisa na Partizanovom. Ili koju partiju berzanskih transakcija, preko interneta. Ili bi sa svojim velikim drugom Ilijom Petkovićem radio – kad je ovaj pripremao našu fudbalsku reprezentaciju za svetsko prvenstvo – na njegovim motivacionim govorima. (Kad već nije pisao govore za Ivana, pisao ih je za Petka!) Ili bi meni rekao: kad mi nismo u kući u Herceg Novom, uzmi unuke i idi tamo. Čitao je neprekidno, bio je veliki čitač. Bio je u toku, kao da je u kabinetu, pored predsednika države. Ali kako su mu jednom zavezali jezik, nikad više nije nastojao da mu ga odvežu. Radije bi – ako se seliš – uzeo neki ormar da ti ga prenese.

Kad mu je ujak u prošlu subotu upućivao poslednju reč oproštaja na Topčiderskom groblju, istakao je – upravo nad grobom – njegovu neprekinutu lojalnost Ivanu. To je bila reč o jednom karakteru. Video sam ga u tom času – kao što sam ga uvek video – sa njegovim dečačkim licem, sa kojim je i umro. Skraćen nepravedno u karijeri, skraćen nepravično u životu, vedri naš, uvek mlad, Dorijan Grej.