Mi i nepravedni svet

Često se u životu pitamo zašto nam se dogadjaju neke neprijatne i loše stvari. Čime smo ih zaslužili kada radimo ono najbolje moguće što znamo? Zašto živimo u nepravednom svetu u kome se takve stvari dešavaju svakodnevno? I ako već moramo da živimo u takvom svetu, kako da ga preživimo na najbolji način? Da li je uopšte to moguće?

U životu nas često uče da budemo dobri, pravedni, da postupamo prema svojoj savesti, da budemo ispravni ljudi. Često mi očekujemo da će nam se takav stav isplatiti u daljem životu. A onda se dese neke stvari na koje nismo računali, koje nismo očekivali. Bankrotiramo, razbolimo se, izgubimo nekog bliskog ili jednostavno živimo u nesigurnom tranzicionom vremenu koje od nas zahteva prilagođavanja koja nikad nismo mogli očekivati da će biti tražena od nas. Zašto to sve i kako se odneti prema onim događajima koji nas potpuno izbace iz životnog koloseka ili nas polako mrve sve dok ne zaboravimo ko smo nekad bili i kako da to opet postignemo.

Na takve životne dogadjaje i okolnosti neretko reagujemo depresivnošću, anksioznošću, hroničnom ljutnjom, čirom, apatijom. S druge strane nam se nude instant rešenja kako postići sreću, blagostanje, mir…u vidu self help knjiga, radionica, predavanja. Pročitamo to, i bude bolje neko vreme, onda sve opet isto, možda i krivimo sebe što nismo uspeli da dođemo do rešenja tako brzo i lako. Bilo je samo potrebno da pozitivno mislimo ili da sve prepustimo Svemiru ili da baš ništa ne prepustimo nikome ili da…već kakvo se bajkovito rešenje nudi u datom priručniku za sreću…Onda se razočarani vratimo u naše živote gde nas problemi koje imamo ophrvaju još jače i zluradije..

Kako onda dalje?

Zdrav odnos prema realnosti

Da bismo uopšte mogli da dobro funkcionišemo u svetu, moramo da znamo da je za to najbitniji naš ispravan odnos prema realnosti. Dakle,veoma je važno da realnost ne iskrivljujemo. Ni na jednu stranu. Da je sagledamo takva kakva jeste. Ako imamo previše pozitivan stav utemljen na pogrešnom uverenju da je samo dovoljno pozitivno misliti i da će sve biti u redu, sagledavaćemo događaje nerealno i može se desiti da nas stvari neprijatno iznenade. Za tako nešto nećemo biti spremni jer smo očekivali da će sve uvjek biti u redu, jer mi pozitivno mislimo. Takodje, na taj način ne dozvoljavamo sebi da osjećamo tzv. negativne emocije koje su, u odredjenim situacijama, veoma korisne. S druge strane, ako suviše loše procenjujemo svet i događaje oko sebe, može se desiti da nam sve izgleda toliko loše da izgubimo motivaciju da bilo šta promenimo, potcenjujući sopstvene snage, a precenjujući prepreke na putu ostvarenja naših želja i ciljeva. Takođe, može se desiti da zapadnemo u poziciju žrtve koja bespomoćno čeka da je neko spasi iz teške situacije, ne preduzimajući ništa.

Kako onda da, zapravo, znamo kakva je realnost oko nas?,Kako da znamo da je ne iskrivljujemo?

U svakom od nas se nalazi ono naše unutrašnje autentično biće. Kada se kaže autentično, misli se na biće koje je svoje i odano istini. Koje zna da li je nešto istina ili nije, da li je nešto dobro ili nije, kada je nešto ono što nam treba, a kada ne. Ako se zagledamo duboko u sebe, možemo da ga nađemo. Ali moramo biti pošteni prema sebi i svojim manama, a to nije lako. Nije lako sagledati brvno u svom oku, kada smo bili toliko vremena okupirani trunom u bratovom oku. Bilo da smo prema sebi postupali kao prema žrtvi ili prema zločincu, znali smo da nešto ne radimo kako treba. Unutrašnje biće je slalo signale koje nismo prepoznavali. Ako iskreno pogledamo u sebe i nastojimo da to uradimo bez zavaravanja, često možemo biti izloženi nekim bolnim istinama. Rafalna paljba istinitih, a neprijatih utisaka o nama može nas oboriti s nogu. Ali to je jedini način da sebe i realnost u kojoj živimo sagledamo kako treba. Ako nam je na tom putu samosagledavanja potrebna pomoć bliskih ljudi ili, pak, stručna, ne stidimo se da je zatražimo. Ko nauči da sebe i svet oko sebe sagledava realno, taj će znati kako da efikasno izadje na kraj sa problemima na koje može da utiče i posledično će imati osećanje samopouzdanosti i moći koje je utemeljeno na dobrom poznavanju sebe, a ne na ispraznim formulama za sreću. Realnost traži da sagledamo stvari pošteno. Naše autentično biće će neprogrešivo osetiti da li je nešto istina. Kada to postignemo osetićemo mir.

Kada smo realnost sagledali kako valja, to nam je pomoglo da u njoj bolje plivamo, ali nije rešilo neke naše probleme koji se ponavljaju. Još jedna od korisnih, ali neprijatnih istina o nama je da često u životu radimo neke stvari koje nisu dobre za nas ,a da nismo svesni koji razlozi zapravo stoje iza toga. Ostajemo u lošim vezama, trpimo loše prijatelje, radimo ono što nas ne raduje. Za sve to postoje razlozi. Ako ih sagledamo kako valja,moći ćemo da utičemo na neke važne apekte naših života.Vrlo često u životu postupamo po automatskoj navici, dakle navici koje nismo ni svesni, a koja ne mora da bude dobra za nas. Iza našeg ponašanja stoji određeno životno uverenje koje tu naviku proizvodi, mi ga nismo svesni, ali ono određuje naše životne stavove, odnos prema drugim ljudima, kao odnos prema sebi samima. Često sami kreiramo našu realnost u saglasnosti sa našim nesvesnim uverenjima. Čovek koji misli da ga drugi ljudi ne cene u životu će tražiti dokaze za tako nešto, biće oprezan ili kritičan prema drugima, u skladu sa sopstvenim implicitnim uverenjem da nije cenjen dovoljno. Takvi životni stavovi nastaju u detinjstvu i poslje ih mi prihvatamo zdravo za gotovo bez posebnog preispitivanja. Preispitamo ih onda kada počnu da nam prave probleme u životu. Dakle, čovek koji je mislio da ga drugi ne cene, ustvari, nije bio naučen da dovoljno ceni sebe, pa je svoj stav projektovao na druge ljude tj., pripisivao drugima. Kada je uvidio da funkcioniše u skladu sa sopstvenim pogrešnim uverenjem, svet mu se učinio mnogo manje nepravedan.

Što znači da kada realnost sagledamo iskreno i pošteno i kada skinemo naočare koje iskrivljuju našu percepciju, možemo da promenimo osnovne životne stavove i da usvojimo zdraviji odnos prema sebi i drugima. Veliki deo načina na koji doživljavamo svet i ono u njemu što nam se ne sviđa zavisi od nas.

Sad vidimo da se na realnost, ipak, da i uticati. Možemo da promenimo svoje živote u vrlo značajnoj meri.

A ono što je izvan nas…

Ipak, postoje aspekti realnosti na koje ne možemo da utičemo. A oni mogu, u velikoj meri, da utiču na naše živote, ma kako mi bili spremni i voljni da ih lepo proživimo. Bolest, razvod, gubitak nekog bliskog…Samo življenje u ovom vremenu punom nesigurnosti i izazova. Prelazak iz mirnog socijalističkog društvenog uređenja u burno vreme surovog tranzicionog kapitalizma…Veliki broj mladih koji ne mogu da nađu posao…siromaštvo. Izgleda da za ove realne probleme ne postoji rešenje u instant priručnicima sreće i blagostanja. Nije dovoljno pozitivno misliti, pa da se ovi problem reše i nestanu.

Kako onda imati zdrav odnos prema njima da bi život i u takvim uslovima bio valjan?

U svakom vremenu su društveni uslovi života umnogome uticali na život pojedinca. Čak se mnoga psihička oboljenja menjaju i javljaju nova u odnosu na specificne uslove u kojima pojedinac živi. Nesigurno vreme u kojem živimo i isrpljujuća trka za za preživljavanjem su doprinele pojavi mnogih anksioznih poremećaja, depresivnih rekacija i stanja itd.

Da bismo imali zdrav odnos prema životnim preprekama koje kreiraju naš život potrebno je, osim sagledavanja naših snaga i slabosti, da i životne prepreke sagledavamo na realan način. Da ne katastrofiziramo, da ne ulazimo u poziciju Žrtve u odnosu na životne okolnosti, da znamo kada možemo sami, a kada je u redu da potražimo pomoć drugih, da imamo veru u sebe. Ma koliko život bio težak zbog objektivnih okolnosti na koje ne možemo da utičemo, mi ipak možemo da odredimo kako ćemo se prema njima odnositi. Da li kao prema izazovima koje treba da savladamo ili kao prema nepremostivim zidovima prema kojima smo tako majušni da ih ni sagledati ne možemo, a kamoli preskočiti. Bitno je da realno sagledamo karakteristike vremena u kojem živimo i da se izborimo za sebe i svoje životne pozicije. U toj borbi možemo značajno da očvrsnemo i naučimo da se pouzdamo u sebe. A to znači da imamo samopuzdanje. Veru u sopstvene snage. Neko je rekao da Bog pred nas ne stavlja izazove koje nismo u stanju da prevazidjemo. Znači, samo je do nas kako ćemo se odneti prema stvarnosti. Šta možemo da promenimo-promenimo, što ne možemo-prihvatimo i znajmo da je ,na kraju , sve to za neko dobro čijeg smisla možda sada nismo ni svesni.

Ukoliko na životne prepreke reagujemo kao na događaje koji nisu smeli baš nama da se dese, razvićemo sledeća ponašanja koja će dalje osujetiti naše snage da savladamo prepreke:

(Opisao ih je dr James Sherman u svojoj knjizi “Kako preživeti odbijanje):

Prepuštanje. Odustajemo od sebe samih. Ne preduzimamo ništa, prepuštamo se sudbini.

Zlostavljanje samoga sebe. Ne volimo sebe jer nismo uspeli da ostvarimo važne ciljeve, naišli smo na prepreke ili doživeli odbijanje drugih. Počinjemo da kažnjavamo sebe zbog svog neuspeha.

Samooptuživanje. Optužujemo sebe, jer nam se nije smelo desiti da pogrešimo ili da naiđemo na prepreku koja od nas zahteva veće angažovanje.

Obezvređivanje samoga sebe. Uveravamo sebe da smo potpuno bezvredni jer smo npr.odbijeni na prijavi za posao ili nismo uspeli da osvojimo nekoga ko nam se sviđa.

Samokritika. Kada naidjemo na prepreku u realnosti, krtikujemo sebe zbog svojih nedostataka umesto da se fokusiramo na problem i probamo da aktiviramo naše snage da ga rešimo.

Osujećivanje sopstvenih nastojanja. S obzirom da smo ranije doživeli neki neuspeh, smatramo da ćemo i u budućnosti doživeti takve neuspjehe, što deluje kao samoispunjavajuće proročanstvo

Samosažaljenje. Postajemo potpuno usresređeni na očaj zbog životnih okolnosti. Ubrzo nam se ovaj očaj uvlači pod kožu i postaje navika.

Ove vrste ponašanja dovode do toga da životne prepreke smatramo još većim, život još nepravednijim ,a naše snage potcenjujemo.

Ako naučimo da sebe bezuslovno prihvatamo, tj.da prihvatamo i cenimo sebe bez obzira na spoljašnje okolnosti i događaje, naći ćemo u sebi snagu da životne prepreke prevazilazimo na način koji će nama najviše ići u korist, a svet nam više neće biti mesto nepravde već izazova.

Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom…

I deo veće celine….

Neka psihološka istraživanja govore da su ljudi dobrog mentalnog zdravlja većinu vremena svesni povezanosti sa celim svetom i Univerzumom. Da znaju da su deo neke više sile, koja je na njihovoj strani. Osećaju veliku podršku neke više Inteligencije. Ovo ne mora da znači da su ti ljudi obavezno I religiozni, samo su duboko svesni opšte povezanosti svih ljudi i nekog višeg Smisla života. Na taj način, oni i sve životne prepreke tumače kao izazove koji im pomažu u ličnom rastu i samospoznaji. Imajući poverenja u sebe kao dio te opste životne celine,oni su spremni za nova iskustva koja život nosi sa sobom.

Na kraju, izgleda da su i nepravde koje doživjavamo u svetu deo nekog opšteg smisla u kojem se od nas traži ne da budemo pasivne Žrtve nepravde ili pak nemilosrdni Dželati sebe, drugih ljudi i okolnosti, već aktivni stvaraoci svog smisla i učesnici u neponovljivom čudu života koji ima svoje zakonitosti I zadatke za nas. A jedan od najvećih zakona je upravo Ljubav….

Autorka je dipl.psiholog, psihoterapeut u edukaciji (TA Centar)