Ubistvo Kenedija

Na sebi je imala preciznu kopiju ružičastog Šanel kostima s marinskim reverima, i bele rukavice od jareće kože, zakopčane na ručnim zglobovima. Džek, koji je sedeo kraj nje u limuzini, insistirao je da ne stavlja naočari za sunce kako bi narod Dalasa mogao da joj vidi lice. Crvene ruže, koje su joj prethodno uručili na aerodromu, ležale su na sedištu između nje i njenog muža.

Kad je ispaljen prvi metak, Džek je prestao da maše i zagledao se u gomilu. Okrenuo se načas ulevo i okrznuo pogledom suprugu. Kad je Džeki pogledala udesno, on je većnastavio da maše okupljenim posmatračima. A onda se i ona, kao i predsednik, ponovo okrenula ljudima sa svoje strane kola i takođe počela da maše. Zvuk prvog pucnja bio je nejasan. Agenti Tajne službe u povorci automobila takođe su pomislili da je posredi prasak motocikla, ili možda petarda. Ali nije bilo nikakve sumnje u prirodu drugog pucnja, jer se metak zario u predsednikov vrat sa zadnje strane, a izašao negde ispod Adamove jabučice i pogodio u desno rame guvernera, koji je sedeo ispred Kenedija. Na Konalijev krik: „O, ne, ne, ne… Gospode, sve će nas pobiti“, Džeki se okrenula. Džek se uhvatio rukama za grlo. Prvo desnom rukom, a onda obema, zgrabila je njegovu podignutu levu ruku, u očajničkom pokušaju da ga povuče nadole, kao što je Neli Konali uspela da uradi sa svojim mužem. Džekove obe ruke su, međutim, bile kao prikovane, a Džeki se pet sekundi uzalud trudila.

Gledala je pravo u Džekovo lice kad mu se treći metak zario u desnu stranu glave. U tome času začuo se glasan tup zvuk, kao kad lubenica udari u beton i rasprsne se. Oko rane se raspršio prozračni ružičasti oblak od mozga i delića kostiju, pa zasuo Džeki po kosi, licu i odeći. Dok je padao ka njoj, vrisnula je: „Bože, šta to rade? Gospode, ubili su Džeka, ubili su mi muža! Džek, Džek!“ Podigla se na kolena i nastavila: „U ruci mi je njegov mozak.“ I ona bi bila ubijena da je putanja metka bila samo malo drugačija, a mogli su je lako smaknuti i posle u otvorenom vozilu. Pošto je preživela, duboka i jasna sećanja na taj interval između prvog i trećeg pucnja, i na određene incidente koji su usledili, obeležiće joj ostatak života na način na koji ona nije imala nikakvog uticaja i koji onih nekoliko posmatrača nikada neće razumeti. Od tada pa nadalje, za nju će sve biti drugačije zbog tih osam i po kratkotrajnih i neizbrisivih sekundi. Kad je ispaljen drugi metak, Džekin vodeći agent Tajne službe Klint Hil iskočio je iz automobila u pratnji i potrčao ka predsedničkoj limuzini. Upravo se peo pozadi u kola kad je treći metak smrskao predsednikovu glavu. Džeki se iznenada obrela na rukama i kolenima na prtljažniku linkolna, koji je sad pojurio. Izgleda da je bezuspešno pokušavala da dohvati krhotinu muževljeve lobanje koja je poletela unazad. Dejv Pauers, u vozilu iza njih, plašio se da će Džeki pasti s kola i da će je pregaziti konvoj vozila. Kad joj se primakao, Hil je osetio da je nesvesna njegovog prisustva. Najzad je uspeo da se prebaci na prtljažnik i da je gurne na zadnje sedište, gde je i nju i katastrofalno ranjenog predsednika zaklonio sopstvenim telom.

Džeki je držala muževljevu glavu u krilu. Čvrsto ga je držala obema rukama, u svesnom nastojanju da spreči da mu iscuri mozak. Čula je kako neko viče: „Mrtav je, mrtav je!“ Svetloplava unutrašnjost limuzine preobrazila se u klanicu. Komadići lobanje s kosom ležali su pored Džekinih ruža. Dok su zavijale sirene i pucketala radio-stanica u kolima, mrmljala je nešto Džeku, pitala ga može li da je čuje i ponavljala da ga voli: „Džek, Džek, šta su ti to uradili?“

Šest minuta kasnije, kola su se zaustavila ispred hitne službe sa zadnje strane bolnice Parklend. Drugi agent, Pol Landis, zatekao je Džeki kako i dalje drži muževljevu glavu na krilu. Landis ju je uhvatio za ramena kako bi joj pomogao da ustane, ali ona je odbila da pusti predsednikovu glavu. „Ne, hoću da ostanem uz njega.“ U međuvremenu se pojavio bolničar s kolicima. Osmotrivši unutrašnjost kola, procenio je da je predsednik mrtav. Nikad do tada nije video da je iko preživeo s tako velikom ranom glave, s toliko prosutog mozga. Konačno, shvativši kako Džeki ne želi da joj muža vide takvog, Klint Hil je skinuo sako i umotao njime Kenedijevu glavu i gornji deo grudi. Tek tada je pustila. Dok su agenti iznosili Kenedija iz vozila, nekoliko okrvavljenih ruža mu se zalepilo za telo. Džekine oči izgledale su kao da gledaju ali ne vide. Pa ipak, kad je bolničarka posegnula da uhvati predsednika za glavu prilikom prenošenja na kolica, Džeki ju je odgurnula i insistirala da ona to učini.

Dok je bolničko osoblje trkom guralo kolica u trauma-sobu broj jedan, Džeki je trčala uz njih, držeći muža za ruku. Usput mu je sako spao s lica. Džeki je najpre odbila da sačeka u hodniku. Međutim, uverena da je Džek mrtav ili da umire, na kraju je dozvolila da je izvedu iz prostorije, ali ubrzo potom se pojavio bolničar sa informacijom da predsednik još diše, pa je zahtevala da se vrati. Bolničarke su prekrile pod oko kolica čaršavima kako se neko ne bi okliznuo. Ne obraćajući pažnju na more krvi, Džeki se spustila na kolena i počela da se moli.

Doktori su u međuvremenu izvodili masažu zatvorenog srca na predsedniku, skinutom u bokserice i atletsku majicu. Svaki put kad bi mu pritisnuli srce, šiknuo bi crveni gejzir iz lobanje, na sto pa na pod. Ni masažom srca ni traheotomijom, koju su izveli prethodno, nisu uspeli da mu poboljšaju disanje. U svakom slučaju, kobna rana se nalazila na glavi, i kad je doktor Kemp Klark, neurohirurg, video štetu, kazao je doktoru Malkomu Periju, koji je izvodio masažu srca, da nema potrebe da nastavlja. Kad je ovaj ipak nastavio, Klark je odsečno rekao: „Ne, Malkome, gotovo je.“ Džeki je koračala tamo-amo po prostoriji, ruku sklopljenih pred sobom. Munula je laktom anesteziologa i, puna nade, pružila mu deo predsednikovog mozga.

Konačno joj je doktor Čarls Bakster, šef urgentne službe, rekao da joj je mužmrtav. Uhvatila je Džeka za ruku ispod čaršava i tiho se priključila molitvi dok je sveštenik izvodio obred. Kad su svi otišli, malo je posedela uz Džeka. Posle je čekala u hodniku dok su bolničarke pripremale njegove ostatke za putovanje nazad u Vašington. Pošto mu je iz glave i dalje curilo, umotale su je u četiri čaršava, a kad je krv i kroz njih probila, umotale su kovčeg plastičnom mušemom za bolnički krevet. Džeki se vratila u prostoriju s namerom da stavi u kovčeg svoju burmu. Ali kad je pokušala da skine rukavice, otkrila je da je bela koža pocrnela i postala tako kruta od skorele krvi da nije mogla da ih skine bez pomoći jednog policajca. U pratnji doktora Bakstera, prišla je tamnocrvenom bronzanom kovčegu, pa poljubila Džeka u nožni prst, trbuh i usne. Zatim je pokušala da mu stavi na ruku burmu koju je nosila poslednjih deset godina. I prsten je bio krvav, ali uspela je da ga gurne do drugog zgloba malog prsta.

U hodniku ispred bilo je „samrtnički tiho“ kad su se vrata otvorila i kad se pojavio kovčeg na kolicima s gumenim točkovima. Jedan posmatračje kasnije rekao da su joj oči „bile staklaste… Da joj je neko tada ispred samog lica opalio iz pištolja, samo bi trepnula. Činilo se da je potpuno van ovoga sveta.“ Uvereni da će svako odlaganje prenošenja tela iz Dalasa nepredvidljivo delovati na Džeki, Keni O'Donel i Dejv Pauers su žurili da što pre prebace kovčeg u vojni mlaznjak, dok vlasti ne primene državni zakon da autopsija mora biti izvršena tamo gde se dogodilo ubistvo. Okruženi medicinski islednik Dalasa većse pojavio u bolnici, da ih upozori da telo mora ostati tu gde jeste. O'Donel je rekao kako Džeki nije bila svesna prepirke oko toga, „pa je možda bila zbunjena brzinom kojom smo pokušavali da odemo“.

Iza bolničke zgrade, agenti su podigli kovčeg i uneli ga u bolnička kola, pa navukli zavese na vozilu. Odbivši predlog da se vozi u kolima pratnje, pa čak i na prednjem sedištu pogrebnog automobila, Džeki je insistirala da sedi uz kovčeg. Trka da se posmrtni ostaci što pre sklone nastavila se i na aerodromu. „Stigli smo… i većsmo bili nespretni“, prisećao se O'Donel. „Brinuo sam da će za nama doći dalaska policija i izneti telo iz aviona, a da će Džeki Kenedi dobiti infarkt pred našim očima. Bio sam skamenjen.“ Međutim, kad je O'Donel poslao poruku pilotu da odmah uzleti, dobio je odgovor da Kenedi više nije vrhovni komandant. To je bio predsednik Džonson, za kog se ispostavilo da većčeka u avionu da položi zakletvu kako bi preuzeo dužnost. Kad je Džeki u međuvremenu otišla načas u spavaću sobu, zatekla je tamo muževljevog naslednika. Odmah se vratila u zadnji deo aviona, gde je bio smešten Džekov kovčeg. Na kraju je Džonson, iako su mu dodeljene predsedničke odaje čim se ukrcao, insistirao da u njih bude smeštena predsednikova udovica. Džeki je isprva oklevala da se vrati, ali ju je ubedila ledi Berd Džonson. I tako je, pred polaganje zakletve, prvi put od ubistva imala malo privatnosti.

U njenom odsustvu iz predsedničkih odaja neko je izvadio belu haljinu i žaket, i crne cipele, kao nenametljivi poziv da se presvuče. Zureći u ogledalo u kupatilu, Džeki je primetila da ima krv po licu. Tek kad ju je izbrisala papirnom maramicom, shvatila je da je pogrešila. „Zašto sam oprala krv?“, prisećala se kasnije. „Trebalo je da je ostavim, da vide šta su uradili.“ Taj blesak gneva ukazuje na jedinu emociju koju telo nije zaprečilo kako bi, u situaciji maksimalnog stresa, zbog sebe i svog muža, mogla da radi ono što mora. Džeki se ubrzo pojavila na polaganju zakletve, i dalje prkosno obučena u umrljanu odeću. Neko od prisutnih je kasnije posvedočio da su joj čarape bile „gotovo natopljene krvlju“. Čak i zlatna narukvica joj je bila užasno skorela od krvi. Džeki je upravo bila izašla iz jedne vrste ratne zone u kojoj izdvojenost i bes mogu biti ključopstanka, tako što potiskuju emocije koje bi mogle umanjiti ratničku rešenost i usredsređenost. Po rečima Liz Karpenter, sekretarice za štampu ledi Berd Džonson, udovica ubijenog predsednika izgledala je „kao da je u transu“. Takva je bila pojava koja je stajala pored Džonsona za vreme ceremonije u zagušljivoj državničkoj prostoriji, u kojoj se čulo samo uporno potmulo brujanje motora mlaznjaka. Potom je novi predsednik zagrlio udovicu „uhvativši je za laktove“. Ledi Berd Džonson joj je stisnula ruku i tiho izjavila: „Čitava nacija oplakuje vašeg muža.“ Zatim se Džeki obratio šef dalaske policije Džes Kari i rekao joj da svi čuju: „Bog vas blagoslovio, mala gospođo, ali sad morate malo da odete pozadi i da prilegnete. Imali ste gadan dan.“

Ledi Berd je otpratila Džeki u predsedničke odaje, i tu je nova prva dama zamišljeno osmotrila tu „uvek besprekorno i izuzetno odevenu“ ženu, kako je rekla, neprikladno i dalje prekrivenu krvlju Džeka Kenedija. Smatrala je neprikladnom i žestinu kojom je Džeki odbila njenu ponudu da joj pošalje nekog ko bi joj pomogao da se presvuče. U duhu svojih misli pre zakletve, Džeki je kazala: „Hoću da vide šta su uradili Džeku.“ Zatim je sela uz kovčeg, zajedno s predsednikovim ađutantima, i sedela je tu za sve vreme leta.

Kad je predsednički mlaznjak najzad sleteo u vojnu vazduhoplovnu bazu Endruz u Merilendu, u avionu se iznenada i misteriozno stvorio Bob Kenedi. Pošto je tridesetak minuta čekao pozadi u vojnom avionu, skriven od očiju štampe, popeo se trčeći rampom u letelicu, na onaj svoj „gnevni način“ koji je odavno postao njegov zaštitni znak. Ovoga puta, izvori Bobijevog gneva bili su višestruki. Bio je, naravno, u žalosti, i niz lice su mu, po rečima posmatrača, „tekle suze“. Ali isto tako je i ključao od besa zbog kolosalne Džonsonove uvrede jer je insistirao na tome da položi zakletvu pre poletanja, iako je, po Bobijevom mišljenju, bilo mnogo prikladnije da je ukazao poštovanje porodici Kenedi tako što bi dozvolio da se Džek vrati u prestonicu kao predsednik.

Zanemarujući činjenicu da bi, čak i da polaganja zakletve nije bilo, predsedničke ingerencije automatski prešle na Džonsona pošto je njegov predhodnik umro, javni državni tužilac ja na Džonsona gledao kao na uzurpatora koji je nepristojno požurio da preuzme vlast od Džej-Ej-Keja. Bobijev bes zbog toga nije bio jednostavno proizvod uma poremećenog žalošću. Za razliku od Džeki, koja je bila u dobrim odnosima s potpredsednikom, Bobi je još odavno smatrao Džonsona neprijateljem, a ovaj je njega zauzvrat prezirao. Ta antipatija između njih dvojice bila je, po rečima Džoa Olsopa, „neka vrsta hemije“. A sad je stvarnost u kojoj je Džonson predsednik po svoj prilici vređala Bobijev osećaj privilegovanosti. „Kao da je vladajuća porodica svrgnuta s vlasti nepravdom sudbine“, rekao je Oslop. U avonu, Bobi se progurao pored Džonsona i ostalih putnika kao da ih ne vidi ili ga nije briga što ih vidi, što je iznerviralo Džonsona.

„Gde je Džeki?“, rekao je Bobi. „Hoću kod Džeki.“ I konačno – po sećanju Liz Karpetner – „progurao se unutra i odveli smo ga njoj“. „Zdravo Džeki“, rekao je napokon, zagrlivši bratovu udovicu. „Tu sam“. bobi je naručio helikopter, koji je čekao da je prebaci u belu kuću, dok posmrtne ostatke budu prevozili u Mornaričku bolnicu Betezda, u Merilendu, radi autopsije, ali Džeki je uporno odbijala da se odvoji od kovčega. Kada se na kraju pojavila pred blicevimai kamerama na pisti, posmatrači su zaplakali pred prizorom žene u krvavoj odeći i odsutnog pogleda. Krv na ružičastoj vuni govorila je o iznenadnoj tragediji i prolaznosti svega na ovome svetu. Sve što je mukotrpno stvorila i po čemu je postala poznata u trenutku joj je oduzeto.

Izdavačka kuća Laguna objavila je knjigu američke publicistkinje Barbare Liming pod naslovom „Žaklina Buvije Kenedi Onazis – neispričana priča“. U formi biografije jedne od najzanimljivijih žena XX veka, autorka donosi niz detalja o dramatičnim događajima u kojima je njena junakinja bila neposredna akterka. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak o ubistvu predsednika SAD Džona Kenedija u Dalasu 1963. Izbor i oprema teksta redakcijski.