Izbori… Jednostavno mi, nekako spontano, dođe da kažem – pomenuli se, ne povratili se. A, opet, ne možeš tako – demokratija je to, heeej! Đe ćeš u demokratiju bez izbora!? S druge strane, treba i nama, običnom púku, ahte-vahte, nekakve zanimacije, a da nisu parovi, farme i ostali „šovovi“… Treba nam nešto u državnoj režiji, što izgleda kao neki ne toliko ozbiljan, a opet koristan i potreban pos’o – kol’ko da iz glava, makar na kratko, izbacimo „sitnice“ kao što su nezapošljenost, siromaštvo, kriminal, pljačke, korupcija…
Jer, naravno, pred izbore sve cveta, raste, razvija se… Svi su zapošljeni ili će koliko sutra biti… Svi su siti i zadovoljni ili će koliko sutra biti… Milu nam zemljicu presecaju silni auto-putevi ili će tako koliko sutra biti… A, plate i penzije su nam „nebu pod oblake“ ili će koliko sutra, prekosutra, sledeće godine biti…
I mi svi znamo da sve to i nije baš tako ili ni približno tako… A, opet, uvek ispadne da u sve to verujemo. Ne znam kako, ali… Obično bi ranije, pred izbore, „pao“ i koji kilometar novog asfalta ili kakva pešačka zona ili nova fabričica… Ovog puta – ni to… Sve se svelo na pokoji kamen-temeljac za ponešto; i na – priču… A, priča poručuje: „Verujte, jer mi tako kažemo!“ I tako je to pred izbore i oko izbora…
Ali, hoćemo demokratiju. I, onda, svake četiri godine – na izbore. Ili, još bolje – svake dve godine – izbori. A, kako nam se već drugi put dešava da na dve godine biramo poslanike Narodne skupštine plašim se da se neko ne seti da promeni i Ustav i zakone, pa da to postane obaveza.
Dakle, ovo su bili vanredni parlamentarni i redovni lokalni izbori. Za redovne lokalne znamo – trebalo je; nego, da vidimo što su nam (i jesu li nam) trebali vanredni parlamentarni izbori. U svakoj normalnoj državi vanredni izbori budu raspisani isključivo u slučaju da, iz nekog razloga, institucije koje u državi „vedre i oblače“ – parlament, vlada ili predsednik ne mogu da funkcionišu. Kod nas to, naravno, nije tako. Ovi vanredni izbori su raspisani da bi, kako rekoše, ojačali poziciju u parlamentu za „bolne reforme“ koje nam predstoje. Ovo možemo da „čitamo“ na više načina. Na primer, „sad nam je podrška najveća, hajde da iskoristimo to…“ Ili, „narod nam se nešto ućutao – možda se nešto sprema – daj izbore…“ Ili, „ovi nas iz MZ (međunarodne, a ne mesne zajednice) pritiskaju da uradimo to i to… (Tišina tamo! Da niko nije pomenuo NATO i Kosovo!!!)“… Dakle, razlozi za izbore su totalno različiti nego u normalnim državama… Naravno, ne daj bore, da hoću da kažem da mi nismo normalna država. A, nešto mi se čini (možda mi se samo čini) da ni naš Ustav za vanredne izbore ne pominje razloge kao što su – „ojačavanje pozicija za reforme“, „skretanje pažnje sa problema“, „može nam se“, „moramo zbog međunarodne zajednice“, „traže strane firme“, „baš nam se nešto ide na vanredne izbore“… By the way, gde god da kažem „oni“ i „partije“ u kontekstu nekakvog, bilo kakvog, pa i najmanje važnog odlučivanja – mislim na SNJ (Svetog NJega). Ali, verujem da vam je to i bez ove notice bilo jasno. Jer, ko bi drugi, gluhobilo, mogao i smeo da i pomisli da o bilo čemu odlučuje!?
Dakle, biše vanredni izbori… Da vidimo… Šta smo imali? Aha, do sada 158 mesta u „visokom domu“, sada – 131… Jasan pokazatelj „jačanja pozicija za bolne reforme“. Dalje, u parlament uđoše/vratiše se i raznorazni radikali i vadikali, i drugi antievropski elementi… Priznaćete, odlična „podrška“ našoj rešenosti da „istrajemo na evropskom putu“. Za sve krivi razjedinjeni, svako za sebe, „žuti“ jedva pređoše cenzus, kao i prošlog puta. U suštini, ništa (ili skoro ništa) značajno se nije promenilo. A, ono beznačajno? E, tu ima, makar, nešto. Svi mi iz Sandžaka (a bora mi, i šire) sa nestrpljenjem očekujemo da u parlamentu vidimo onog koji skide ahmediju i „zamrznu“ dosadašnju poziciju (a, neki kažu i – šutnulo ga i Saraj'va!) . Drago mi je što se prvo bivši Glavni, a onda i bivši (uopšte) muftija (od milošte zvani Mamko), konačno i definitivno, i otvoreno, „otisnu u vode“ političke… Već vidim slike kako bivši (uopšte) muftija vodi „dubokoumne“ debate sa zvanično ratnim nezločincem vadikalom i kako u stotinama, ako ne i hiljadama mamko-podržavalačkih domova svi udaraju dlanom o pesnicu i govore „Ala mu ga reće!!!“. Što će, siguran sam, znatno uticati na rešavanje svih naših, a bora mi i ponekog svesvetskog problema.
Eto, od mene toliko o parlamentarnim izborima. O lokalnim, u Sandžaku, nekom drugom prilikom… Ako „Danas“ da i sreća junačka…
A, sada – napred u nove predizborne kampanje!
Autor je aktivni građanin i građanski aktivista
KRUG
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
