Rođen sam u Beogradu, u kraju koji krase predivne vile, u Hadži-Melentijevoj, na Neimaru, ispod Hrama Svetog Save. Kao klinci, tih pedesetih prošlog veka, posle škole najveći deo vremena smo provodili na ulici igrajući se kauboja i indijanaca, između dve vatre ili fudbala na male goliće. Igra na ulici je bila bezbedna, jer je našom ulicom u to vreme svega jedanput nedeljno prolazio po neki službeni automobil. Svi klinci iz Hadži-Melentijeve osećali su se kao jedna porodica.
Najviše smo voleli leba i masti sa alevom paprikom, a neko sa šećerom. Sećam se mojih drugara sa kojim sam proveo detinjstvo u Hadži-Melentijevoj : Mića, Rođa, Nada, Beba, Čabrilo, Buca Mezić …
Često smo sedeli uveče na nekoj od ograda od naših kuća i maštali o budućnosti. Svaki dan našom ulicom prolazio je „ledadžija“, čovek koji je isporučivao table leda za naše frižidere.
***
Preko puta moje kuće je Srškićeva vila, kuća bivšeg ministra iz vremena Kraljevine Jugoslavije, pretvorena u dom za decu koja su izgubila roditelje u ratu, a koja su išla u muzičku školu ili studirali muziku. To su bili divni momci, koji bi nas svako jutro budili. Sa terase Srškićeve vile prvo bi se čula Srbina truba, zatim Tahirov klarinet pa Musin bubanj. Cvrkut ptica, plavo nebo, procvetali jorgovani i beli cvet trešanja činili su predivnim prolećno jutro na Neimaru.
***
Mi Neimarci najviše smo voleli da se okupljamo na terasi iznad malog parkića, na čošku ulica Hadži-Melentijeve i Petra Kočića, gde je inače poslednja stanica čuvenog autobusa Dorćol-Neimar, popularna dvadesetčetvorka. Tu smo stajali ili sedeli na gvozdenoj ogradi terase i sačekivali devojke koje su dolazile iz centra grada autobusom. Dobacivanja i udvaranja su tu počinjala i vrlo često smo devojke pratili do njihove kuće, udvarajući se i pokušavajući da zakažemo sastanak.
***
Išao sam u XIV beogradsku gimnaziju kod Kalenić pijace. Bilo je interesantno kada sam davao podatke o sebi. Prezivam se Hadži-Tanović, stanujem u Hadži-Melentijevoj i idem u gimnaziju u Hadži-Prodanovoj. Bio sam odličan đak i, naravno, borio sam se za odličan uspeh jer to je bila jedina ulaznica za upis na Medicinski fakultet. Tada nije bilo prijemnog ispita, primali su samo odlične. Pošto uspeh i ocene nisu bili nikakav problem, slobodno vreme smo provodili u sportu. Svaki odmor između časova koristili smo da odigramo partiju fudbala u školskom dvorištu. Kante za đubre su nam bili golići, a kada bi zazvonilo za početak časa, utrčavali bismo u razred trudeći se da to bude pre nego što bi profesor seo za katedru. Profesori su bili apsolutni autoriteti i bili su poštovani. Sećam se direktorke škole Stojanke, bivše partizanke koja je pre početka nastave sačekivala devojke i kada bi „uhvatila“ neku da je našminka i da ima manikirane nokte, slala bi je u kupatilo da se umije i skine šminku. Zabranjivala je devojkama i da nose najlon čarape.
***
Petkom uveče smo išli u čuvenu Euridiku u Molerovoj, gde smo uživali u predstava, mladih glumaca – Zorice Šumadinac, Baljka, Lokice, Svetlane Bojković… A na školskim priredbama zabavljali su nas naši drugari Zlatni dečaci i Boba Stefanović, a kasnije Crni biseri i Vlada Džet. Na školskim igrankama bili su popularni – Elvis Prisli, Pol Enka, Bitlsi, Rolingstounsi, Pletersi… Najpopularnija igra bila je rokenrol i „stiskavac“. Već na prve taktove muzike skakali bismo sa klupa i jurili prema devojkama, jer onaj koji bi zakasnio ostajao bi bez devojke, možda i za celo veče.
***
Medicinski fakultet u Beogradu upisao sam 1965. godine i završio sam ga kao prvi u generaciji 1970. sa 22 godine života, dajući sve ispite u junskom ispitnom roku. Fakultet mi nije bio težak, pošto sam medicinu voleo. Ustajao sam rano ujutro i spremao vežbe za fakultet. Sećam se jednog prolećnog jutra, spremao sam anatomiju. Sedeo sam u bašti ispod kajsije koja je bila u cvetu a zumbuli su opojno mirisali. Tada bi mi moja mama Milka donosila kafu i slatko od šljiva, poljubila bi me i pitala : – Višo, da li ti još nešto treba? Posle završenih predavanja, išao bih na fudbal, na trening na BASK-ovo igralište u Topčider. U tramvaju trojka , dok sam se klackao do Careve ćuprije , ponovo bih pročitao lekcije sa predavanja.
***
Vežbe iz interne medicine imao sam na čuvenoj Internoj B klinici Medicinskog fakulteta u Beogradu. Često sam ostajao na Klinici i posle predavanja i vežbi sa slušalicama na ušima. Slušao sam srčane tonove i šumove kod pacijenata sa srčanim manama. To moje interesovanje za kardiologiju zapazio je čuveni akademik, profesor Božidar Đorđević, tada šef katedre za internu medicinu i osnivač Jugoslovenske i srpske kardiologije. Posle jednog seminarskog rada koji sam održao pred specijalizantima interne medicine i kardiologije o srčanim manama, sa prezentacijom šumova sa gramofonskih ploča koje sam nabavio iz Nemačke, profesor Đorđević mi je rekao: – Vama je mesto ovde na Klinici. Kada završite studije – javite mi se! To je bilo 1967. i tako je počela moja kardiološka karijera koja traje i dan-danas – a trajaće još dugo.
***
1978. godine konkurišem i dobijam stipendiju francuske vlade i odlazim u Pariz na specijalizaciju iz kardiologije, kod čuvenog kardiologa profesora Buvrena, inače prijatelja mog profesora akademika Božidara Đorđevića.
To je bio moj najlepši period života – kao neka bajka. Jedan mladi čovek sa 30 godina ode iz jedne komunističke zemlje, iz totalitarnog režima, u jednu demokratsku i bogatu Francusku. To je bio period predsednika Žiskara Destena, koji se slobodno može nazvati Belle Epoque. Usavršavanja na Klinici Lariboisier u Parizu doprinelo je da se moje znanje iz kardiologije višestruko uveća, posebno iz takozvane neinvazivne kardiološke dijagnostike.
***
Stanovao sam na Montparnasse-u, na Montmartre-u, gde sam se družio sa našim slikarima, kod crkve Sacre Coeur i na Trocaderu, odakle sam imao predivan pogled na Ajfelovu kulu. Saint Michel i Latinski kvart bili su omiljena sastajališta nas studenata i kulturne elite iz celoga sveta, a ljubazni domaćini organizovali su nam svakog vikenda ekskurzije po celoj Francuskoj.
***
Moje sledeće usavršavanje iz kardiologije bilo je u Americi, u Hjustonu, na Texas Heart Institute kod čuvenog kardiohirurga Dentona Kulija i profesora Majkla Debejkija sa Baylor College of Medicine. Kada iz Pariza dođete u Ameriku, to vam je kao da ste otišli na neku drugu planetu ili u neki drugi svet. Ništa se ne da porediti, sve je drugačije… Način organizacije, mišljenje i sam rad. Mentalni stres je izuzetno visok kada iz Pariza, grada svetlosti, centra svetske kulture, gde se istovremeno odvija po stotinak kulturnih događaja, koji živi 24 časa, dođete u jedan provincijski gradić tipa Hjuston u Teksasu, na jugu Amerike. Ali, tu su teksaški milijarderi napravili jedan od najvećih medicinskih centara u svetu, gde je najpoznatiji kardiovaskularni centar Texas Heart Institute.
***
Tu sam usavršio invazivnu kardiološku dijagnostiku, koronarografije i balon dilatacije – širenje krvnih sudova srca, koji su sprečavali nastanak infarkta. Sa doktorom Frejžerom sam radio na usavršavanju veštačkog srca. Vrlo često sam prisustvovao i asistirao operacijama na srcu.
***
To iskustvo iz Hjustona, način organizacije i praktičnost američke kardiološke škole sa sofisticiranim francuskim pristupom kardiologiji, pomoglo mi je kasnije da se kroz karijeru kardiologa uspešno nosim i sa najtežim slučajevima. Praktično, za mene nema izgubljenog slučaja i to prenosim na svoje studente i specijalizante.
***
Najznačajniji događaj za moju generaciju studenata Medicinskog fakulteta u Beogradu 1965 -1970. sigurno je čuvena 1968 – godina studentskih demonstracija u Beogradu i celoj Evropi. Bila je to pobuna mladosti protiv crvene, žute ili crne buržoazije. Bio sam tada jedan od lidera studentskih demonstracija na Beogradskom univerzitetu i jedan od organizatora demonstracija na Medicinskom fakultetu . Amfiteatar na patoanatomiji u Dr Subotića bio je 24 sata pun kao košnica. Preko 2.000 studenata svakodnevno je demonstriralo tražeći reforme u društvu . Tada smo imali podršku svih nastavnika Medicinskog fakulteta, a posebno dekana, akademika prof. Borislava Božovića, koji nas je mudro držao u okviru autonomije fakulteta, jer bi izlaskom na ulice sigurno bili pregaženi kao studenti kod Studentskog grada. Masovnu podršku davali su nam glumci, umetnici, pevači, intelektualci, radnici iz Rakovice, koji su svako veče dolazili i davali nam podršku.
***
Jedne večeri dolazi u amfiteatar Svetozar Vukmanović Tempo, član CK Jugoslavije i predsednik Saveza sindikata Jugoslavije. Ja sam to veče vodio protest, pozdravio sam ga i dao mu reč, a on odmah „krenuo“ na studente: – Šta vi to, studenti, hoćete – da za sedam dana promenite sistem? Pa ja to pokušavam već dve decenije i nisam uspeo!
U tom se spontano zaorilo u amfiteatru: – Podnesi ostavku kad si nesposoban! Dole crvena buržoazija! … Tempo demonstrativno ustaje, uzima svoj sako i napušta amfiteatar uz gromoglasno zviždanje studenata. Pokušaj pojedinih profesora da ga zadrže nije uspeo…
***
Predsednik Tito podržao je studente i smirio proteste, a posle je uradio šta je hteo, ali je činjenica da smo tada izborili najveće reforme na fakultetu. Ja sam lično kao predstavnik studenata na Medicinskom fakultetu insistirao i uspeo da obezbedim veće studentsko učešće u Savetu Medicinskog fakulteta a izborili smo se i za prenos ispita u naredne godine, što je do tada bila nemoguća misija. Zbog nepoloženog ispita gubila se godina i pravo na studiranje. Izborili smo se da se nepoloženi ispiti mogu polagati skoro svaki mesec.
***
Kada smo apsolvirali na Medicinskom fakultetu u Beogradu u julu 1970. kao predsednik FOSSa ( Fakultetskog odbora saveza studenata ) organizovao sam apsolventsku ekskurziju. Ranije su sve ekskurzije išle na istok a ja sam obrnuo, poveo sam na zapad. To je bila ekskurzija snova, onako kako sam je maštao. Maršuta je bila: Beograd, Budimpešta, Beč, Minhen, Berlin, Amsterdam, Brisel, London, Pariz, Monte Karlo, Sentrope, Kan, Nica, Venecija, Beograd. To je bila kruna našeg studiranja i završetka Medicinskog fakulteta.
***
1974. dobijam Majsku nagradu Saveza socijalističke omladine kao najuspešniji mladi doktor i tada RTS snima polučasovnu emisiju o meni. 1976. na ORA Beograd organizujem najbolju zdravstvenu službu na radnim akcijama u ex Jugoslaviji. Obezbedio sam da dobijemo u trajno vlasništvo kompletno opremljene dve ordinacije, jednu hiruršku i jednu stomatološku i da se svim brigadirima urade kompletni sistematski pregledi i poprave zubi. Posebno je bilo savetovalište za kontracepciju.
***
1989. godine u socijalističkoj ex Jugoslaviji, zakonom tadašnjeg premijera Ante Markovića, dozvoljena je privatna lekarska praksa, koja je bila zabranjena 45 godina za vreme komunističkog režima. 1990. je najznačajnija godina u mojoj profesionalnoj karijeri jer sam tada otvorio prvu privatnu Kliniku za srce u Jugoslaviji i Srbiji. Prošlo je od tada tačno 25 godina. Tada sam osnovao i Udruženje privatnih lekara Srbije, koje takođe slavi ove godine 25 godina privatne lekarske prakse u Srbiji.
***
Pred početak NATO bombardovanja 1999. moji prijatelji iz zapadnih ambasada, koji su koristili usluge moje klinike, ponudili su meni i mojoj porodici da se evakuišemo i napustimo Srbiju uz mogućnost dobijanja boravka u njihovoj zemlji. Ja i moja porodica smo to odbili i ostali smo da delimo sudbinu svog naroda. Tada sam uputio proglas svim privatnim doktorima u Srbiji da se stave na raspolaganje svom narodu i da dok traje bombardovanje ne naplaćuju zdravstvene usluge.
***
5. oktobra 2000. dolazi do demokratskih promena u Srbiji. Lekari, članovi našeg udruženja „Privatni lekari Srbije“ su na ulicama Beograda, na demonstracijama, mitingu ispred Skupštine, ispred Televizije u Takovskoj… Pomažu povređenima. Sanitetska kola moje klinike sa lekarima i sestrama probijaju se kroz masu demonstranata i pomažu povređenima od suzavca. Lično sam poznavao mnoge lidere opozicije i pomogli smo im da dobiju izbore u Beogradu. Pružali smo im besplatnu zdravstvenu zaštitu tokom mitinga i demonstracija kako na ulici, tako i posle toga u našim privatnim klinikama. Kada su došli na vlast, počeli su da koriste usluge u državnog zdravstva i VMA, umesto da to prepuste narodu, a da sada kada su na vlasti i puni para – da pošteno plate zdravstvenu uslugu u privatnom zdravstvu!
***
Knjiga BOLESTI SRCA nastala je kao plod mog višegodišnjeg bavljenja kardiologijom. Imao sam iza sebe dovoljno medicinskog iskustva i objavljenih naučnih radova , kao i iskustvo sa usavršavanja u najvećim svetskim kardiovaskularnim centrima u Americi i Evropi, i kontakti sa najvećim kardiološkim autoritetima u svetu dali su mi samopouzdanje da napišem udžbenik iz kardiologije.
Veće za poslediplomsku nastavu Medicinskog fakulteta u Beogradu prihvatilo je knjigu Bolesti srca kao univerzitetski udžbenik za poslediplomsku nastavu, a Ministarstvo za nauku proglasilo ju je za udžbenik od posebnog interesa za nauku. Knjiga Bolesti srca uvršćena je u medicinsku kolekciju u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.
***
2001. na Kosovu i Metohiji, koji su pod okupacijom NATO snaga i upravom Unprofora, jedna žena, Srpkinja, umrla je u humanitarnoj bolnici Simonida, zato što je operisana bez anestezije. Kao generalni sekretar Srpskog lekarskog društva (SLD) na konferenciji za štampu osuđujem takav način rada i zahtevam da nam se omogući ekspertiza na licu mesta. Predstavnici UN i Unprofora obezbeđuju mi pratnju specijalnih jedinica pa u hameru obilazim i pomenutu bolnicu i sve ambulante u srpskim enklavama. Na sastanku u Gračanici dogovarali smo se sa Unproforom da se SLDu omogući da njegovi članovi-lekari nesmetano vrše zdravstvenu zaštitu za srpsko stanovništvo u enklavama. Napuštajući KiM posebno sam se zahvalio Norvežaninu Haniju Voriju, tadašnjem ministru zdravlja, koji je bio izuzetno korektan i spreman na saradnju u interesu pacijenata.
O sagovorniku
Profesor dr Višeslav Hadži–Tanović, lekar kardiolog, profesor je Medicinskog fakulteta i osnivač i vlasnik prve privatne Klinike za srce u Jugoslaviji i Srbiji. Klinika DR HADŽI-TANOVIĆ postoji od 1990. Profesor Hadži-Tanović je predsednik Udruženja privatnih lekara Srbije. Njegovo delo Bolesti srca univerzitetski je udžbenik.
Profesor dr Višeslav Hadži-Tanović živi i radi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
