Naši radnici još uvek sanjaju „ljubiće“

Dobili smo šta smo tražili. Dobili smo predsednika vlade, ekspoze, ministre, vladu… Da li će oni raditi na opštu polzu roda serbskog ili za otečestvo ili na polzu svih građana ili za profit onih nekoliko postotaka koji su i do sada „gazdovali“ Srbijom iz vizure svojih džepova? Ius fruendi je i dalje ekskluzivno, uostalom kao i do sada.

Ako kojim slučajem ima dvojbi oko toga u čiju korist će raditi nova vlast, ne treba se dvojiti oko toga ko će snositi troškove! Pitanje ima smisla ukoliko je tačno da društveno blagostanje ne postoji bez koristi pojedinca. Dakle, kaže Pareto kriterijum, društveno blagostanje raste ako raste blagostanje barem jednog pojedinca u datom društvu. Valjda je u tome kvaka (Kvaka 22, Džozef Heler). Ne baš jednog čoveka, ima ih nekoliko ili tek malo više. A ostali? Ostali treba da budu zadovoljni jer raste društveno blagostanje! Možda je gubitnička kvaka u zahtevu za pravednom raspodelom blagostanja. Bivalo je toga! Neki se sećaju, neki su zaboravili, neki neće da priznaju, a četvrti su mladi da bi se sećali.

Pa kako će nam biti? Vidi li se posle izbora, ekspozea i nove vlade? Radnici se i dalje nadaju boljem kapitalizmu i dobrim gazdama. Nezaposleni se i dalje nadaju poslu, zaposleni da će zadržati posao, a penzionisani radnici da će dobijati penzije. Šta da se radi kada je banalno po pravilu istinito, nada je neuništiva tvrdio je i Danilo Kiš, mada u „ljubićima“ ipak umire, ali poslednja. Naši radnici sanjaju „ljubiće“, a srpski neoliberali sanjaju da se Margaret Tačer premetnula u vodećeg srpskog političara!

A postoje tri razloga za uzaludnost nade u boljitak:

1) Generalno, država je u krnjoj privatnoj svojini (Gams) kapitalista, a krnja je jer, da opet zloupotrebim profesora Gamsa iz njegove rasprave o društvenoj svojini, „jer ne sadrži bitnu komponentu privatne svojine – odgovornost predmetimaásvojeásvojine“. Kapitalisti su, dakle, neodgovorni prema državi iako je ona u njihovom vlasništvu. Hoću reći da se Gamsovo shvatanje društvene svojine kao krnje privatne svojine može primeniti na državu kao krnju privatnu svojinu vladajuće klase. Uprošćeno do kraja, kapitalisti se rukovode maksimom: Uzimati a ne davati, ili barem davati – što manje. Država kao kumova slama ili bure bez dna, ko će ga znati!

2) Naša državna mašina još nekako radi. Pokvarena je, ali ne toliko da načisto stane. To što ima dovoljno goriva, ne znači mnogo. Sagorevanje ne daje očekivane rezultate. Da bi se sa takvom mašinom zaista nešto uradilo, mora da ide na generalku. Naša sadašnja država je mašina koja ne radi efikasno ni za svoje vlasnike, ni sa svoje vozače, a kamoli za nas koje, kobajagi, servisira. Posle eventualne generalke, radiće barem za one u čijim je rukama i u čijem je vlasništvu. I takva država je bolja od postojeće kojom se ne da rukovoditi. Čas krene, čas stane, čas napred, čas nazad, čas levo, čas desno… Generalka podrazumeva uspostavljanje institucija naspram političke svojevolje, ukidanje partokratije i političkog voluntarizma, poštovanje zakona, minimalnu slogu o državnoj mašini, ograničenje alavih profitera… Ako toga nema, onda ništa!

3) Tranzicioni gubitnici nisu u stanju da zaustave svoje gubitništvo. Naprotiv, glasaju za nastavak propadanja. Niko ih u tome ne sprečava, ili da ih barem uspori…

Ipak se nadam:Taman kada sam dizao ruke od svake nade, čuh da je premijer Vučić, posle izbora nove vlade, priredio koktel za poslanike, ministre, predstavnike diplomatskog kora i verskih zajednica, goste i novinare, i to sve platio iz svog džepa. Pa kako da se čovek ne nada!

Autor je sociolog