Mladi i organizacije civilnog društva u Sandžaku

Logično je da mladi po završetku školovanja očekuju da dobiju posao u svojoj struci, ali je nemoguće da svi dobiju posao u državnoj službi. To nas dovodi do drugog problema koji je prisutan kod mladih, a odnosi se na njihovu pasivnost. Mladi očekuju da će za njih sve neko drugi da uradi, onda čekaju određeno vreme na zaposlenje u državnoj službi i na kraju se odluče da odu iz zemlje. Odlaze jer nisu spremni da se bore. Mislim da preovlađujućem shvatanju po kome samo najbolji i oni koji vrede odlaze odavde, treba suprotstaviti stav da oni koji ostaju da se suočavaju i bore sa izazovima i problemima – to su pravi heroji. Ono što, takođe, u velikoj meri otežava položaj mladih u Sandžaku jeste pozicija u kojoj mladi ostaju nedovoljno informisani. Da bismo doneli bilo koju odluku ili se uključili u proces donošenja odluka na lokalu moramo se prethodno informisati. Odgovornost za stanje u kome mladi nisu dovoljno i na pravi način uključeni u procese koji se dešavaju oko nas delimično je na mladima. Drugim delom leži u činjenici da ne postoje adekvatni mehanizmi koji bi omogućili mladima da se informišu i aktivno uključe u procese u zajednici. Organizacije civilnog društva tu mogu da pomognu.

Aktuelno stanje u civilnom sektoru u Novom Pazaru i Sandžaku uopšte, odnosno nivo aktivnosti i prepoznatljivosti u zajednici, kao i brojnost organizacija civilnog društva nije na zadovoljavajućem nivou. Dodatno, poziciju organizacija civilnog društva u Sandžaku opterećuju i faktori koji se odnose na geografski, socioekonomski, bezbednosni i politički položaj Sandžaka. U takvim uslovima organizacije civilnog društva u Sandžaku nisu u stanju da prave velike pomake.

U Sandžaku egzistira nedovoljan broj organizacija civilnog društva koje raspolažu skromnim resursima. U Novom Pazaru imamo svega nekoliko organizacija koje nešto rade i to je stvarno malo na onih više od 50 odsto mladih u gradu. U Sandžaku je moguće napraviti i uslovnu podelu na tzv. „stare“ i „nove“ organizacije. Za „stare“ organizacije, koje dosta dugo rade i deluju, sve više se formira stav da nisu dovoljno vidljive u zajednici, da mladi ne znaju šta one rade, da nisu dovoljno usmerene na građane. Odavno nisam čula, iako se krećem u tim krugovima, da imaju bilo kakav događaj ili aktivnost u koju su uključeni mladi. Ipak, treba im odati priznanje za sve godine rada i za sve što su do sada postigli. Ono što ohrabruje jeste pojava nekih novih mladih ljudi koji se organizuju, što kroz neformalne grupe što kroz registrovane organizacije, sa ciljem da rade sa mladima i za mlade. Izneta primedba da organizacije civilnog društva nisu dovoljno usmerene ka građanima i njihovim potrebama jeste razlog koji određuje odnos mladih prema organizacijama. Većina organizacija nije prisutna „na terenu“ ili ne šalje dovoljno informacija ka zajednici. Organizacije čekaju da im mladi pokucaju na vrata. To je pogrešan pristup jer mladi nisu navikli da idu negde i kada imaju neku ideju, da kažu da bi voleli tu ideju da realizuju. Pristup se mora promeniti. Na drugoj strani, deo „krivice“ snose i mladi. Ako nekoga nešto ne zanima ne možeš ga na nešto naterati. Organizacije moraju mladima dati podstrek i prostor da svojim idejama pokušaju da nešto promene, najpre za sebe, onda i za zajednicu. Upravo to nedostaje mladima, da urade nešto za sebe i onda da mogu da kažu da su oni to uradili za sebe i svoj grad.

Osnovna percepcija mladih kada je u pitanju rad i angažman u organizacijama civilnog društva jeste da je to prilika za brzu i laku zaradu bez mnogo muke. Na osnovu ličnog iskustva tvrdim da je upravo suprotno. Naročito je teško za nove organizacije koje se „probijaju“. Posao nije stalan, zahteva predanost i upornost, oduzima dosta vremena. Drugim rečima, posao u organizacijama civilnog društva, naročito za one koji se odluče da sami osnuju i vode organizaciju, liči na preduzetnički poduhvat koji, ipak, ne može da donese toliku zaradu kao pravi biznis. Ima li pozitivnih stvari? Naravno. Upoznati mnogo novih ljudi, dobiti na samopouzdanju, naučiti puno novih stvari koje se ne mogu naučiti negde drugde, ali se mogu primeniti u svakom drugom poslu, samo su neke od prednosti koje rad u organizacijama civilnog društva donosi.

Ono što je, po meni, najvažnije, organizacije civilnog društva mladima nude priliku da, bez čekanja na birou ili odlaska u inostranstvo, postanu ljudi koji se bore za sebe i za svoje ciljeve, da postanu ljudi koji donose promene. Upravo su takvi ljudi danas potrebni Sandžaku.

Autorka je aktivistkinja i učesnica u projektu „Nove generacije mladih u novim izazovima – manjinski lideri u Sandžaku i na jugu Srbije“