Kako našu dušu "uklopiti" u zakon?

Član 154.
Zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida po osnovu oštećenja organizma nastalog usled bolesti zadobijene pod okolnostima iz čl. 4. i 8. ovog zakona može se podneti u roku od pet godina od prestanka tih okolnosti.
Član 155.
Zahtev za priznavanje svojstva mirnodopskog vojnog invalida po osnovu oštećenja organizma nastalog usled bolesti zadobijene pod okolnostima iz člana 12. ovog zakona zakona može se podneti u roku od pet godina od prestanka okolnosti.
…
v) Posebno preispitivanje priznatih prava
Član 191.
U roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona izvršiće se revizija svih priznatih prava ratnim vojnim invalidima po osnovu telesnog oštećenja nastalog u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine i rata u SRJ 1999. godine, kao i priznatih prava korisnicima porodične invalidnine po osnovu člana porodice koji je poginuo, umro ili nestao u oružanim akcijama posle 17. avusta 1990. godine i rata u SRJ 1999. godine.
U roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona izvršiće se revizija priznatog procenta invaliditeta, prava na ortopedski dodatak i prava na dodatak za negu mirnodopskim vojnim invalidima i civilnim invalidima rata.
U postupku iz stava 1. ovog člana izvršiće se preispitivanje dokaza na osnovu kojih su utvrđene okolnosti nastanka telesnog oštećenja ratnog vojnog invalida, odnosno pogibija, smrt ili nestanak člana porodice korisnika porodične invalidnine.

Opaska: od bombardovanja Srbije proteklo je 15 godina! A pravo se ograničava na pet godina nakon nastanka bolesti! Veterani, valjda gde god ih ima po svetu, onog momenta kada se, ovako ili onako, „prizovu pameti“ i prepoznaju svoje zablude, počnu da razmišljaju na sličan, „veteranski“ način… Na žalost, tek kada se vrate i kada se „prizovu pameti“! Ima i velikih vojnika i vojskovođa, ali se njihova reč ili ne sluša, ili se citira kad već bude prekasno…
Vojvoda Mišić: „Shvataš li šta je to poći u rat? Ako se i vratim, neću biti isti onaj koji je otišao. Ne bojim se smrti, bojim se rata.“ Govori li to vojvoda Mišić o PTSP-u?!
Neki psiholozi kažu da se o PTSP-u govori hiljadama godina, negde još u Homerovoj „Ilijadi“ i „Odiseji“, samo se ne imenuje tako.
Džon Blem, u romanu „Anđeo smrti“, govori otvoreno, na veteranima prepoznatljiv način o PTSP-u. Sa identičnim (autentičnim) opisom, stručno, sa dijagnozom.
U rat se odlazi sa nekim predubeđenjem, ili se odazoveš mobilizaciji, ili te mobilišu, drugim rečima odvedu te mimo tvoje volje. Onda se nađeš u okruženju koje bi trebalo da bude onakvo o kakvom si slušao na obuci, gledao u filmovima, ili čitao u romanima. A zapravo to nije to. Kako kaže jedan veteran Vijetnamskog rata: „Ko nije gledao rat otvorenih očiju, ne može govoriti o ratu.“ I onda se vratiš, i u trenutku se javljaju pitanja: „Šta sam ja tražio tamo? Šta sam ja radio tamo? To nije ono o čemu sam slušao na obuci, gledao u filmovima ili čitao“. Odgovora nema, ne možes ga naći, jer ni jedan odgovor ne može objasniti, odgovoriti na pitanja, koja su negde duboko u tebi. Negde duboko u tebi je zapravo rat, koji čeka svaki momenat da se pojavi, da te podseti. Progoni te noćima u snovima, pokušavaš ga utopiti u alkohol, da ga udaviš, ali on pliva u alkoholu kao olimpijac i ne možeš ga udaviti. Džon Blem u svom romanu daje do sada najbolju dijagnozu: „Rak duše“, i daje svoj opis, na izgled tako naivan i bez neke posebne težine: „I osećao sam se usamljenim jer niko nije znao da mi se ovo događa“. Samo što za razliku od ostalih vrsta, „rak duše” nema rok trajanja, pa da se ubrzo okonča takav život.
I same po sebi se nameću reči pesme:
„Ja sam svoje prolupao dane
Što na frontu, što na ženske strane
Jedino mi, prijatelju, žao
Što ja tamo nisam i ostao…“
A u ušima lagano trepere zvuci tambure.
Džon Blem to u romanu kaže: „Dokaz moje osamljenosti bio je taj, što sam se odjednom našao kako sedim sa pištoljem u krilu i razmišljam o tome, da li da se ubijem ili ne“.
Albert Ajnštajn je rekao da rat započinju dvojica ljudi koji se jako dobro poznaju, da bi u rat išli i ginuli na hiljade ljudi koji jedno za drugo nikada nisu čuli, niti ViEtDeVtRiCkvse videli…
Posledica toga svega su veterani, koji u Srbiji imaju tu nesreću da nisu priznati, zvanično ne postoje. Srbija nije učestvovala u ratu, samim tim nema ni veterana. Na taj način se stvara 400 do 700 hiljada marginalizovanih ljudi, koji žive okruženi nepravdama, izopšteni po svim osnovama. Pa kako se ne zna broj veterana, ne zna se ni broj suicida u veteranskoj populaciji. Džon Blem u romanu kaže: „Mnogi vojnici koji su se vratili iz Vijetnama i počinili samoubistva bili su uvereni kako su oni ti koji su ludi, dok su svi ostali normalni“. U takvom miljeu, pored raspukline, neprilagođenosti licemerju realnog života pucaju novi šavovi, kao posledice realnosti. Nazovimo ga životom nakon rata. Bez mogućih odgovora na pitanja, nastala po povratku iz rata. U romanu Džon kaže: „…otišli u rat, ali se iz njega nikada nisu vratili“. Veteransko večno prokletstvo Odiseje bez kraja i cilja, razočaranih i povređenih ljudi. Džon Blem mir duši pokušava i uspeva naći u Bogu. Moje iskustvo iz rada sa veteranskom grupom za podršku, govori da se i dobar broj veterana u Srbiji, neprihvaćenih od društva i države, a i od onih najblizih, okreću religiji i crkvi.
Da li i nađu traženi mir!?

Autor je rezervni pešadijski kapetan I klase, kriminalistički tehničar, učesnik ratova