Sve do devedesetih mislio sam da pripadam generaciji koja je rođena pod sretnom zvezdom. Nismo doživeli rat, a dovoljno smo mu bili blizu da razumemo veličinu nesreće i aveti fašizma. Pedesete – godine pobedničkog duha, uzleta, entuzijazma… Šezdesete – prva izneverena očekivanja, ali i erupcije levičarskog bunta koji sam kao banjalučki petnaestogodišnjak samo intuitivno razumeo.
P { margin-bottom: 0.21cm; }Sa prvom zrelošću shvatio sam da su te godine iznedrile i prve mirnodopske heroje – „šezdesetosmaše“ koje i danas poštujem. Hipi pokret – talas koji me je zapljusnuo punom snagom. Do nekritičnosti. Duga kosa i svi podrazumevajući simboli u odevanju i ponašanju… Napustio sam rukomet, nipodaštavao tradiciju i odbijao svaku konvencionalnost. Sve mi se činilo dostižno, čak i ono što se kosilo sa zakonima fizike. Nikada posle, taj uzbudljivi osećaj slobode nije me ispunjavao kao tada.
***
Pilana gde sam se rodio i odrastao, je stara radnička četvrt u Banjaluci. Na malom prostoru u bukvalnom sustanarstvu – najrazličitije nacije. Lumpen proleterijat: siromaštvo, alkoholizam, prostitucija, beznadežnost roditelja… Ovakav ambijent je stvarao decu ulice, sitne džeparoše, pa i krimose visokog ranga. Završavali su, ne retko, na robiji ili gubili živote. Svi koji nisu, uključujući i mene, smatrani su uspešnim ljudima.
***
Ipak, za sve su važila nepisana pravila igre i sistem vrednosti koji je poštovan unutar „zajednice“. Jedno od tih pravila je bila multietnička tolerancija, samo što nismo znali da se to tako zove… Moji roditelji su se celog života izjašnjavali kao: Drago – Srbin, Jagoda – Srpkinja. Sestra Branka i ja smo se od punoljetstva izjašnjavali kao Jugosloveni! Još uvek ne mogu sebi da objasnim taj porodični diskontinuitet. Neobjašnjiv je još jedan diskurs. Svih ovih godina moja rođena sestra je i mentalno, i praktično bila bliža Zagrebu. Po svemu. Ja Beogradu! Po svemu. I ona i ja smo podjednako voleli Sarajevo.
***
Sećam se brižnosti i energije moje učiteljice Katice Haznadar kojoj smo bili prva generacija njenog učiteljovanja u Banjalučkoj osnovnoj školi Ranko Šipka. Sa setom i nostalgijom mi prolaze neverovatne slike entuzijazma tog vremena. Roditelji, nastavnici i učenici gradili su fiskulturnu salu, postavljali noćnu rasvetu na otvorenom rukometnom terenu…
***
Sportski klub Mladost pri ovoj školi dao je Jugoslaviji vrhunske rukometaše, a sa životne stramputice vratio je niz mojih vršnjaka. Škola je bila otvorena od ujutro do kasno uveče. Ne samo za sport. Svaki učitelj i nastavnik bio je zadužen za rad najmanje jedne sekcije: literarna, dramska, avio – modelarska, foto, šahovka, horska, tamburaška, folklorna i sekcije za gotovo sve sportove. Još mogu da osetim dečačku energiju i motivisanost koja me je tada obuzimala – sve do zbunjenosti i nemogućnosti izbora čim ću da se bavim u slobodno vreme. Nebrojeno puta se pitam zašto smo taj osećaj uskratili našoj deci, unucima.
***
Iz moje Banjalučke, srednjoškolske vizure Beograd je bio svojevrsna magija. Po dolasku na studije 1972. – još više. Zavoleo sam ga, možda najpre zbog otvorenosti koju sam poneo iz moje predratne bosanske Banjaluke. Tamo ljudi otvoreni, široki … A ovde jedan celi veliki grad takav! Kao nigde u Srbiji. Beograđani do danas nisu smislili kovanice „došljak“, „dođoš“ ili nešto slično. Uz to, Beograd je, bez sumnje, jedina metropola na Balkanu. To jeste grad mogućnosti, možda najpre zbog toga što u njemu, pre nego drugde spoznaš da je „provincija u čoveku“. Svako svoju palanku nosi u sebi. Ili ne nosi. Shvatio sam to baš ovde. Da nisam došao u Beograd, možda to nikad ne bih shvatio.
***
Zvuči apsurdno, ali Fakultet političkih nauka koji sam završio podjednako je dobar i za studente koji znaju šta upisuju i željni znanja dolaze da studiraju u pravom smislu te reči, i za one koji bez mnogo znoja žele dobiti potvrdu društva da su pametni. Prvi su imali od koga da nauče. Nenadmašni i sjajni profesori bili su Dr Smilja Tartalja i, posebno vrstan pedagog, učitelj, intelektualac i šarmer Dr Ratko Božović.
***
Verujem da se Dom omladine iz devedesetih godina pamti po rokenrolu, džezu i protestu građanske Srbije. Dok je Milan Mladenović sa njegovim EKV pravio na novootvorenoj velikoj rok sceni serijale od pet koncerata u nizu, DŽez klub na međuspratu je bio jedini u Beogradu. Na džez festivalima koje smo organizovali gostovale su mega zvezde džeza: Miles Davis, Herbie Hancock, Chick Corea, Chet Baker, Modern Jazz Quartet, Dizzy Gillespie, Count Basie Orchestra ….
***
Bio sam na čelu Doma omladine u vreme uvođenja višestranačja i krupnih previranja devedesetih u Srbiji. To je vreme diktature jednog čoveka i jedne žene, vreme najretrogradnije i najlicemernije politike u našoj savremenoj istoriji. Ali, i vreme buđenja demokratske Srbije i žestokog otpora nasilju. Dom omladine Beograda je podsticao te procese i bio u njihovoj žiži. Bio je avangardno mesto i simbol demokratizacije kulturnog i političkog života. Pod njegovim krovom nastajali su NUNS, UJDI, Beogradski krug, UGS Nezavisnost, Evropski pokret za Srbiju, Demokratska stranka, Reformisti Ante Markovića … Utočište su tu našla i mnoga zavičajna udruženja Srba iz republika bivše Jugoslavije.
***
U to vreme je emitovana prva alternativna televizija, popularni OK KANAL koji je samostalno producirao i uređivao Dom omladine. Okupljena je sjajna mlada redakcija … Radoman Kanjevac, Peca Popović, Nataša Milojević, Miroslav Kos, Zoran Nikolić Zozon, Vladimir Stakić, Tatjana Peternek, Ivana Zarić … Do tada su postojali samo Prvi i Drugi program RTB, pa je OK televizija po konceptu i profesionalnom pristupu poslu bila pravi šok za javnost, eksperiment koji je skinuo medijske tabue demistifikujući televiziju kao nedodirljiv i ekskluzivni zabran pod komandom vladajuće vrhuške.
***
Vlast je ludela zbog niza smelih i kreativnih priloga poput intervjua sa Milovanom Đilasom za koga jugoslovenska javnost nije znala kako izgleda, jer se pre OK televizije, četrdeset godina nije mogao videti ni na jednom mediju. Vlast je brzo shvatila da su se stvari otrgle kontroli i zabranili su daljni rad. Bukvalno preko noći, RTB je u stilu velikog plagijatora preuzela programsku šemu OK televizije nastavljajući emitovanje preko novootvorenog Trećeg kanala.
***
Nedavno se Marko Stojanović, talentovani pantomimičar, doskorašnji direktor Doma omladine, na svečanosti obeležavanja pedesetogodišnjice, na moje zaprepašćenje, hvalio kako se Dom omladine ne bavi politikom, a naša misija je bila da menjamo dekadentne kanone kulturne politike i pomeramo granice slobode. To su radili i moji prethodnici kada je u ovoj kući davnih šezdesetih govorio tada nepoželjni Miloš Crnjanski.
***
Uprkos svemu, opstao sam na čelu Doma omladine devet godina, zahvaljujući sopstvenoj političkoj i svakoj drugoj hrabrosti, a važnu ulogu u tome imao je i Dragan Paja Pavlović, tadašnji predsednik Gradske konferencije omladine, koji je odolevao žestokim pritiscima odbijajući da bude dželat, egzekutor smaknuća ove kuće kulture.
Ipak , ključna je bila procena u Miloševićevom taboru da bi moje smenjivanje izazvalo ozbiljnije potrese. Naravno da su celu stvar precenili, pa i mene kada su mi pripisivali da sam „koordinator svih uličnih demonstracija u Beogradu“.
***
Imam snažne emocije vezane za besmisleni rat u Bosni.
Moj prvi odlazak kući u Banjaluku početkom rata bio je porazan. Pored ratnih dejstava na koridoru, porazila me je spoznaja da je već od prelaska Drine, od Bijeljine pa do Banjaluke i dalje do Knina nepregledni, beskonačni MRAK !!! … Poneka založena vatra, petrolejka… Izbačeni solundari kroz prozore i čađave balkone banjalučkih solitera… Policijski čas od Bijeljine do Knina ! … A Srbija nije u ratu !
***
Milošević uvodi sankcije prekodrinskim Srbima jer kažnjava neposlušne Pale. Ne mogu ni telefonom da se čujem sa roditeljima. Sankcije svojim sunarodnicima bile su identične onima koje je tzv. međunarodna zajednica uvodila Srbiji – da bi kaznila i smenila Miloševića.
***
Od početka sam učestvovao u formiranju stranke reformista u Srbiji čiji je lider bio Ante Marković. Bila je to poslednja i jedina šansa da ne dođe do krvoprolića. Nažalost, stvari su već bile otišle daleko. Ne samo u Srbiji. Neposredno posle tih izbora izašao sam iz stranke zbog osećaja da sam okružen nepraktičnim ljudima i saznanja da imamo različita ideološka uverenja i poglede na život.
***
Posle velike prevare naroda i kvazilevičarenja JUL-a Mire Marković ideja levice je iskompromitovana na duže staze. Zato je stvaranje Socijaldemokratije 1997. za mene kao levičara bio pravi izazov. Iz te stranke, posle razlaza sa Vukom Obradovićem, nastaće SDP. Povod za taj razlaz bilo je Obradovićev nedoličan odnos prema ženama i njegovo seksističko ponašanje. Stvarni razlozi, zapravo su bili u koncepcijskim razlikama, od kojih je najvažnije bilo uverenje mojih stranačkih drugova i mene da je moguće praviti partiju bez poglavice i idolopoklonstva. To smo uspeli osnivanjem Socijaldemokratske partije (SDP) i izborom za predsednika tada mladog i talentovanog Slobodana Orlića. Nažalost, urušavanje SDP-a je krenulo iz drugih razloga, pre svega zbog integracija i želje za ujedinjenjem levih opcija, od kojih je najpogubnija bila ona sa strankom vlastoljubivog Nebojše Čovića.
***
Mesto direktora Službenog glasnika mi je dato kao utešna nagrada. Smenjen sam na pola mandata sa mesta direktora Beogradskog sajma zbog pretnje Danice Drašković tadašnjem premijeru Koštunici, da će SPO srušiti vladu ukoliko ne dobiju to mesto.
***
U Glasniku sam izvršio temeljnu reorganizaciju i modernizaciju u svim segmentima. Od činovničko-birokratske kuće Glasnik je postao vodeći izdavač u Srbiji. Moram da kažem da sam za takve promene imao zavidan ambijent i nemešajuću podršku vlade Vojislava Koštunice i, meni oduvek pa i tada, ideološki dalekog i neprihvatljivog DSS. Usledila su najprestižnija priznanja – dve godine za redom, na 51. i 52. Sajmu knjiga u Beogradu – Službeni glasnik je Izdavač godine.
***
Ali, u Srbiji se uspeh ne prašta. Uprkos rezultatima u Službenom glasniku smenili su me pre kraja mandata. Na nagovor bliskog savetnika Tadić je bio milostiv i odložio moju smenu i ustoličenje Slobodana Gavrilovića, funkcionera DS, kako bih završio započeti posao – izabrana dela LJube Tadića.
***
Pre smenjivanja prethodila je besprizorna tabloidna kampanja, praćena „anonimnim“ krivičnim prijavama i iscrpljujućom istragom MUP-a. Na marginama operacije Stečajna mafija, Službenom glasniku je protivpravno i nezakonito novopostavljeni „namenski“ Privredni sud, privremenom merom stopirao naplatu eskontovanih menica C marketa koji je pripadao, gle čuda, vlasniku Srbije Miroslavu Miškoviću.
***
Optužen sam za zloupotrebu službenog položaja i proveo u istražnom zatvoru 30 dana. Na dan mog privođenja, a i kasnije, tabloidi su mi „presuđivali“ ali je prednjačila televizija mog bivšeg saborca i prijatelja Verana Matića koji me je „uhapsio“ pre istražnog sudije. Taj „veliki borac za ljudska prava“ odbio je da se javi na telefon mojoj šokiranoj supruzi i razjasni joj šta se dešava.
***
Iako su me prisluškivali nekoliko godina, koliko je trajala i istraga MUP-a, Viši sud me je, zbog nedostatka dokaza, u potpunosti oslobodio optužbe. Apelacioni sud je presudu potvrdio.
Od tada pa do danas za mene više ništa nije isto kao pre. Uprkos ovakvoj presudi, nezakonita „privremena“ mera Miškovićevog Privrednog suda traje već devet godina i više od 2 000 000 evra državnih para ne vraća se Službenom glasniku. I niko se ne buni ! Možda postoje razlozi i za to.
***
Već drugu godinu vodim Medija centar Beograda. To je institucija sa dvadesetogodišnjom tradicijom koja simbolički i stvarno označava demokratski duh Beograda i Srbije. Imponuje mi što radim u kući koja se sve ove godine, zajedno sa NUNS-om, zalagala za dostojanstvo novinarske profesije i slobodu javne reči. Čini to i dalje uprkos tome što se već dostignuti nivo medijskih sloboda iznova ruši, obesmišljava i vraća na početak.
***
Nedavno objavljena trač knjiga utisaka i sećanja Mirjane Marković mogla se kupiti na svakom kiosku, a izdanja u čijem je fokusu lik i delo aktuelnog premijera teško nalaze štampara, a u prodaju ih ne uzima ni jedna knjižarska mreža u Srbiji.
***
Poslednjih godina na delu je rehabilitacija Miloševića koja će se, kako stvari stoje, u dogledno vreme i formalizovati. Groteskno zvuči Miloševićev učenik i naslednik Ivica Dačić koji sa ponosom i slavodobitno, sa govornice u kampanji na proteklim izborima uzvikuje: – Malo morgen! A zašto i ne bi – može mu se ! Boris Tadić je, kao predsednik svih građana, u lascivnom zagrljaju sa Dačićem proglasio nacionalno pomirenje. Dakako, i u naše ime. Bez pitanja. Tim činom je i definitivno kapitulirala građanska Srbija.
***
Petooktobarska energija građanske Srbije uludo je protraćena. Revolucija koja to nije bila… Kao da se ništa nije ni desilo. Sve je vraćeno na početak. Ponovo vladaju političari od pre 5. oktobra, a s njima i neuništivi profesionalni kameleoni iz DOS-a. Svi preobučeni – vode nas u Evropu… U Evropu? Malo morgen! U Srbiju se, na velika vrata, vraćaju „crne fantomke“. Deža vu!
O sagovorniku
Branko Gligorić, direktor beogradskog Medija centra, rođen je u Banjaluci 1953. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju Učiteljsku školu. Diplomirao je na FPN u Beogradu. Bio je direktor Doma omladine Beograda, Beogradskog sajma i Službenog glasnika. Jedan je od osnivača UGS Nezavisnost i Evropskog pokreta za Srbiju. Na listi DOS bio je poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i odbornik u Skupštini grada Beograda (saziv 2000. – 2004.)
Oženjen je suprugom Radicom. Ima sinove Kostu i Dragoslava i unuka Rašu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
