Život kao umetnički žanr

Pristup ovom u suštini jednostavnom pitanju otežan je time što je u svetu u kom svi stalno nešto petljamo i komplikujemo na jednostavna pitanja zapravo najteže odgovoriti. Tu esencijalnu jednostavnost Božidar Mandić doslovce živi. Ma kako utopistički zvučalo, čuvenu jednačinu Umetnost = Život, Božidar je pretočio u neposrednu praksu. Izdignuta na ravan etičkog stava, ova jednačina čitavoj generaciji umetnika delujućih u okviru pokreta Novih umetničkih praksi sedamdesetih postala je mera za sameravanje svakovrsne artističke i životne doslednosti.

Čovek

U oficijelnoj biografiji Božidara Mandića čitamo da je rođen 1. januara 1952. u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i automehaničarski zanat. Radio je kao perač prozora, prodavac novina i profesionalni fudbaler. Pripadao grupi Januar-Februar-Mart i avangardnoj umetničkoj praksi sedamdesetih. Družio se sa grupom Kod. Od 1977. živi u zaseoku Brezovica, pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka…

Dakle, ovako poslagane, ove činjenice govore i puno i malo u isti mah – pa ćemo poći od ovog rođen je u Novom Sadu. Uzmemo li tačnom tezu kako se svi mi istinski rađamo najmanje dva puta, logično dolazimo do zaključka kako su sve oficijelne biografije, zasnovane na zadovoljenju formi i konvencija (tipa: rođen – živeo – umro), u suštini ništa drugo do velike prevare. Dakle, jasno je kako Božidar Mandić koji nas zanima uopšte nije rođen 1952, od oca Milomira i majke Kaje u kući u ulici Patrijarha Čarnojevića broj 19. na Podbari, već početkom sedamdesetih. Takođe, nije rođen u Novom Sadu nego na Tribini mladih – jedinstvenom energetskom mestu, koje danas postoji samo na nivou kulturološkog incidenta kao iščezla, potisnuta i pobeđena istorija koje se sam grad manje-više nerado seća.

Intima

Nakon rasturanja Tribine mladih, neformalna s(r)edišta duha Tribine mladih postaju Atelje DT20 Bogdanke i Dejana Poznanovića, i prizemlje odnosno mansarda kuće u Teslinoj ulici broj 18. gde svraćaju (mnogi tu i žive) skoro svi Momci sa Tribine, i gde u periodu između 1972. i 1977. deluje neformalna gradska hipi komuna Intima. Ova adresa postaje permanentni debatni klub Novih umetnosti, mesto razmene umetničkih (životnih) energija i intimnih književnih večeri i performanse koji su se dešavali spontano, bez najave, gotovo svakodnevno. Na mansardi kuće u Teslinoj ulici 18, od kraja 1974. pa do sredine 1977, živeli su i Braila i Božidar Mandić, gde se 1976. rodila i njihova ćerka Ista.

Kuća

Suočenje sa umetničkim krizama impliciralo je svest o konfuziji urbanosti, o neophodnosti da se iznalaze drugi prostori, forme i oblici življenja umetnosti. Tu novu umetničku i životnu utopiju Božidar Mandić prepoznao je u ideji Kuće. I to ne kuće kao arhitekture – već Kuće kao staništa. Autonomnog (umetničkog) organizma. Kuće kao utočišta. Mesta na kom će moći da se obnove i revitalizuju urušene životne i umetničke energije. Ideja Kuće bila je ona toliko tražena snažna, velika ideja, kojoj se može potpuno i bezuslovno predati. Koja predstavlja generacijski odgovor na konfuzno stanje istorije koja je počela da upada u najavljujuće milenijumske probleme. Nakon dugogodišnje potrage, tu kuću-ideju pronašli su u napuštenom domaćinstvu u Brezovici, gde porodica Mandić novog člana dobija 1978, dolaskom na svet ćerke Aje, a potpuno je zaokružena 1980, rođenjem sina Suna: Uvek smo želeli da imamo troje dece, kao neki idealizovani broj. Smatrali smo da broj tri predstavlja zaokruženost. Kako je koje dete dolazilo na svet mi smo mu izmišljali ime. Mislili smo, novi Čovek – novo ime.

Nismo želeli da deca nose sudbinu tuđih imena. Za razliku od klasične komune, concept komune kao porodice je, pre svega, mnogo intimniji. Pored centralne kuće u kojoj su spavali, Mandići su – poštujući originalni način i materijale (kamen, drvo, blato) od kog su prvobitno građene – vremenom revitalizovali i ostale četiri kuće koje i danas čine Mandićevo domaćinstvo: Pored kuće nam protiče potok, pa su nas nazvali Porodica bistrih potoka. Iskustveno provodeći povratak elementarnoj kulturi, uz bratsku komunu u Šempasu, Porodica bistrih potoka već u trenutku osnivanja zamišljena je kao mesto na kom se, kroz neposrednu životnu praksu, uči individualnoj kulturi, harmoničnom odnosu čoveka i prirode, uzajamnosti i dobrom životu sa biljkama i životinjama, ljubavi, iskrenosti, hrabrosti, skromnosti, jednostavnosti, fizičkom radu, poeziji, sreći, tišini, patnji, književnosti, umetnosti, teatru… Osnovne osnivačke ciljeve, idejni vođa komune Božidar Mandić sažeo je terminom elementarna kultura, koji precizno označava njegov naivnofilozofski koncept praktikovanja arhajske kulture kao specifičnog, bistropotočkog oblika i forme modernosti.

Istovremeno, treba zanemariti možda najbitniji, pedagoški aspekt čitave priče. Izolovanost od grada i život u šumi, na isti način na koji su oblikovali brak i umetnost Braile i Božidara, obeležili su i odrastanje i životno formiranje njihovo troje dece: Osnovna ideja povratku prirodi, mogla bi se primeniti na krilaticu:

Povratak deci. Među principima na kojima je utemeljena Porodica bistrih potoka je i poštovanje individualne slobode. Ovaj princip podrazumeva afirmisanje kako vlastite tako, podjednako, i stalan rad na aktiviranju i afirmisanju potencijala slobode Drugog.

Umetnost

U umetnosti ponašanja (arte del comportamento) koja se u Brezovici praktikuje, učešće je važnije nego samo stvaranje. Otuda je i Boškov odnos prema proizvođenju umetničkih artefakata (objekata ili umetničke dokumentacije) sporadičan, promenljiv i uglavnom zavisan od spleta okolnosti i trenutnih tehničkih mogućnosti. Granice među medijima nestabilne su i promenljive, a arhetip svevremenosti umnogome pretpostavljen izazovima savremenosti. Ovo nije umetnost velikih narativa, nego svedenih, ogoljenih (često i doslovno) slika, prizora i stanja koja na posmatrača deluju na prvu loptu, svojom svedenošću, šokantnošću ili jednostavnošću. Umetničko delo nikada nije konačan, završen proizvod ili proces – već je reč o umetnosti produženog trajanja, čije manifestacije (hepeninzi, performansi, akcije, predstave ili rituali) nisu vremenski ograničene svojim oficijelnim trajanjem – pošto je, kod Mandića, to trajanje produženo doslovno unedogled. On nije vikend art ljubitelj prirode, već neko ko je životu u i sa prirodom saobrazio svoja ukupna filozofska, moralna i poetička načela do te mere da je granice među žanrovima nemoguće utvrditi, niti razlučiti njegovo umetničko postojanje od postojanja umetnošću. Žanr Mandićeve umetnosti, dakle, jeste njegov život. Život kao medij. Život kao žanr. Život kao umetnost. Život kao pozorište…

Izložba

Retrospektiva B. Mandića otvara se u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u četvrtak, 17. septembra (19h). Danas ekskluzivno prenosi izvode iz monografije Nebojše Milenkovića, autora i kustosa ove izložbe.