Bez poznavanja istorije nema ni budućnosti

Trudbenik i njegovi radnici su tokom devedesetih godina delili sudbinu bivše SFRJ, raspad zemlje, rat, sankcije. Bilo nam je otežano poslovanje kako u zemlji tako i inostranstvu, a i po neki loši potezi rukovodstva Trudbenika izazivali su dodatne probleme i dovodili do čestih promena čelnih ljudi firme, što je onda stvaralo dalje probleme – konfuziju u poslovnoj politici i podele unutar preduzeća.
Posle petooktobarskih promena, 2000. godine uz saglasnost Vlade ulazi se polako u novo organizovanje preduzeća, a po nalogu tadašnjeg Ministra privrede Aleksandra Vlahovića. Novembra 2001. godine počinje „reorganizacija“, to jest rasparčavanje KMG Trudbenika, razbijanje proizvodne celine i prodaja na komade. Prvo preduzeće koje nastaje na ovakav način je fabrika betonskih elemenata Mirko Tomić iz Stalaća, a 2003. godine formira se i Trudbenik gradnja, u koju ulazi najveći i najbolji deo kako imovine, osnovnih sredstava, tako i najkvalitetnijih radnika, kako bi ova preduzeća pripremili za „privatizaciju“.
Prodajom Trudbenik granje 28. marta 2008. godine novi vlasnik postaje beogradsko preduzeće Monterra. Od samog početka novi vlasnik vršio je pritisak na zaposlene u Trudbenik gradnji da se odreknu prava iz kupoprodajnog uguvura i stečenih prava iz perioda kada je Trudbenik bio celovito društveno preduzeće. Zaposleni su prebacivani u Monterru, a mi koji smo radili u obezbeđenju prebacivani smo u Monterrinu povezanu firmu Mont finiš (Dragan Kopčalić je suvlasnik u oba preduzeća). Onima koji su živeli u smeštajnim kapacitetima u Bloku 70, na Konjarniku i u Krnjači prćeno je otkazima ukoliko se sami „dobrovoljno“ ne isele.
Od 25 radnika koji su radili u službi obezbeđenja Trudbenik gradnje, nas šest je prihvatilo predlog Monterre da pređemo u službu obezbeđenja njene povezane firme Mont finiš. Kako je izgledalo to naše „prihvatanje“ predloga vlasnika? Prvo su nam objasnili da Monterra i Mont finiš još od pre privatizacije imaju Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, po kom za Monterru poslove obezbeđenja radi Mont finiš, i da sada svoj posao možemo da radimo jedino ako pređemo u Mont finiš. Meni je kao alternativa bilo ponuđeno da preuzmem da vodim magacin u Trudbenik gradnji. Kada sam prihvatio ovu alternativu, jer nisam želeo da napustim Turdbenik, ispostavilo se da magacin uopšte nije popisan, i da ne znam šta preuzimam. Tražio sam da napravimo komisiju koja bi pre mog preuzimanja dužnosti popisala magacin, ali vlasnik to nije prihvatio, tako da sam na kraju ja „prihvatio“ da pređem u Mont finiš.
Početkom 2009. godine počele su da kasne plate, a krajem avgusta, ili početkom septembra 2009. godine direktor Mont finiša Ilija Đorđević raskida Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, koji je regulisao obezbeđenje Monterre i Trudbenik gradnje. Jedan od glavnih razloga raskida ovog ugovora je i štrajk koji je u međuvremenu buknuo u Trudbenik gradnji. Naime, radnici Mont finiša koji su obezbeđivali Trudbenik gradnju bili su bivši radnici Trudbenik gradnje. Već prvog dana štrajka među nama je došlo do komešanja – da li da se priključimo štrajku svojih dojučerašnjih kolega, koji se odvijao tu pred nama, ili da nastavilo da „štitimo“ fabrički krug od njih. Monterra je zaključila da smo nepouzdani za njen rat sa štrajkačima i uvela novo obezbeđenje u Trudbenik, privatnu agenciju za obezbeđenje Ultima linea protect team (ULPT), vlasnika Dragana Babića.
Dogovorom između Mont finiša i ULPT-a, sa kojim su se saglasil Monterra i Trudbenik gradnja, nastaje novi Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji između ova četri subjekta, koji je zaključen 1. septembra 2009. godine. Prema navedenom Ugovoru, u Članu 4. ULPT je sa preuzimanjem poslova istovremeno pruzeo i zaposlene radnike obezbeđenja iz Mont finiša. U Članu 5 ULPT se obavezuje da će uplatiti 25.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na račun Mont finiša.
anji deo obaveza Monterre i Trudbenika za poslove obezbeđenja prema ULPT-u realizovan je u novcu, a veći deo, 70% preko kompenzacije. Na osnovu našeg rada, koji nam nikada nije platio, ULPD je tako postao vlasnik tri stana koje su gradili Monterra i Trudbenik gradnja – u Južnom bulevaru, Belvilu i na Mirijevu, i oko 250 tona otpada.
Ja sam tada tražio da se umesto prelaska u novu firmu vratim u Trudbenik, ali mi nisu dozvolili.
U periodu od 1. septembra 2009. godine do 25. maja 2011. godine, oko 200 radnika ULPT-a preživelo je finansijsku katastrofu. Nikada nismo dobili ni jedan dinar zarade preko računa, ono malo što nam je isplaćeno bilo je „na ruke“. Od 2010. godine počeli smo da se obraćamo državnim organima za pomoć, ali se malo šta promenilo. Pisali smo Ministarstvu rada, Ministarstvu finansija, Agneciji za borbu protiv korupcije, Savetu za borbu protiv korupcije… Ako bi smo od nekoga i dobili odgovor, u njemu je pisalo da nisu oni nadležni, nego neka druga institucija.
Imamo dve izvršne sudske presude za neisplaćene zarade i doprinose za rad u ULPT-u, ukupno skoro tri godine. Prva je iz polovine 2011, a druga iz početka 2012. godine. Ni jednu ne možemo da naplatimo.
Pre dve godine, 2012. godine, išao sam zajedno sa drugim kolegama na poziv inspektora Poreske policije na Voždovcu da dam izjavu o neizvršavanju obaveza ULPT-a prema nama. Predmet razgovora je bio čitav naš put od Trudbenika preko Mont finiša do ULPT-a, kako se to odvijalo i na osnovu koje dokumentacije smo mi i poslovi obezbeđenja prelazili sa firme na firmu. Na kraju je inspektorka pozvala i advokaticu koja zastupa mene i još oko četrdeset kolega da i ona da izjavu o sporovima koje vodimo za neisplaćene zarade i doprinose, o isplati zarada „na ruke“ i drugim nepravilnostima. Advokatica je dostavila svu dokumentaciju, između ostalog i dokaze da je u periodu 1. januara 2009. do 25. maja 2011. godine, dok nama nisu uplaćivane ni zarade ni doprinosi, sa računa ULTP-a podignuto 76 miliona dinara. Kad je Poreska policija završila istragu predmet je predala tužilaštvu. Mi smo preko advokata pokušali da dobijemo informaciju o statusu ovog predmeta, ali Republičko tužilaštvo do danas nije našlo za shodno da nam odgovori.
Da bi izbegao izvršenje po presudama u našu korist, vlasnik ULPT-a Dragan Babić je sve poslove i radnike ove firme preneo na novoosnovanu agenciju VIP KOBRA SECURITY. U tom preduzeću Babić je formalno samo direktor, vlasnik je drugi čovek. Mehanizmi skrivanja vlasničkih odnosa u Srbiji su neuhvatljivi, niti mogu niti hoću da se time bavim. Znam samo da je po stanju na terenu VIP KOBRA SECURITY po svemu naslednik ULPT-a. Nasledila je sve, osim dugova prema zaposlenima.
Kolega i ja smo 2013. godine podneli Poreskoj policiji prijavu za kontrolu rada i poslovanja agencije VIP KOBRA SECURITY, ali ni na to nikada nismo dobili odgovor.
Ja i moje kolege sada nemamo kud osim da pravdu potražimo pred Evropskim sudom za ljudska prava. Ne znamo da li nas tamo zaista čeka efikasniji i pravedniji sistem nego ovde.
Autor je bivši radnik obezbeđenja Trudbenik Gradnje