Sretni vam glasovi junaci…

P { margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); }P.western { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }

Recimo, trebaju mi kavade (paradajz, rajčica…). Od tezge do tezge dijelim glasove, procjenjujem, ocjenjujem, ljepota jedna neviđena, boja, oblik, sjaj, poprskano vodom, nije poprskano ni prskano, mislim vodom da ljepše i svježije izgleda… Na kraju, ako mi se posreći, izaberem neke najbagavije, izgledom ružne, ni džaba ih ne bih, ali brate mirišu na kavade, i nije plastika, već baš kavade. Ako mi se ne posreći, imam svog kavadara, pitam ga šta ću, da kupim ili ne, pa kod njega, uz odgovarajući njegov komentar uzmem koliko mi on kaže da uzmem. Najmanji je zajeb.

Tako, prije skoro pun mjesec dana, krenuh i na ovu političku Tepu. Kao birati. Ista priča k’o sa kavadama. Još prodavci i za ruku vuku, umalo pa šamaraju da džaba uzmeš koliko ti duša želi. A ponuda… Za od ljepote umrijeti. Čak sam neke slične meni skoro pa nagovarao da reskiraju sa jednom. Ponudom. Ali, jebi ga, ipak nisu to kavade. Kavade mogu zamijeniti prerađenim u konšervu (pire, sok, kuhane). Ovdje toga nema. Pa rekoh, hajde uozbilji se malo, nije vrijeme od zajebancije. Mijenjaj i formu i žestinu. Te, šta ću…

Nakon svega, pomislio sam da sam skonto kome ću dati glas. Prvom koji kaže da mu je vlast, sa svim privilegijama koje mu nosi, a drukčije vlasti i nema, jedini cilj. Da sve ostalo jesu samo sredstva, a da će usput gledati i uraditi nešto što će mu pribaviti glasove za produženje, uz odgovarajuće osiguranje „čizmom koja glavu čuva“ i ponekim jebenim demagoškim lakiranjem, ili celofanskim pakiranjem. Prvom koji kaže da moj glas, kako god okrenem, svakako ide MMFu, Svjetskoj banci, za onih stotinjak na kugli, koji znaju i šta će i kako će. Jebem ti one kavade. Ovdje ali ni na jednu normalnu bagavu ne naiđoh. A i naglo zahladi, okrenu neka kiša, ostah kući. Prođe i glasanje, neka bude i izbori. Prođe pokušaj brice da od guzice napravi lice… Ha! Ali evo će praznici. Dva preklopljena k’o duša. Uskršnji Vaskrs i Praznik rada, Dan radničke klase itd. Kaže Gregorijan, Julijan o tome ni mukaet , da je takvo preklapanje od 1932. trebalo čekati pune 62 godine. A da je onda učestalo. Na svakih 11. Hoće reći, ove je godine a u proteklih 22, već treće upozorenje radništvu da se aviza, Uskrsne i Vaskrsne. Pamet u glavu proleteri. Pamet u glavu „radnici, seljaci i poštena inteligencijo“. Pamet u glavu „radnička klaso, radni ljudi i građani“. Samo tri puta Bog upozorava. Ako sad na Uskrs ne Vaskrsnete, nećete nikad.

Prođoše i praznici. Zanimljivo. Od proletera do građana, svi za čekanje na Boga. Koji se ne petlja u svjetovni život. Jer je rečeno – Pomozi si sam, pa će ti i Bog pomoći.