Trka za "nekog drugog"

Međutim, izborni proces ne diktira samo politička kontrola, jer zavisno od okolnosti, iskoči društveni faktor, koji nije viđen na pravi način. U ovom slučaju taj faktor se može nazvati „neko drugi“, i što je zanimljivo, on se dotiče i procene DS i SNS. U prvom slučaju, ovi izbori imaće veze sa 1996. godinom, ali u tom smislu što je otprilike tada rođena ili začeta generacija mladih glasača, koji će sada prvi put glasati. Za koje su i Slobodan Milošević i Zoran Đinđić istorija, i za koje su klasične teme srpske politike – Hag i Kosovo, samo simulakrumi vremena koje je prošlo. Na realnom nivou, i tu se dotičemo procene SNS, to su novi birači koji ulaze u populaciju od 20. do 40. godina. To su mladi ljudi sa najmanje šanse da dobro prođu u ekonomskom sistemu, za njih ima najmanje resursa – odnosno dobrih radnih mesta sa pristojnom platom. Oni su najviše izloženi eksploataciji, stešnjeni između surovih pravila igre novog tranzicionog kapitalizma i malih šansi da u toj igri budu dobitnici. Njihov profil se idealno naslanja na Cesidov nalaz o profilu prosečnog birača u Srbiji – pedesetogodišnjaka sa nesigurnim poslom i nezaposlenom decom – jer to su ta deca.

Zajedno, njima će biti privlačna stranka koja se profiliše kao „neko drugi“, neko ko može simbolično da im donese rešenje koje dosadašnji politički asovi isprobano nisu mogli. Za sada su u najvećoj trci za tu „neko drugi“ poziciju Dosta je bilo Saše Radulovića i Levica Srbije Borislava Stefanovića. Ankete beleže rast DJB, a društvene mreže izuzetno jaku aktivnost ovog pokreta, koji na sve načine pokušava da inovira klasični politički pristup. Od toga da svima na internetu nudi da budu kandidati DJB ukoliko popune obrazac i prikupe „lajkove“, do pokušaja da uvede neformalno političko organizovanje. Recimo, skupštinu na kojoj aktivisti sede ukrug i meditiraju, pardon diskutuju o programu za svoju ulicu i mesnu zajednicu, do insistiranja da uopšte nisu partija, već građansko udruženje. Ali ono što je „meki trbuh“, odnosno slabost ove pozicije je sam lider – odnosno njegova biografija, koja beleži da je bio stečajni upravnik, što je u srpskom sistemu drugo ime za dželata radničke klase. Mada Radulović podseća na Janisa Varufakisa, po blogu i pisanju, čak i po kratkom ministrovanju u Vladi, razlika je ogromna. Jer, Varufakis veruje u revidiranu marksističku političku ekonomiju – da samo neka državna, odnosno javna uprava, može građanima da garantuje javni interes. Iako, po njemu, državni aparat radi u korist najbogatijih, ipak mora da bi se i sam održao, da povlači poteze i u javnom interesu.

Radulović pak smatra da je sve to pogrešno predstavljeno i da samo neka grupa odabranih pojedinaca može da reši stvar – tako se može protumačiti njegov program u 20 tačaka koji je nudio svim strankama za neku vrstu tehničke koalicije, koja bi tehnički vladala godinu dana. Broj Radulovićevih glasača zavisiće umnogome od toga kako će se postaviti u ostatku kampanje, i na ruku mu ide i to što mu je glavni takmac za poziciju „neko drugi“ Levica Srbije. Jer Borislav Stefanović prosto ne može da sakrije to da je u duši desničar, koliko god da se trudio da doda crvene boje na predizborni plakat. Jer, jedno od prvih saopštenja njegove Levice Srbije, u danima nakon što je zvanično formirana, bilo je o premeštanju zemnih ostataka Dimitrija Tucovića. Nikada autentični levičar ne bi sebi dozvolio da napiše toliko opširno i toliko dugačko saopštenje na tu temu. Prenošenje kostiju istorijskih ličnosti od Kneza Lazara do Karađorđevića, i njihovo smeštanje u kripte po Srbiji, čime se poput metafizičkih puzli restaurira u komunizmu uništen zavet predaka, jeste bila i ostala neprikosnovena tema desnice. Tako da to što će neko da izmesti Tucovićeve zemne ostatke ili spomenik, za pravu levicu nije stvar od prvenstvene važnosti. Stefanović bi se autentičnije pozicinirao da se recimo pridruži protestima ljudi koji su uzeli kredit u švajcarskim francima. Ono što je za Stefanovića opasno jeste da bude prepoznat kao politički igrač koji je dobio zadatak od nekog centra moći da pokrije određeni deo biračkog spektra, i da ga blokira.

To su dakle kandidati za izborno iznenađenje i, imajući primer susedne Hrvatske, možda i za novog koalicinog partnera SNS. Naprednjaci, očekivano, start zvaničnog dela kampanje overili su mitingom u Sremskoj Mitrovici, kako bi, kako se tvrdi, pokazali da im je Vojvodina vrlo bitna, a da će budući pokrajinski premijer možda biti i predsednik ove opštine Branislav Nedimović. Rutinski dobru organizaciju usaglasili su i sa stanjem vanredne situacije od poplava, donevši odluku da ne govore za medije o kampanji dok traje opasnost od poplava. Iznenađenje u dobrom pravcu napravila je DS, predavši izbornu listu odmah posle SNS, mali ali važan detalj u potvrdi da je to i dalje jaka stranka. Ako se takav trend nastavi , možda i 11 odsto glasova o kojima govori Bojan Pajtić nisu nedomašivi, naročito zato što posle odluke da se ne ide sa Čedomirom Jovanovićem i Borisom Tadićem u koaliciju, novi raskol u DS nije moguć. Čak i da poneko nezadovoljan svojim mestom na listi poput Dragana Šutanovca odluči da usred kampanje napusti stranku.

Najteži početak imali su socijalisti i to ne samo zato što su ispred Ivice Dačića popadali mikrofoni kada je objavio da on i Dragan Marković Palma idu u koaliciju sa Ivanom Karićem iz Zelenih. Niti, zato što je bilo problema sa predajom izborne liste SPS – Karićev pečat ostao je kod Tadićevog čoveka. Nego i zato što su proklamovana dva uspeha SPS iz mandata ove vlade – predsedavanje OEBS i neprimanje Kosova u Unesko – pod senkom pogibije dvoje naših službenika u Libiji, i odgovornosti Dačićevog ministarstva. Ima teorija da američki zvaničnici svako malo izađu sa izjavom o tragičnom događaju koji se pripisuje bombardovanju SAD, upravo zato što je Dačić prepoznat kao ruski faktor u Srbiji, koga ova priča žestoko slabi.