Vlada Aleksandra Vučića – Pitijina politička zagonetka

Tako to otprilike vidi geopolitici naklonjeno javno mnjenje, podeljeno na evrofilno i rusofilno. Prvi očekuju da saznaju da li će u vladu, ili širi krug vladinih funkcionera, ući neki liberalni političar poput Čedomira Jovanovića. Ili neko od manje poznatih imena iz liberalnog korpusa, sa ekspertskih pedigreom. To bi bio znak da će Vučić ići u pravcu osujećivanja ambicija Milorada Dodika, makar to prikrivao oblandom regionalne stabilnosti. Zatim, da će nastaviti normalizaciju sa Kosovom, koja će se, kao i dosad, ispoljavati aktivnom ulogom u međunarodnim forumima i kroz bilateralnu saradnju sa Albanijom. I naravno, da će umanjiti prisustvo Rusije tihim ili bučnim uskraćivanjem podrške proruskom kandidatu na predsedničkim izborima 2017. Odnosno, najjačem takvom kandidatu – Tomislavu Nikoliću.

Drugi, rusofilni deo, očekuje upravo suprotno, ali ne u smislu velikog i dramatičnog preokreta u političkom kursu zemlje. Nego veruju da Vučić suptilnom političkom igrom može nastaviti da se „pravi“ da ispunjava proevropska očekivanja, ali samo do mere koja njegovu poziciju čini jačom. Tu granicu određuje tesna saradnja sa Moskvom, neodustajanje od Dodika, i crvena linija za Kosovo. Simbolički, ali i suštinski, po njima je za tako nešto vrlo važno da Ivica Dačić ostane u vladi, jer njegovih 29 poslanika ipak znače više nego tri iz SNP Nenada Popovića. Kao što ključnu ulogu u toj konstrukciji može da odigra i Dačićeva predsednička kandidatura, uključujući i saradnju u promeni Ustava 2017.

Ukratko, to bi bila šira konstelacija koja se razmatra u svim zainteresovanim krugovima u Beogradu. U ovaj kontekst se stavlja i susret Vučića sa ambasadorima zemalja Kvinte, i njegova nenajavljena poseta Kremlju. Tumači se i da besni teška podzemna borba između dve grupacije – evrofilne i rusofilne, čiji se odjeci ogledaju u naizgled ničim izazvanim aferama po štampi. Deo tog pisanja su afere vezane za Dačićevo Ministarstvo spoljnih poslova. A deo nas vraća maltene deceniju i po unazad, na Legiju, atentat na Đinđića, Miloševića – sve što se može povezati sa Jovanovićem.

Ali, ponešto se ispoljava i u obliku burleske. Recimo, kao kad u skupštinskim kuloarima u petak Dačić pita Čedomira Jovanovića zna li nešto o vladi, a možda novopostavljeni šef poslaničke grupe LDP-SDA i uzvrati istim kontrapitanjem.

U stvarnosti međutim Aleksandar Vučić neće zapravo učiniti ništa od navedenog, kakvu god da vladu napravi, i sa koliko god jakom ambicijom da ona uz poneku rekonstrukciju potraje pun mandat do 2020.

Vučićeva nova vlada biće kao i prethodna, kao i one pre nje, u kontinuitetu koji seže do bivšeg bankara Miloševića, koji je sa grupom socijalističkih direktora preuzeo vlast i osnovao postkomunistički establišment, samo spolja politička. Unutar nje, i sastavljena od uskog Vučićevog privatnog okruženja, ona funkcioniše kao biznis grupacija globalističkog sveta, u kojoj su i političke odluke samo franšize, poslovnih i po potrebi marketinških poteza. Zato uostalom Vučića nije uzdrmala ni EU, ni Rusija, ni Kosovo, a ni RS toliko kao Savamala.

Nije se on suočio sa Savamalom kao najozbiljnijom političkom krizom, koju sada mora da hendluje i pozivanjem drugih partija na razgovore, iako je matematički sasvim očigledno da on ima udobnu skupštinsku većinu, slučajno. Po njega jeste nezgodna okolnost što je to bilo u izbornoj noći kada su opozicione stranke nenadano uspele da pređu cenzus, a neke insistirale na neregularnostima da bi ga prešle. Ali, nije to bio glavni uzrok. Jedan je vremenski – posle četiri godine vladavine Vučić više ne može da najavljuje promene koje se ne dešavaju, pošto i dalje važi potpuno isto uređenje od Miloševića. S jedne strane establišment, a s druge njemu na milost ili nemilost ostavljeni građani, koji političko rešenje pokušavaju da nađu van politike. U nekom nezavisnom predsedničkom kandidatu poput Saše Jankovića, koji je ipak, setimo se, posle slučaja prebijanja Vučićevog brata Andreja otišao takođe na razgovor sa premijerom. Svaka sličnost sa razgovorima od ponedeljka je namerna.

Dakle, Savamala – lokacija na kojoj treba da se gradi ključni projekat vlasti Beograd na vodi, dočarava jasnu sliku sveta poželjnog za vladajuću garnituru. To je prebogati centar za privilegovane i bedna periferija za sve ostale. Investitori iz dalekih zemalja koji sa državom Srbijom grade buduće rajsko naselje – raskošni su deo te projekcije, makar su zasad na lokaciji otvorena dva ekskluzivna restorana koja se dovode u vezu sa Vučićevim najbližim okruženjem. Gradnja i urbanizam kao politički projekti od Miloševića nadalje pokazuju sve manji stepen javnog interesa, i sve veću postmodernu feudalizaciju. Uostalom, vlast Borisa Tadića pala je na mostu preko Ade isto koliko i na barikadama na Kosovu. I to uprkos tome što taj most mogu da koriste svi građani, i što su firme koje su se ugrađivale bile povezane sa beogradskom kulturnom elitom, a ne sa arapskim kompanijama.

Kako god da reši sastav vlade, koliko god da nastoji da disciplinuje šire okruženje oličeno u vrhu Srpske napredne stranke, Vučić nema više mogućnosti da zaustavi problem koji mu je stvorila Savamala. To ne znači da se on možda još neće održati četiri godine na vlasti, a još manje znači da neće nastojati da instrumentalizuje geopolitičku konstelaciju sa početka teksta. Međutim, to neće delovati, jer, možda će se i Vučić iznenaditi, dublji društveni zakon postoji. Čak iako bi se odrekao Beograda na vodi na neki tih način, da ne deluje kao poraz, nego kao izraz pobede, makar i nad samim sobom, Vučić ne može da promeni prirodu establišmenta koja ga je izbacila na političku površinu. Ni to što on o tom establišmentu zna sve, delom zato što je njegov insajder poslednjih četvrt veka, delom zato što sada kontroliše sve službe bezbednosti, ne može da mu reši situaciju. Kao ni oprez u vezi s političkim saveznicima ili prikrivenim saveznicima poput Vojislava Šešelja. Kao što pravilno primećuju analitičari, na Vučiću i desnici naklonjenim portalima bilo koji povod, možda i banalni, i bilo ko može poslužiti kao okidač masovnih demonstracija i vanrednih izbora. Još mu je tu najčistija situacija sa političarima poput Saše Radulovića. Lider DJB pokazuje da odlično razume suštinu establišmenta, on se ni o jednom političkom pitanju praktično ne izjašnjava. Evropu, Rusiju, region, on podvodi pod opšta manje bitna mesta, ali su zato finansije stvar na koju se hardlajnerski okomljuje. Zvuči li strategija poznato? Da li više liči na G17 bez ekspertskog predznaka? Ili na obećanja SNS iz 2012. o antikorupcijskoj borbi? Za ovaj odgovor nam nije potrebna Pitija i proročište u Delfima.