Ukradeni životi

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }Cilj pobedničkog, fašističkog režima generala Franka bio je da očisti španski narod od štetnih uticaja za državu koji su imali građani ideološki leve orijentacije, komunisti i republikanci, smatrani za niža bića na evolutivnoj skali. Mnogi od ovih disidenata Frankove politike nalazili su se u zatvoru kao politički zatvorenici u neljudskim uslovima. Dana 30. marta 1940. ukazom Ministarstva pravde utvrđeno je da „okrivljene imaju pravo da doje svoju decu i da deca mogu biti s njima u zatvoru do treće godine života deteta“. Odredbu o dojenju i smanjenju kazne pratila je i odredba o dodatnoj ishrani majki. Ta mera služila je da demantuje priče o uslovim a života zatvorenika, i veoma je karakteristična za retoriku režima. Ovom odredbom kojom su deca starija od tri godine odvajana od majki, počelo je legalno oduzimanje dece. Deca nestaju a majka iz zatvora ne može saznati zašto i kako je dete nestalo, niti gde.

Sledeća epizoda odigrala se 1944. u Saturaranu, u Baskiji. Državni službenici i versko osoblje naredili su zatvorenicama, bez prethodne najave, da smesta predaju svoju decu. Izgleda da je to unelo veliku pometnju, čak i pobunu, zato što zatvorenice nisu pristale na to. T. M. je tada imala četiri godine, kaže da se „seća samo da je neprestano bila sa mamom. Razdvojili su nas samo jedanput, ali to je bilo zauvek.“ Ukrcali su ih na voz. Neko moćan odredio je destinaciju, koja nije bila poznata putnicima ali ni majkama. Pun voz dece zatvorenika nije trivijalna stvar, slučajnost. U pitanju je poduhvat koji zahteva političku odluku i adekvatnu logističku podršku: organizovati raspored, kontrolisati železničke prelaze, mobilisati vojnike… Pre svega morali su da znaju šta će uraditi putnicima kada stignu na kraj puta.

U dnevniku jedne od te dece M. C. S. piše: „Odredište dom“. U zatvor je ušao s majkom kada je imao četiri meseca. Prošli su Durango a zatim Saturarian. Tamo su ih razdvojili, ali ga je majka ipak pronašla zahvaljujući intervenciji porodice. Mnogi nisu uspeli iz prostog razloga zato što nisu imali porodicu ili je celokupna porodica bila zatvorena. Razdvajali su ljude, jedne slali na jednu druge na drugu stranu, dajući im nova imena.

Ukaz od 30. marta 1940. otvorio je put dečjim deportacijama iz zatvora ka zdravijem okruženju koje je Frankov režim stvarao po Španiji, s ciljem „borbe protiv degenerativnih sklonosti koje su primećene u republikanskim ambijentima“, kako je 1941. napisao psiholog Valjeho-Nagera, potpuno u službi fašističkog režima, predlažući za decu okruženje blisko falangističkim i katoličkim krugovima, koji bi garantovali „razvijanje biopsihičkih vrlina i eliminisanje faktora okruženja koji kroz generacije dovode do degeneracije“.

Politička namera oduzimanja dece korišćena je u propagandne svrhe režima. Iako bi se blaže predstavila nego u tekstovima citiranog psihologa, namera je bila ista. To se može pročitati i u deklaraciji Odbora za smanjenje kazni iz 1944: „Hiljade i hiljade dece je spašeno materijalne i moralne bede, hiljade i hiljade roditelja te dece, koji su politički udaljeni od nove španske države, zahvalni su na ovom činu.“

Rezultat je da je 1942. ukupno 9050 dece sa svojim očevima ili majkama u zatvoru pod nadzorom države u verskim školama ili javnim institucijama. Naredne godine, broj dece zatvorenika pod patronatom države iznosio je 12.042.

Želja religioznih struktura da kontrolišu ovaj proces, posebno u slučaju devojčica, još više je otežavala sudbinu tih ljudi. Neka od te dece pridružila su se različitim religioznim redovima, s ciljem da okaju grehe svojih roditelja. Garsija Konsuelo piše: „NJeno dete odvedeno je u školu kod monahinja. Ipak, ona piše svojoj devojčici iz zatvora, posvećujući mnoge redove njenom ocu. Piše joj kako je njen otac dobar, kako treba da se seća oca. Sve do trenutka kada devojčica odluči da odgovori: „Mama, moram da ti kažem da si u zabludi, ne govori mi o tati, zato što je on bio kriminalac. Nastaviću život kao monahinja. Odričem se majke i oca, nemoj mi pisati više. Ne želim više da čujem za svog oca.“

Pravilnik ulaska dece u državna prihvatilišta bio je birokratski precizan, a krajnji cilj je gubitak starateljstva nad decom i davanje tog prava Frankovoj državi. U službenim glasnicima štampana su imena dece, datum ulaska u državne institucije, imena roditelja kao i razlog boravka roditelja u zatvoru.

Odlazak dece pod nadzorom države za porodicu je bio upravo suprotno od onoga što je tvrdila propaganda: mogućnost gubitka starateljstva nad decom. Zakon je predviđao da starateljstvo mogu dobiti samo „osobe koje ispunjavaju verske, etničke i nacionalne kriterijume“, što je u posleratnom periodu politički bilo očigledno, i bilo je u potpunoj suprotnosti s onim što su bili njihovi roditelji.

Uskoro će novi zakon dovesti do kraja sve mogućnosti nestanka onih koji su se nalazili u rizičnoj zoni. Zakon koji je donet 4. decembra 1941. predvideo je da sva deca koja se ne sećaju svoga imena, koja su na različite načine preseljena ili čiji se roditelji ne mogu lokalizovati, mogu biti upisana u matične knjige po kriterijumima Suda za maloletnike, pod drugim imenom: „Ako se u matičnim knjigama ne mogu naći upisana deca koje su crveni primorali da napuste Španiju ili koji su bili preseljeni, može se pristupiti ponovnom upisu u matične knjige. Ista procedura ne može se primeniti da decu onih roditelja koji su poginuli ili nestali tokom slavnog Nacionalnog pokreta“. Putem ovog zakona otvoren je prostor lakšeg Nacionalnog pokreta“. Putem ovog zakona otvoren je prostor lakšeg preimenovanja dece zatvorenika i prognanika, kao i sistema ilegalnih usvajanja u vreme diktature.

V. A. G. je bila kćer kapetana republikanske armije i ovo je njeno svedočanstvo: „Ne znam gde sam bila kada su došli po mene. Vodili su me na jedno, pa na drugo mesto… Rekli su mi da se zovem V. A. G. i da sam kćer M. A. da mi je otac kapetan i da smo živeli u toj i toj ulici… rekli su da ću se zvati Flores Ruis. Nisam shvatila zašto mi menjaju ime. Rekli su mi i koliko godina imam. Svaki put kada bi neki par dolazio i tražio devojčicu, dovodili su me da me pogledaju. Uvodili su me u kancelariju monahinje Lus, koja je vodila taj institut. Gledali bi me, pomazili po kosi i ostavili. Do sledećeg puta.“

U drugim slučajevima podaci u matičnim knjigama bi bili menjani kako bi se sprečila mogućnost da roditelji prate decu, ali i da se olakša usvajanje i lažno upisivanje u matične knjige. U Sevilji je pronađen dokument kojim sveštenik angažovan u instituciji J. A. G. pojašnjava novim roditeljima kako treba da modifikuju podatke, da majka ne bi mogla da podnosi bilo kakvu žalbu:

S druge strane, nestajanje dece zatvorenica odmah nakon porođaja bila je stvarnost koje je rađena bez ikakvih skrupula. Emilija Hiron, sestra jednog od najvećih posleratnih boraca, bila je zatočena u Salamanki gde se i porodila. Čim se dete rodilo „uzeli su ga da bi ga krstili i nikada ga nisu vratili. Trebalo je samo da krste dečaka ali mi ga nikada nisu vratili. Nikada ga nisam više videla. Nisam ni mogla da se raspitujem. Nisam ga više videla. Ne. Koliko je još takvih slučajeva? Nisu tražili dozvole. Ti se porodiš, dođe par koji nema dece, odluči da prizna dete, oduzmu ti ga i ne vidiš ga više.“

Oduvek je sve bilo jasno…

U Španiji je krađa beba imala političku dimenziju, zbog građanskog rata između fašista i demokrata. Međutim, vrlo brzo taj proces pretvorio se u trgovinu bebama i to je trajalo sve do osamdesetih godina 20. veka. Poreklo zla bilo je ideološko, ali se pretvorilo u okrutnu praksu mreže ljudi čiji cilj je isključivo bilo bogaćenje, bez ikakvih ideoloških primesa.

Ali, šta se radi u praksi kako bi se raskrinkala ova stravična krivična dela i sprovela pravda koju svi željno iščekujemo?

Postoji bezbroj slučajeva individualnih inicijativa pojedinačno oštećenih, koji su samostalno podneli privatne ili krivične tužbe Sudovima pravde, s ciljem da sudovi i tužioci iskoriste sva dostupna sredstva kako bi stigli do istine i kaznili krivce.

Nažalost, moje iskustvo mi govori da su se u većini slučajeva krivični ili privatni postupci arhivirali zbog nedostatka dokaza, ili što je još gore, nije čak ni sprovedena podrobna istraga, pošto su se od samog početka pozivali na zastarelost krivičnih dela kao jedini razlog da se ne pokrene mašinerija pravde u nameri da se osude njihovi počinioci.

Postoje takođe i kolektivne tužbe koje, sa jedne političke i istorijske tačke gledišta, nastoje da istraže i kazne krađe dece izvršene posle frankizma, koji se, kao što smo rekli, pravno potkovao, prisvajajući hiljade dece žena, republikanki, koje su trpele odmazdu posle frankizma, i koje su se porađale u zatvorima. U trenutku kada pišem ovu knjigu, ti politički krivični procesi su u toku, i predstavljaju vrlo validan put za rasvetljavanje istine o određenim krađama beba. Iskreno, želim da ova frakcija pravnika okrenutih pre svega istorijskom kontekstu bude uspešna u svojim istragama, i da sudski procesi koje su započeli služe makar da bi se dokazalo poreklo ovog horora od trgovine bebama koja je, kao što sam već rekao u ovom delu, imala političko poreklo u frankističkoj diktaturi.

Međutim, smatram da krivične ili privatne tužbe koje se sprovode treba da budu potpuno odvojene od političke nijanse, zato što je ova mafijaška mahinacija prisvajanja i prodaje dece imala u osnovi ekonomsku motivaciju.

Verujem, takođe, da je veoma važno da se ujedine svi oštećeni. Tako, sve biološke majke i očevi kojima su ukrali dete (ili bar sumnjaju u to) i oštećena deca (odnosno, svi oni koji su na ovaj ili onaj način utvrdili da nisu biološka deca roditelja koji su lažno upisani kao takvi u njihovim vernim prepisima iz matične knjige rođenih) treba da preduzmu zajedničke sudske tužbe, kako bi prisilili sudije i sudove, uz potpunu podršku izvršne vlasti i administracije, da se istraže njihovi slučajevi.

Tužilaštvo iz Algesirasa započelo je istragu o nekim slučajevima krađe i kupoprodaje beba koji su se dogodili u njihovoj nadležnosti, mada do trenutka u kome pišem ove redove još uvek nisu objavljene nikakve vesti o njihovim nalazima.

Neprekidna sumnja koja postoji otkad se saznalo za slučajeve beba ukradenih da bi se kasnije prodale i dale na usvajanje, zahteva da se ovo krivično delo istraži i da se rasvetli ova misterija, makar to bilo trideset ili četrdeset godina kasnije.

Tužilac iz Algesirasa, Huan Sisneros, najavio je svoju nameru da sprovede istragu po službenoj dužnosti i, pozivaće radi davanja izjava članove svake od dvanaest porodica koje su javno podnele tužbu zbog sličnih slučajeva u okrugu Kampo de Hibraltar. Navodi svih njih se poklapaju, pošto prijavljuju da su šezdesetih i sedamdesetih godina lekari iz bolnice La Linea proglasili smrt njihove dece na ne baš jasan način i bez dokumenata koji bi to mogli da podupru, te sumnjaju da su deca i dalje živa.

Ovim slučajevima će se takođe priključiti neka porodica koja je stupila u kontakt sa Tužilaštvom i naknadno poslala dokumentaciju na osnovu koje računaju na isti slučaj: potvrde, radnici, registri.

Nisu određeni nikakvi vremenski rokovi, iako je namera Tužilaštva – kako je objašnjeno – da sasluša sva svedočenja. Prva prepreka za postizanje cilja je, za početak, lokalizovanje svakog člana porodice, pošto niko do sada nije podneo tužbe za ta dela.

Odvojeno od toga, tužilac je morao da zatraži pomoć drugih provincijskih tužilaštava, kao što je ono iz Gipuskoe, kako bi se tamo uzele izjave od oštećenih koji nisu nastanjeni u provinciji Kadis, kao što je to slučaj sa sestrama Kristinom i Flor Dias Karasko, koje su bile prve koje su iznele na svetlost dana svoje sumnje o krađama beba. U svom slučaju, one su javno prijavile navodni nestanak svoja dva brata (jednog 1972. i drugog 1976), dok za jednog od njih čak nisu ni znale da je preminuo.

Obe sestre su se obrazovale i još uvek žive u Irunu, mada su njihovi roditelji – emigranti iz Andaluzije – putovali u La Lineu, odakle je njihov otac bio rodom, da bi se majka tamo porodila. Kada su se pre nekoliko godina vratile u provinciju kako bi sahranile majku u gradu La Linea, sestre su utvrdile da se ime jedne od umrlih beba nije pojavljivalo u registru sahranjenih iz sedamdesetih godina. Sa svoje strane, na Florinom izveštaju o rođenju stajala su slova „H-V“, zbog kojih su pomislile da je možda imala brata blizanca, o kome nikada ništa nisu saznale. Tada su počele da sumnjaju.

Odvojeno od navodno oštećenih iz La Linee, četiri slučaja iz okruga Baija de Kadis, koja su se među pacijentima stare bolnice Samakola i bolnice San Rafael – koja je primala porodilje dok se gradila današnja bolnica Puerta del mar – pojavila sa sličnim pričama, i dalje čekaju da ih pozovu iz Tužilaštva u Kadisu, kako bi otpočela paralelnu istragu u ovom okrugu.

Nesumnjivo će se vesti poput ove, koja je jednostavan pokazatelj svih onih koje se već malo po malo, ali nezaustavljivo, pojavljuju u svim nacionalnim medijima, ponavljati narednih meseci, možda i godina, nakon zajedničke tužbe koju će veliki deo oštećenih podneti preko udruženja Anadir.

I daj bože da se već jednom sprovede pravda, i da se većini njih vrati njihova istina, okončavajući lažne živote u kojima su živeli do ovoga trenutka.

U izdanju IK „Novoli“

Španski advokat i publicista Enrike Vila Tores, i sam usvojeno dete, čitav svoj profesionalni rad posvetio je temi lažnih usvojenja dece u Španiji tokom XX veka. U ovoj zemlji nastanak ovog vida organizovanog kriminala najnehumanije vrste vezuje se za Frankovu diktaturu. U početku to je bio oblik političke represije nad republikancima, da bi i posle Franka nastavio da traje isključivo sa motivacijom kriminalnog bogaćenja.

Izdavačka kuća Novoli (www.novoli.rs) iz Beograda upravo je objavila knjigu Enrike Vila Toresa „Ukradeni životi“, koja sadrži niz potresnih priča o nasilnom odvajanju i krađi dece od njihovih roditelja. Knjiga se može naručiti direktno kod izdavača na e-mail: [email protected], mob: 064/1470299, ili kupiti u knjižarama Delfi i Vulkan.

U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.