Trijumf jedne izložbe

Ovo je izložba o samom Dejvidu Bouviju, manje o uticajima koje je izvršio, a koji imaju najčudesnije koridore i epiloge u svojoj kontradiktornoj senzacionalnosti – od Joy Division do jednog od dva najbitnija Halida za naše balkanske živote.

Heterohromija je termin koji označava razliku u boji, a najčešće se odnosi na boju očiju (heterochromia iridium). Poremećaj nastaje zbog distribucije melanina, gde višak daje braon, a manjak plavu boju. Može biti genetski ili stečeno (posledica povrede ili bolesti), a često se sreće i u životinjskom svetu. Zanimljivo je da najpoznatiji predstavnik „različite boje očiju“, David Bowie, zapravo nema heterohromiju, jer mu je, kao posledica povrede, jedna zenica trajno raširena, ali nije druge boje… A, eto, čak i moje drugarice koje su u srednjoj školi slušale Draganu i Šemsu (Mirković i Suljaković), bile su zaljubljene u Bouvija zbog tih očiju.

I na njih sam pomislio u čikaškom Muzeju savremene umetnosti (Museum of Contemporary Art Chicago) dok sam dva dana po četiri sata bio u realnom i virtuelnom svetu Belog vojvode. Ta se dva sveta, naravno, ne mogu lako razdvojiti. Izložba je nazvana ‘Dejvid Bouvi je’ (David Bowie Is), a predstavlja retrospektivu pet decenija Bouvijeve karijere i njegovog uticaja na umetnost i kulturu. Ovo je performans u punom smislu reči. Kakav i zaslužuje ovaj inovator. Prostor je zvučno mapiran, sa slušalicama prolazite kroz 25 audio zona urađenih po nemačkoj tehnologiji. Tri zida u jednoj izložbenoj sobi su napravljena od bimova na kojima se emituju Bouvijevi koncerti. I oni retki snimci. Na Sony monitorima raspoređenim po salama puštaju se spotovi i intervjui, a posebna soba je rezervisana za inserte iz filmova u kojima je glumio Bouvi. Absolute Beginners, na primer. Moj favorit uvek. Tu je i Bouvi kao Tesla i kao kralj goblina. Nema ga kao Pontija Pilata kod Skorsezea, ne znam iz kog razloga.

Instrumenti, oko 60 kostima, omota albuma, skica, rukom pisanih tekstova pesama i izvoda iz dnevnika. Tu je odelo ‘Ziggy Sturdust’ (originalni dizajn Freddie Buretti), poznato od izlaska legendarnog albuma ‘The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars’ 1972. godine. Bouvi je ultimativni kameleon i paradigma pop kulture. Izložba je i kao život Bendžamina Batona: Možeš da kreneš od The Next Day albuma iz 2013, čiji je omot uradio Jonathan Barnbrook kao cover design ključnog Heroes (1977) i tog ikoničnog fotoa Masayoshi Sukita. I da se vratiš u meteorski uspeh Space Oddity iz 1969, inspirisane Stenli Kubrikovom 2001: A Space Odyssey (1968). Na izložbi je poster tog filma. Kao i „Paklene pomorandže“.

Bouvi je te 1972. bio teleportovani vanzemaljac koji je Zemljanima podario rokenrol. Na omotu je stripovski snimljen u londonskoj ulici Heddon. Sa gitarom. Njegova poza je redefinisala stvari u pop kulturi. Pozerski suvonjavi androgin delovao je senzacionalno. U leksikonu kempa Filip Kor tvrdi da je Bouvi stigao do slave preko kemp lakrdija i preuzimanje persone Zigi Stardasta, jednog nadobudnog pseudonima. Slavan je zahvaljujući bazičnom kemp eklekticizmu, jednoj vrsti intelektualnog šopliftinga. Posle svih ovih godina, te glam rok poze u izložbenom prostoru, kad je sve na jednom mestu, to više nikako nije umišljena ekstatičnost (kao Moonage Daydream kad je snimljen), već impresivan kontinuitet sa različitim fazama estetizacije (menjanja maski). To je danas klasika. I osećaj tuge sam tek kasnije shvatio: Rokenrol je dovoljno star i veliki za muzej. Uz apsurd – da muzejsko može biti i ono što je modernije od trenutnog napolju. U tome je izgleda i njegova eskapistička fora. I želja da ponovo preslušaš albume koje si možda potcenio kad su bili aktuelni – kao Outside, dejtonske 1995. godine.

Na pitanje jedne od onih mojih srednjoškolskih drugarica – da li je Dejvid Bouvi peder (ko je to sa sigurnošću u SFRJ mogao da tvrdi), danas bi moglo da se odgovori kako je u umetničkom smislu to pre bila „promišljena seksualna ambivalencija“. I ona danas, kostimirano, deluje muzejski kao i fashion Bouvijeva zemlja Oz u čikaškom muzeju. Gde je sve – od pankera do novoromantičara. I gitarista Mik Ronson, koji baš deluje rustično. Ali ovo je, podsećamo, verzija života Bendžamina Batona. „… Sedamdesete su početak 21. veka…“, rekao je Dejvid Bouvi 1982.

Na izložbi vidite i zašto su ga nekad opisivali kao „Marka Bolana za školovane“. Album Hunky Dory (1971) proslavio se retroaktivno posle Ziggy Stardust euforije. To je zaista izafektiran album. Na omotu je Bouvi u liku Marlen Ditrih (pogledajte, podsetite se). Njenu monografiju je nosio u studio, na snimanje Hunky Dory. Tu negde je priznao da je gej, što je u njegovom slučaju apsolutno relativna stvar. Od kemp početaka iz tog perioda izdvaja se Queen Bitch. Ima okolo te stvari i portreta mentalne bolesti i fascinacije Amerikom, koju će osvojiti sa Young Americans (1975), gde nestaje stilizovana androginija, ali to je i zenit njegovog soul perioda. Što je za najuticajnijeg muzičara dekade bila samo etapa. Andy Warhol je pesma koja će istoimenog sablaznuti. Endi je višestruko zastupljen na izložbi. Bouvi je i njega glumio.

Tu je, naravno, takozvana berlinska trilogija. Njen drugi deo – Heroes (1977), „oprezni je povratak u okrilje ljudskog roda“ kako je jedan rok kritičar primetio. Lepota je dekadentna. Jake su relacije sa Igi Popom. Ali ko bi rekao tada da će on jednog dana biti četvrti pevač Bijelog dugmeta? Heroes snimljen u studiju Hansa, nekadašnjoj gestapovskoj plesnoj dvorani u blizini Zida. To je valjda onda bio avangardni pop. Ali ovde u Čikagu, kad na ogromnim bimovima preko celog zida gledaš Heroes izvođenje na Live Aid 1985, to postaje stadionska himna, što sigurno nije ideja vodilja kompleksnog albuma. Ali je monumentalno.

Bouvi je vrhovni rok kameleon konačno. Panic In Detroit maršira poput Godzile kroz London, stara je kritičarska fascinacija. Tu je bodysuit Aladdin Sane turneje, pa Diamond Dogs (1974) „odeljenje“. I promo fotke koje je uradio Terry O'Neill.

Mnogo ljudi se zadržava ispred kostima iz spotova Ashes to Ashes i Blue Jean. Sa slušalicama đuskaju i kosooke studentkinje i ocvale čikaške pankere. Za mene je od celog Bouvija najvažniji Let's Dance album. Kao što mu je to i najbolji spot. Bez ovoga Bouvi ne bi suštinski imao težišni mejnstrim album. Podsetite se ovde i na Low (1977) – prvi album“berlinske trilogije“ i one ambijentalnosti Brajana Inoa na B strani. Svedoci kažu da je Bouvi hteo da reprodukuje tevtonsko savršenstvo u maniru Kraftwerka, a na kraju je izvršio presudan uticaj na Joy Division, koji su se prvobitno zvali Warsaw po numeri Warszawa. Mentalne distorzije su imale unikatne stilizacije: „Tomas Njutn, zalutali vanzemaljac koji je glumio u filmu ‘Čovek koji je pao na zemlju’ (puštaju se inserti), stopio se sa Bouvijevom mračnom personom u liku Belog vojvode“, negde možete pročitati od upućenijih u lik i delo.

A Station To Station (1976)? Raspadao mu se brak sa Endži, borba sa kokainom i alkoholom, paranoja, opsesije za letećim tanjirima, okultizmom i Adolfom Hitlerom. Hladan klinički glas, ali i gruv koji eliminiše osećaj obamrlosti. Počinje skidanje s droge i pomeranje od plastičnog soula ka elektronskom minimalizmu.

Stojim pred set modelom Diamond Dogs turneje. Inspiracija je distopijska budućnost. Prisutna je na izložbi i Orvelova 1984. Ali, gle čuda. Meni to baš izgleda cool – kao još lepša maketa „Beograda na vodi“. Nazovimo to futurizmom za koji se Vučićeve arhitekte nisu osmelile.

Osim povratka na vrh top-liste prošle godine sa The Next Day, Bouvi je imao još jedan razlog za slavlje. Izložba „Dejvid Bouvi je…“, koja zadire i u njegovu intimu, srušila je sve rekorde u Velikoj Britaniji. Primera radi, velika retrospektiva slika čuvenog španskog umetnika Dijega Velaskeza u Nacionalnoj galeriji u Londonu obeležila je 2006. godinu, jer je u pretprodaji kupljeno čak jedanaest hiljada ulaznica. Bio je to rekord koji je pet godina kasnije oborio Leonardo da Vinči, čija je izložba prva u novijoj istoriji Velike Britanije za koju su karte puštene u pretprodaju u potpunosti bile rasprodate. Oboriti te rekorde za Dejvida Bouvija nije bio nikakav izazov. Za izložbu „Dejvid Bouvi je…“ u muzeju „Viktorija i Albert“ u pretprodaji je planulo više od četrdeset dve hiljade ulaznica!

Kada uđete u Museum of Contemporary Art Chicago, odmah će vas dočekati četvorominutni video-snimak sedamnestogodišnjeg Bouvija koji luta ulicama londonskog Sohoa. Zapis je napravljen Super 8 kamerom, sniman rukama amatera, ali Bouvijevo ponašanje zadivljuje – već tada je hodao i smejao se kao kakvo rokenrol božanstvo, uz najviše ocene pisao je Dejli telegraf o izložbi.

Postavka koju su priredili kustoskinja Viktorija Broaks i kustos Džefri Marš obuhvata više od 400 predmeta koji su se prvi put našli na jednom mestu. Izložba je pravi hit u Čikagu. To je jedina američka stanica ove izložbe koja će ovde biti postavljena do 4. januara. Prethodno je pored Londona, bila u Torontu, Sao Paolu i Berlinu. Nakon Čikaga, seli se u Pariz, pa Holandija i na kraju Australija – Melburn. Direktor muzeja „Viktorija i Albert“ Martin Rot u startu je rekao da je za „pravu ikonu roka“ ovoliko interesovanje sasvim očekivano. I Gardijan je pogodio kada je u njemu napisano da će osim originalne postavke veliku pažnju nesumnjivo privući i prateći program, ali i suveniri koji se pripremaju mesecima unazad. Šop sa suvenirima u čikaškom muzeju je jedna prava mini-izložba o Bouviju i potvrda njegove aplikativne multimedijalnosti.

Sličan osećaj sam doživeo u Figuerasu (Katalonija), gde je muzej Salvadora Dalija, na čijem krovu su velika stilizovana jaja, jer je veliki slikar u njima video simbole nade i ljubavi. Da, nadrealizam i izvesna psihodelija je to što spaja ove dve postavke. Dali je po sopstvenoj želji sahranjen u svom Teatro muzeju. Ne mislim da sutra Bouvija treba sahraniti u ovoj izložbi, ali bila bi šteta da ona ne preraste u muzej. Kad se Bouvi vrati tamo odakle je pao na Zemlju. Nadamo se ne skoro. Što mi reče jedna sredovečna Amerikanka crne puti sa „mercedes“ minđušama – ne brinem što mu je 67 godina, nego me čudi kako je on mogao da stari.

Mislim da nije na pravi način ukapirala reči Bore Đorđevića – „svirao je Dejvid Bouvi i Pauci s Marsa, tad smo bili kao novi, a sada smo farsa“ (a i kako bi?), ali bilo joj je izgleda simpatično dok sam probao to da joj objasnim.

Izađem napolje, gledam bilborde po Mičigen aveniji, i ne znam što, ali setim se bilborda za „Pinkove zvezde“ sa Harisom, Borom, Cecom i Marinom. Setim se i studija i onih crvenih fotelja, i kandidata koje ocenjuju. I konačno mi sine na šta to sve liči, a što me muči od početka serijala. Pa na Star Trek. Ali Next Generation. Kao komandni most „Enterprajza“. Možda je i to uticaj izložbe. Nesvesni postmodernizam. Kao šatirani čuperak Halida Muslimovića.

Sve će jednom zvat se lani, zaključio je i Halid, ali mnogo godina kasnije.