Stidljivost i kako je prevazići

Stidljivi ljudi imaju osećaj za probleme i osećanja ljudi oko sebe. Razumeju kako je to kada je neko nervozan, zbog čega su odlično društvo, naročito u situacijama kada niste spremni ili ne želite da razgovarate o problemu.

MOŽE LI SE PREVAZIĆI STIDLJIVOST?

Pojam stidljivosti nije jasno definisan i terminološki precizno određen, pa postoji preklapanje sa drugim sličnim pojmovima kao što su socijalna anksioznost, bihevioralna inhibicija, stid i sramota, osećanje krivice. Neki stidljivost sagledavaju kao osobinu, crtu ličnosti pod uticajem bioloških i genetskih faktora, dok je drugi shvataju kao emociju koja vodi socijalnoj inhibiranosti, a treći u stidljivosti vide sindrom sastavljen iz bihevioralnih, fizioloških i kognitivno-afektivnih komponenti. Način razumevanja nastanka stidljivosti, određivanje značenja ovog pojma i karakterističnih ispoljavanja utiče i na sagledavanje mogućnosti prevazilaženja stidljivosti. Značajno je proučiti da li je stidljivost podložna promenama, a onda ako jeste, u kojoj meri je moguće prevazići stidljivost kada se shvati kao ometajući činilac za ostvarenje ličnih i interpersonalnih ciljeva osobe i koji su mogući načini postizanja adekvatnijeg funkcionisanja u socijalnom okruženju. Važno je, takođe, razmatranje stidljivosti u kontekstu individualnih razlika u smislu normalizacije ove pojave, da bi se stekao adekvatniji odnos prema sopstvenoj i tuđoj stidljivosti i sprečile moguće preterane i ishitrene evaluacije i zaključivanja.

Cilj ovog teksta je da rasvetli pojam stidljivosti sa aspekta različitih teorijskih stanovišta i u svetlu toga kritički preispita mogućnosti prevazilaženja stidljivosti ukazujući na moguće problematične aspekte ove dileme.

STIDLJIVOST

Stidljivost se empirijski može definisati kao nelagodnost i/ili inhibiranost u međuljudskim odnosima koja osobu ometa da postigne svoje interpersonalne ili profesionalne ciljeve. Može se sagledati i kao oblik preterane okupiranosti sobom, sopstvenim mislima, osećanjima i fizičkim reakcijama, od blagog osećanja neprijatnosti u društvu do potpuno blokirajuće socijalne fobije.

Postoje dva tipa stidljivosti: anksiozna stidljivost (razvija se rano, u drugoj polovini prve godine života i povezana je sa strahom i oprezom ukontaktu sa nepoznatima) i samosvesna stidljivost (razvija se kasnije, oko treće ili četvrte godine, poklapajući se sa razvojem samosvesnosti i osećanja vezanih za samosvest i sposobnosti zauzimanja perspektive).Stidljivost i socijalna anksioznost su proučavane u kontekstu njihovog odnosa sa razvojno ranijim stilom temperamenta poznatim kao bihevioralna inhibicija. Stidljivost je i društveni fenomen povezan sa samoprocenom i očekivanjima u pogledu toga kako želimo da drugi reaguju na nas, što ističe značaj ranih socijalnih odnosa. Razmatrajući i razlažući stid kao osećanje u kontekstu razvojnih kriza, govori se o procesu koji je počeo nepoverenjem u roditelje i zahvatio neposrednu socijalnu sredinu, sa završetkom u vidu nagrizajuće sumnje u samoga sebe što dovodi do toga da pojedinac nije u stanju da u punoj meri ostvari svoju autonomnost, tj. poverenje u sopstveno pravo odlučivanja.

Mnogi psiholozi tvrde da stidljivost nije samo jedno emocionalno stanje već pre dimenzija ličnosti, tako da postoje individualne razlike u pozicioniranju na kontinuumu stidljivosti, od ekstremne do najmanjeg stepena prisustva. Ovo se odražava i na psihometrijske skale kojima se mere crte ličnosti povezane sa stidljivošću kao što su introverzija i ekstraverzija ili otvorenost, savesnost i neuroticizam. Neki ističu značaj implicitnih teorija stidljivosti za razumevanje individualnih razlika među stidljivim osobama. Generalno, stidljivost se može definisati kao afektivno – bihevioralni sindrom koji karakteriše socijalna anksioznost i interpersonalna inhibiranost kao posledica potencijalne ili stvarne interpersonalne procene.

NAČINI PREVAZILAŽENJA STIDLJIVOSTI

Ako se stidljivost shvati kao disfunkcionalno stanje, onda rad na prevazilaženju iste donosi mnoge pogodnosti i unapređenje kvaliteta života i zdravlja. Proučavanje stidljivosti na dečijem uzrastu prilično je zastupljeno. Rezultati nekih istraživanja o stilovima prevladavanja averzivnih emocija u ranoj adolescenciji sugerišu da je eksternalizacija (optuživanje drugih, agresivno ponašanje) kao način prevladavanja emocije stida dominantno prisutna na nivou celog uzroka. Ako se eksternalizacija shvati kao sklonost agresivnom ponašanju, ne može se uvrstiti u konstruktivne strategije prevladavanja. Razlike se javljaju u odnosu na pol. Ispitanice više koriste strategije traženja podrške, a značajno ređe nekonstruktivne strategije. Analizom i klasifikacijom pisanih iskaza dobijeno je deset kvalitativno različitih kategorija opisa izabranih strategija. Najviše ispitanika se opredeljuje za tzv. „prinudnu ekstraverziju“ (65 odsto) koja podrazumeva da stidljive osobe primoravaju sebe da odlaze na javna mesta da bi bili okruženi ljudima i/ili da primoravaju sebe da iniciraju plan akcije koji uključuje interakciju sa drugima. Ostale strategije prema stepenu zastupljenosti su sledeće: kognitivno samouveravanje (26 odsto) – promena načina razmišljanja o stidljivosti i o drugima; „edukativna ekstraverzija“ (15,2 odsto) – informisanje i učenje o stidljivosti najčešće putem knjiga samopomoći i posećivanjem odgovarajućih seminara i radionica; profesionalna pomoć (14,6 odsto) – asortiman programa u tretiranju stidljivosti od strane različitih profesionalaca (individualna terapija, grupna terapija, radionice za unapređenje samopoštovanja, seminar o upravljanju stresom, asertivni treninzi, korišćenje medikamentozne terapije) i ekstraverzija postignuta uz pomoć alkohola (12,7 odsto) – upotreba asortimana neprepisanih lekova i alkohola za pospešivanje društvenosti i u pokušaju da se smanji napetost i anksioznost u društvenim situacijama.

Dostupne su brojne efikasne psihološke tehnike za prevladavanje socijalne anksioznosti kao što su: tehnike za upravljanje anksioznošću, trening socijalnih veština, inividualne terapije razgovorom među kojima kognitivne terapije (preispitivanje negativnih pretpostavki, uverenja i tumačenja koji utiču na održavanje socijalnih strahova), vežbe izlaganja (kontrolisano izlaganje situacijama kojih se osoba plaši, odnosno u kojima oseća neprijatnost i ponaša se stidljivo), programi samopomoći. Neki psiholozi smatraju da postoji efikasan tretman stidljivosti koji je sličan tretmanu socijalne anksioznosti. Prevazilaženje stidljivosti u njihovoj klinici zasniva se na modelu zdravlja i dobrobiti uz tehnike za unapređenje socijalne interakcije i povećanje zadovoljstva i emocionalne dobrobiti u međuljudskim odnosima. Rezultati šetomesečnog grupnog tretmana pokazuju statistički značajno smanjenje straha od negativne evaluacije, socijalnog izbegavanja i distresa, socijalne anksioznosti, depresije i osećanja krivice. Psihoterapijski grupni rad je koristan jer se u grupi lakše mogu uvežbavati veštine komunikacije, razvijanje spontanog ispoljavanja misli i osećanja, mnogo potpunije učešće u grupnom setingu i preuzimanje uloge vođe.

Daljom analizom može se uočiti već istaknuta tendencija da neki stidljivost shvataju kao normalnu pojavu i crtu ličnosti koju svi posedujemo u različitom stepenu. Pitanje mogućnosti promene i prevazilaženja stidljivosti zavisi i od potrebe da se ona prevaziđe. Neke stidljive osobe na tu svoju osobinu gledaju kao na pozitivno lično svojstvo ili kao aspekt njihove ličnosti na koji su se navikli i prilagodili. U tom kontekstu treba razlikovati stidljivost kao normalnu osobinu i abnormalno stanje kao što je poremećaj socijalne anksioznosti koji karakteriše visok nivo nelagodnosti i s tim povezanih problema. Pitanje je i cilja, dakle, šta osoba želi da postigne. Uspeh u prevazilaženju stidljivosti je verovatniji i primetniji ukoliko se ona konkretizuje i operacionalizuje kroz specifičan cilj u situacijama u kojima stidljivost deluje najviše ometajuće. Moguće je da stidljive osobe u potrebi da se što pre reše nelagodnosti, primoravaju sebe da se izlažu neprijatnim situacijama bez prethodne pripreme. Ovo može da dovede do još intenzivnijeg osećanja neprijatnosti, bespomoćnosti i povlačenja od drugih. Zbog toga je bolje da se osmisli adekvatna individualno prilagođena strategija za prevazilaženje stidljivosti uz uvežbavanje pojedinih delova izvedbe unapred, kako bi osoba bila što bolje pripremljena za realnu situaciju i komunikaciju. Na primer, ako vam je neprijatno da govorite javno pred većim brojem ljudi, pokušajte da svoj govor iznesete pred ogledalom. Snimite svoj glas, a zatim preslušajte govor. Kada uspete da savladate strah od najgoreg, počinjete da savlađujete stidljivost.

Ako ste stidljivi, znate koliko je teško otvoreno i opušteno razgovarati sa ljudima, naročito sa suprotnim polom. Jedan od načina da to prevaziđete je da stalno postavljate sebi male izazove. Naterajte sebe da napokon izustite „ćao“ tom slatkom komšiji ili komšinici u muškom slučaju, kojeg/koju svakodnevno viđate, idite na karaoke sa društvom i zapevajte opušteno kao kada imate solističke koncerte pod tušem.

Pravite male korake, ali ih pravite! Krenite s malim stvarima, češće gledajte ljude u oči i povremeno se nasmejte. Zablokira li vam mozak kada želite da započnete razgovor, unapredpripremite teme koje bi mogle biti zanimljive drugima. Stidljivi ljudi toliko brinu o sebi (kako izgledaju, šta govore, kakav utisak ostavljaju) da ni ne stignu da pomisle na druge. Pokušajte da se stavite u kožu druge osobe i razmislite možete li nešto učiniti za nju. Možda je i ona stidljiva? Nakon malih ljubaznih gestova osećaćete se mnogo bolje.

Pitanje je i stepena, odnosno u kolikoj meri je moguće prevazići stidljivost i da li se prevazilaženje ograničava na jedan segment funkcionisanja pojedinca ili ima obuhvatnije razmere. Bitno je da se razmotri i kako da se unapredi samoregulacija u oblasti odnosa sa drugima kako bi osoba stekla mnogo realističniji osećaj brzine napredovanja u prevazilaženju stidljivosti što je neophodno da se sačini, razvija i primeni strategija koja će najverovatnije dovesti do uspeha.

Rumeni obrazi su simpatični! Kada vam u društvu simpatije pocrvene obrazi od stida, teško da vam to tada deluje simpatično. Ali, rumeni obrazi jesu simpatični i niko vam neće uzeti za zlo, zato neka vas to ne uzbuđuje.

Suprotan pol ne ujeda! Stidljivi ljudi žive u stalnom strahu da će ih neko odbiti ili da ćete ispasti smešni, da će se izblamirati. Postoje šanse da „naletite“ na nekoga ko će jedva dočekati da vas ismeva, ali isto tako postoje i šanse da propustite nešto stvarno dobro iz straha da ne ispadnete smešni. Rizikujte, nikada ne znate kada će se rizik isplatiti.

Ne pravite kompromis sa sobom! Da biste prestali da budete stidljivi, neophodno je da prestanete da pravite kompromise sami sa sobom. Ostajanje u „konfornoj zoni“ je linija manjeg otpora, i još manjih rezultata kada je reč o prevazilaženju stidljivosti. Stidljive osobe često ne izražavaju svoje mišljenje ukoliko je ono suprotno stavovima osoba sa kojima su u društvu. Niko ne voli osobe koje su sa svima saglasne, već one koje svojim stavom zahtevaju poštovanje.

Brinite o sebi! Naravno da nije sve u fizičkom izgledu, ali to što se trudite da budete u formi i vodite računa o svom izgledu može da bude „vetar u leđa“ koji vam toliko treba. Način na koji sebe doživljavate svakako utiče i na to kakav utisak ostavljate na druge. Dakle, važno je najpre da vi budete zadovoljni sobom, a onda će i ostali biti.

Istrajte! Prevazilaženje stidljivosti je proces, zato budite strpljivi i istrajte u svojoj odluci. Kada izađete iz svog „oklopa“ stidljivosti možda će vas neko povrediti, ali čak i oni sa najviše samopouzdanja ponekad budu povređeni. I to je deo života, zato ne dozvolite sebi da propustite sve lepe stvari zbog stidljivosti!

Jovana Stanisavljević,

apsolventkinja Departmana za psihologiju – Fakulteta za medije i komunikacije, sertifikovana psihološka savetnica O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda i psihoterapeutkinja u edukaciji