Psihološke posledice gubitka posla

Ipak, i pored tolike učestalosti ovog problema, retki su oni koji će onda kada im se to desi reći da je to posledica stanja u društvu i da nije u vezi sa njihovim kvalitetima i sposobnostima. U ovakvim situacijama se, bez obzira na okolnosti, javljaju i sumnje u sebe, osećanja straha, tuge i besa. Gubitak posla je izuzetno stresan događaj i to ne samo zbog prekida u prilivu novca. Po jednom istrazivanju, to je jedan od tri najstresnija događaja u životu.Gubitak posla ne razlikuje se mnogo od ostalih gubitaka u životu i, kao i u ostalim slučajevima, i u ovom je prirodno prolaziti kroz period tugovanja, patnje i bola.

*****

Gubitak posla je izuzetno stresan događaj i to ne samo zbog prekida u prilivu novca. Po jednom istrazivanju to je jedan od tri najstresnija događaja u životu.Gubitak posla ne razlikuje se mnogo od ostalih gubitaka u životu i, kao i u ostalim slučajevima, i u ovom je prirodno prolaziti kroz period tugovanja, patnje i bola.

*****

Posao nam obezbedjuje mnogo više od mesta na kome će provesti neko vreme i zaraditi za život. Ono čime se bavimo nam daje priliku da zaradimo, ali i da iskoristimo sopstvene talente, budemo produktivni i povežemo svoje živote sa životima drugih. Često, dok ljudi pričaju o gubitku posla, kažu da se osećaju kao da su izgubili deo sebe. Neki čak nastavljaju da odlaze do mesta na kome su radili kao da traže izgubljenog prijatelja. Očigledno je da je radno mesto zapravo nešto što struktuira naš život i, još bitnije, struktuira naš identitet. Nije slučajno što je jedno od najčešćih pitanja prilikom upoznavanja nekoga to čime se on bavi i na koji način zarađuje novac. Na osnovu toga čime se neko bavi, mi stečemo sliku o njegovim sposobnostima, ciljevima, pa i vrednostima. Isto tako posao nas određuje u društvu i oblikuje socijalnu ulogu i status koji u okruženju imamo. Pogotovo za muškarce na višim položajima, gubitak posla može značiti gubitak statusa u društvu i uloge izdržavaoca porodice koja je neretko jedna od ključnih odrednica njihovog identiteta. Sa gubitkom posla u ovakvim slučajevima nužno dolazi i do krize identiteta i pada samopouzdanja i samopoštovanja.

Uticaj onoga čime se bavimo na socijalnu sferu života ogleda se i u tome što je neretko značajan deo socijalnog okruženja sastavljen od ljudi koje poznajemo preko posla te, sa prekidom radnog odnosa, i te veze postaju slabije. Osoba koja više ne radi prestaje da bude deo rituala i druženja koja su česta u firmama, pa su osećanja socijalne izolacije i usamljenosti normalni pratioci krize nakon gubitka posla. Višak slobodnog vremena, u ovim slučajevima, može dovesti i do osećaja dezorijentisanosti i monotonije. Depresija je logičan sled ukoliko osoba ne pronađe nove načine struktuiranja vremena.

Ipak, depresija ne nastupa odmah. U najvećem broju slučajeva, osoba prolazi kroz nekoliko faza koje, u zavisnosti od toga kako se osoba sa njima nosi, mogu dovesti do prihvatanja činjenice da je osoba nezaposlena i da treba tražiti novi posao ili, u drugom slučaju, do depresije i beznađa.

* Kroz koje se faze prolazi nakon gubitka posla?

>>> Šok

Prva faza koja se javlja nakog gubitka posla jeste šok u kome osoba jos uvek nije u potpunosti svesna šta joj se upravo dogodilo. Trajanje ove, kao i svih ostalih faza, zavisi od ličnosti osobe, kao i od okolnosti. Način na koji se nekome saopštava da je ostao bez posla je izuzetno značajan. Svi posladovci bi morali da se potrude da, ukoliko osoba gubi posao zbog problema koje firma ima, a ne zbog sopstvene nekompetencije, to onda i objasne zaposlenom kako bi se umanjilo osećanje odbačenosti i neadekvatnosti i, samim tim, šok bio manji.

>>> Negiranje problema

Nakon inicijalnog šoka, sledeća faza u koju ulaze ljudi u ovakvim situacijama jeste faza negiranja problema. Osoba, jednostavno, ne može da poveruje da je izgubila posao i neko vreme odbija da to prihvati kao realnost. Ova faza uglavnom traje kraće i nakon toga osoba shvata da je nezaposlena, što je uvodi u sledeću fazu-fazu jakih osećanja stida i besa.

>>> Osećanja stida i besa

Tada osoba krivi, često ali ne i uvek, neopravdano, one za koje misli da bi mogli biti odgovorni za njenu životnu situaciju. Bes i neprijateljstvo u ovoj fazi posledica su ubeđenja da je osobi naneta nepravda protiv koje smatra da se mora boriti agresijom. Drugi način za prilazak kroz ovu fazu jeste nalaženje tog krivca u sebi, kada osoba ne oseća toliko besa koliko krivice i stida. U ovom slučaju javlja se stalno prebacivanje sebi uz uverenje da je mogao da izbegne otkaz da je bio samo malo bolji. To da li će osoba krivca tražiti u spoljašnjem svetu ili u sebi zavisi, ne toliko od okolnosti u kojima je bez posla ostala, koliko do toga o kakvoj se osobi radi. Ljudi se inače dele na one koje uzroke svojih problema traže pretežno u drugima i one koji krivicu uglavnom svaljuju na sebe. Kao i ostalim situacijama, i ovoj će se ove dve grupe ljudi različito ponašati.

*****

Način na koji se nekome saopštava da je ostao bez posla je izuzetno značajan. Svi posladovci bi morali da se potrude da, ukoliko osoba gubi posao zbog problema koje firma ima, a ne zbog sopstvene nekompetencije, to onda i objasne zaposlenom kako bi se umanjilo osećanje odbačenosti i neadekvatnosti i samim tim i šok bio manji.

*****

>>> Depresija i tugovanje

Nakon prolaska kroz ove faze, osoba počinje da realnije sagledava stvarnost i shvata da je zaista ostala bez posla. To je period u kome se javlja depresija i tugovanje. Prihvatanje je finalna faza procesa u kojoj se osoba sukobljava sa stanjem stvari i dobija želju da ih promeni i pronadje neke nove aktivnosti. Ovo je faza u kojoj se počinje sa traženjem novog posla. Nažalost, za dolazak do ove faze potrebno je vreme koje je ljudima u našem okruženju neretko luksuz, te se sa traženjem posla mora početi odmah nakon otkaza, što prolazak kroz sve navedene faze čini komlikovanijim i dodatno stresnim.

Ljudi, nakon gubitkla posla, prolaze faze jačih i slabijih emocija koje se smenjuju jedna za drugom. Ono što je značajno jeste shvatiti da su ova promenljiva osećanja normalan deo procsa nakon gubitka posla, kao i bilo kog drugog gubitka u životu.

Osećanja koja ljudi najčešće doživljavaju nakon gubitka posla su sledeća:

* Otupelost

* Anksioznost

* Depresija

* Posramljenost

* Osecaj gubitka kontrole

* Gubitak poverenja u poslodavce

* Okrivljivanje sebe zbog nezaposlenosti

* Paranoja

* Neprijateljstvo

* Gubitak samopouzdanja

* Doživljaj sebe gao gubitnika

* Osećaj ljubomore prema onima koji nisu ostali bez posla

* Loše raspoloženje i razdražljivost

Snaga i izraženost ovih emocija zavise od brojnih fakrora. Ličnost, ali i okolnosti kao što su finansijsko stanje, zaostali dugovi, prethodni emotivni problemi,od ključnog su značaja za to koliko će ova osećanja biti izražena. Takođe su izuzetno značajni i odnosi koje osoba ima u privatnom životu van poslovnog okruženja, t.j. snaga i stabilnost veza sa porodicom i prijateljima. Oni su ti koji osobi mogu da pomognu da što bezbolnije prođe kroz ovaj tranzitivni period. Ipak, taj uticaj je dvosmeran. i ne sme se zanemariti činjenica da je osoba koja ostaje bez posla ta čije stanje će neminovno uticati i na odnose u porodici. Nemoguće je izolovati se od porodice i najbližih prijatelja i sve što prolazi osoba nakon otkaza, na neki način, prolaze i oni u najbližem okruženju. Ipak, istraživanja su pokazala da gubitak posla niti razbija porodicu niti je jača i dodatno zbližava. Način na koji osoba reaguje na gubitak posla je, zapravo, ono što može uticati u jednom od ova dva smera. Neki ljudi počinju da piju više kako bi izbegli suočavanje sa osećanjima koja nezaposlenost budi. Drugi postaju neprijatni prema najbližem okruženju. Pokazalo se da se nasilje i zlostavljanje u kući povećavaju kada u njoj ima više nezaposlenih ljudi. Ovakvi negativni obrasci ponašanja, zloupotreba alkoholola ili zlostavljanje, koji se javljaju kao reakcija na gubitak posla, zapravo su uzorci razdora porodice, a ne sam gubitak posla. U takvim slučajevima je neophodno potražiti stručne savete o tome koji su adekvatniji načini suočavanja sa nezaposlenošću pre nego što se pored nezaposlenosti stvori još niz drugih problema.

* Preživeti gubitak posla

Gubitak posla nosi višestruka negativna značenja i ugrožava osobu na više nivoa, pa zato i jeste jedan od najstresnijih događaja u životu. Faktori koji gubitak posla čine toliko stresnim mogu se grubo podeliti na emocionalne i praktične. Praktični aspekt uključuje zaradu, krizu ekonomske sigurnosti i napor koji nosi traženje novog posla i promena uigrane rutine. Emocionalni aspekt uključuje odnos prema sebi i svojim kapacitetima, promenu odnosa sa okruženjem, kao i strah od neizvesnosti.

*****

Praktični aspekt gubitka posla uključuje zaradu, krizu ekonomske sigurnosti i napor koji nosi traženje novog posla i promena uigrane rutine. Emocionalni aspekt uključuje odnos prema sebi i svojim kapacitetima, promenu odnosa sa okruženjem kao i strah od neizvesnosti.

*****

Nijedan posao nije doživotan. Čak i kada postoji slučaj da osoba ceo svoj radni vek provede na jednom istom radnom mestu, to nije nešto što se sa velikom izvesnošću može očekivati. Štaviše, najčešće nije ni poželjno. Čovek ima autentičnu potrebu da se razvija i pravi promene. Ako je u tome onemogućen, bilo spoljašnjim okolnostima, bilo unutrašnjim inhibicijama, strahom i nesigurnošću, ne može biti zadovoljan. To ne znači da će iko gubitak posla prihvatiti sa ushićenjem, niti bi trebalo da ga shvati kao deo velikog božanskog plana! Važno je da se pripremimo na tu mogućnost i da naučimo da živimo sa tom neminovnom neizvesnošću. Sigurnost, koju ne možemo imati kad je zadržavanje aktuelnog posla u pitanju, možemo steći razvojem sopstvenih resursa i strategija .

Ono što radimo je deo našeg identiteta. Ali, nekada pogrešno poistovećujemo sopstveni identitet sa svojim radnim mestom. Ono što zapravo čini naš identitet ne bi trebalo da bude vezano za radno mesto, već za ono što umemo da radimo, način na koji to radimo i koliko smo u tome uspešni. To je odlika razvijenosti naših unutrašnjih kapaciteta. Naš identitet je sve ono što nosimo sa sobom, čak i onda kada izgubimo dotadašnju radnu ulogu.

* Bazična sigurnost

Osnovni resurs koji je potrebno obezbediti je poverenje u sopstvene kapacitete. Bazična sigurnost je nešto što se razvija veoma rano u životu. Različite okolnosti i uslovi u kojima osoba odrasta utiču na to da li će se ovaj bitan kapacitet razviti u dovoljnoj meri ili ne. Ljudi koji nedovoljno razviju unutrašnju sigurnost, teže prolaze kroz gubitke bilo koje vrste, pa tako i gubitak posla. Ali, ono što je isto za svakog pojedinca jeste mogućnost i potreba da stalno razvija taj dragoceni resurs. Ne možemo biti sigurni u to šta nam se spolja sprema i šta nas sve može zadesiti. Ali, kada smo sigurni u svoje kapacitete, lakše ćemo se izboriti sa potresom i imati više poverenja u sopstvene snage da problem uspešno prevaziđemo.

Sigurnost u sebe, samopouzdanje i sposobnost samopromocije, na ovom putu su od izuzetnog značaja. Ako mislimo da nismo dovoljno dobri za neki posao, lako ćemo druge u to ubediti. Ako mislimo da nešto ne možemo, onda to zaista i ne možemo. Samopouzdanje nije nešto što je samo po sebi dovoljno. To što smo ubeđeni da ćemo uspeti nije dovoljno da bismo stvarno i uspeli. Ipak, sve to je neophodno da bi nas neko uopšte saslušao i uzeo u razmatranje. Uverenje da nešto možemo je najbolji način da dobijemo šansu da druge u to uverimo.

* Razvoj kompetencija

Nije retka pojava da se ljudi koji se jednom zaposle nakon toga mentalno ulenje. Prilika koju nam neko pruži onda kada prepozna naše kvalitete i odluči da ih uposli, samo je inicijalni gest, a ne trajno stanje stvari. Čini se da na to nekad zaboravimo. Uspešni ljudi nisu oni koji se godinama zadržavaju na jednom istom repertoaru aktivnosti, već oni koji stalno uče. Stalno usavršavanje razvija nam svest i poverenje u sopstvenu vrednost i kvalitete, a kod poslodavaca održava ideju o tome da smo korisni. Iz perspektive gubitka posla, usavršavanje i sticanje novih veština proširuje nam opseg drugih mogućnosti za zaposlenje. Takođe nas štiti od obeshrabrujućeg doživljaja stagniranja i nekompetentnosti. Bes koji možemo osetiti prema poslodavcu, doživljaj da nam je učinjena nepravda, samoprebacivanje i obeshrabrenost, očekivane su reakcije, ali je njihov intenzitet i trajanje značajno umanjen onda kada imamo jaku unutrašnju bazu. Istina je da nikada nismo uradili sve što je u našoj moći. I nikada nismo potpuno promašili. To je ono što održava smisao razvoja i sprečava nas da se prepustimo stihiji.

* Socijalna podrška

Još jedan resurs koji je izuzetno značajan razvijamo kroz interakciju sa značajnim drugima. Usamljeni ljudi, oni koji ne ostvaruju bliske emotivne veze i kojima manjka socijalna podrška, u većem su riziku da se lošije nose sa životnim nedaćama. Pored toga što je socijalna izolovanost, sama po sebi, obeshrabrujuća, u situaciji gubitka posla ona može postati još pogubnija U bilo kojoj životnoj krizi, sopstveni kapaciteti nisu dovoljni. Tada od značajnih drugih dobijamo praktičnu i emocionalnu podršku koja će, na neko vreme, dopuniti naše unutrašnje resurse i pomoći nam da se oporavimo.

* Finansijska sigurnost

Čak i kada bismo zanemarili efekte svih psiholoških i profesionalnih povreda koje gubitak posla nosi, faktor finansijske sigurnosti (ili nesigurnosti) je sam dovoljan da izazove preplavljujuću količinu straha od neizvesnosti. Gubitak posla je, u manje razvijenim zemljama, prvenstveno ekonomski problem. Kada se posao lako gubi i teško nalazi, postoji velika šansa za pojavu ozbiljne egzistencijalne krize, ne samo pojedinca, već često i porodice koja delom zavisi od njegovih prihoda. Pokazuje se da su veštine uspešnog prevladavanja gubitka posla u velikoj meri povezane sa finansijskom sigurnošću individue, bez obzira na generalno dobro ili loše ekonomsko stanje u društvu. Ljudi koji su skloniji bežanju od problema, poricanju rizika od nezaposlenosti i pasivnom ponašanju, manje su odgovorni prema svojim finansijskim sredstvima, češće se zadužuju i žive iznad svojih objektivnih mogućnosti. Onda kada smo svesni rizika, pažljivije koristimo sredstva, češće obezbeđujemo krizne zalihe i brže se prilagođavamo novonastaloj situaciji.

* Aktivno traženje

Ako znamo da postoji šansa da ćemo jednom morati da potražimo novi posao, onda ne smemo zaboraviti kako se to radi. Neizvesnost koju nosi pretnja od gubitka posla značajno se smanjuje onda kada znamo da postoji šansa za novo zaposlenje. Inertnost i gubitak osećaja za istraživanje novih mogućnosti, u situaciji gubitka posla, kao posledicu ima javljanje preplavljujuće dezorijentisanosti i narastajućeg straha. Ljudi koji uspešno prevladavaju gubitak posla uvek imaju na umu još po neku opciju. Lako zaboravimo da konkursi i oglasi za posao nisu ekskluzivno dostupni samo nezaposlenima.

Veštine pregovaranja, samopromocije i dopunjavanje radne biografije nisu aktivnosti kojima se posvećujemo samo onda kada smo u poslovnoj krizi. Uloga nezaposlenog koji je u potrazi za poslom razlikuje se od one koju imamo onda kada smo već obezbedili radno mesto, pa nam se može desiti da zaboravimo kako bi trebalo da se ponašamo kada smo na drugoj strani. Na svakom poslu se od nas očekuje da pokažemo šta umemo. Pri traženju posla, naš zadatak je da poslodavca ubedimo da nam da šansu da pokažemo šta umemo.

*****

Čak i ljudi koji su visoko pripremljni, planiraju unapred i stalno razvijaju svoje veštine, ne mogu istog trenutka prihvatiti spokojno gubitak posla. Kao i kod svakog gubitka, gubitak posla zahteva period oporavka. Poricati neophodnost procesa prevladavanja, čini da se zapravo nikada stvarno ne oporavimo.

*****

Uspešni ljudi planiraju unapred. Ali, čak i ljudi koji su visoko pripremljeni, planiraju unapred i stalno razvijaju svoje veštine, ne mogu istog trenutka prihvatiti spokojno gubitak posla. Period žaljenja je nešto što nikako ne bi trebalo preskočiti. Poricati neophodnost procesa prevladavanja čini da se, zapravo, nikada stvarno ne oporavimo. Tako se razvijaju različiti samodestruktivni obrasci ponašanja i reagovanja koji samo produbljuju problem i nesigurnost. Zadržavanje na nekoj od faza tog procesa, bez zaokruživanja, takođe dovodi do razvoja maladaptivnih obrazaca. Kao i kod svakog gubitka, gubitak posla zahteva period oporavka. On je nemerljivo lakši onima koji imaju bazičnu sigurnost i socijalnu podršku, ali je i njima potrebno vreme.