Argumenti protiv gej brakova

Svesni nepovoljnih posledica inbridinga opredeljuju se za kontracepciju koja će ih od njih štititi. Nakon seksualnog odnosa shvataju da se vole mnogo više nego što su se voleli ranije, da se među njima razvio specifičan odnos nepoznat drugim osobama i pomišljaju da svoju ljubav krunišu brakom bez potomstva. Ako redefinišemo tačku četiri, zbog čega ne bismo redefinisali i tačku šest, čime bi se bliskim srodnicima omogućilo da se venčaju.

Dalje, nije li ograničavanje braka na samo dve osobe sasvim proizvoljno. Možda bi bilo prihvatljivo da brak bude sklopljen i između tri i više osoba ili, ako neko poželi, možda bi mogao da se venča sa samim sobom, samo ukoliko dovoljno snažno i iskreno voli sebe i želi da stupi u brak. Ne bi li uskraćivanje prava na brak sa samim sobom bilo uskraćivanje jednog od fundamentalnih prava. Uostalom, ako je brak vrsta ugovora, a sklapanje ugovora sa samim sobom nije nešto što je nepoznato u pravnoj teoriji i praksi, onda bi nekako bilo u skladu s razumom i pravom da osoba može da stupi u brak sa samom sobom. Zašto bismo je u tome ometali, umesto da jednostavno izmenimo tačku tri.

Ako bismo bili zaista dosledni, onda bismo u istom kontekstu mogli da postavimo pitanje i o tome, zašto bi brak morao da bude isključivo među osobama, tj. isključivo među ljudskim bićima, zašto ne između ljudi i stvari, ili između ljudi i životinja. Jedna astrološkinja je svojevremeno imala želju da se venča sa zvezdom, čak je i svom prezimenu dodala ime te zvezde. Zbog čega zakonom to ne bi bilo dopušteno?

Ako krenemo putem kojim idu zastupnici homoseksualnog braka, imamo li ijedan razlog u prilog osporavanja prava na brak između ljudi i životinja. Zamislimo da Jovan poseduje psa koji ga voli samo onako kako najbolji čovekov prijatelj ume da voli. S druge strane i Jovan voli tog psa. Zašto bismo im osporavali pravo da stupe u brak? Samo zato što pas eksplicitno ne daje saglasnost, čime je isključen princip dobrovoljnosti? Ali, pas ne daje saglasnost ni za mnoge druge stvari, kao što je na primer život u štenari ili malom stanu u centru grada ili stavljanje uzice ili oblačenje neobičnih malih štrikanih odela za pse, pa se oko toga retko ko buni. Zbog čega bismo pravili problem oko braka? Samo zbog toga što je pas životinja? Ali, ne uči li nas biologija da je i čovek životinja, a etika da je vrstizam oblik diskriminacije ravan rasizmu.

Argumenti zastupnika homoseksualnog braka, kako oni laički tako i oni koji dolaze iz akademskih i “ekspertskih“ krugova, obično dovode ljubav u blisku vezu s brakom, zatim brak i ljubav tretiraju kao nekakvu vrstu prirodnih ili ljudskih prava, a ljudska prava umesto kao korisne fikcije tumače kao objektivno postojeće kategorije, čemu doprinosi i njihovo fiksiranje u međunarodnim dokumentima.

Da je ljubav ljudsko pravo, čulo se od ovdašnjih gej aktivista, ali se o tome može pročitati i drugde. Strogo govoreći, ni ljubav ni brak ne pripadaju korpusu ljudskih prava. Kada je reč o ljubavi, svrstavanje ovog osećanja među ljudska prava predstavlja kategorijalnu grešku. Ljubav je osećanje i nije nikakvo pravo iz koga mogu da budu izvedena neka druga prava kao što je to recimo pravo na brak. Slično tome, iz osećanja kakvo je mržnja ne možemo da izvedemo pravo na nasilje, ubistvo ili genocid. O tome da ljubav nije ni dovoljan ni nužan uslov za brak svedoče bar dve činjenice. Prvo, ima brakova bez ljubavi i drugo, brakovi se sklapaju iz najrazličitijih pobuda koje nemaju veze s ljubavlju. Takođe, ako je ljubav dovoljan razlog za sklapanje braka, onda ne vidim kako bismo izbegli situaciju u kojoj se ljudi venčavaju sa svojim najbližim srodnicima, kućnim ljubimcima ili omiljenim automobilom.

Za ljudska prava se pretpostavlja da ih osoba ima nezavisno od političkog i društvenog sistema kome pripada, i nezavisno od toga da li bilo koji politički i društveni sistem postoji ili je ikada postojao. Da bi osoba imala ljudska prava, ona prethodno ne mora da ispuni bilo kakve uslove, osim jednog koji se ispunjava samim činom rođenja, pa samim tim i nije nekakav uslov. S pravom na brak to nije slučaj, ovo pravo osoba ne stiče činom rođenja i nezavisno od institucionalnog konteksta.

S druge strane, da bi se stupilo u brak, osoba najpre mora da ispuni uslove iz gorenavedene definicije. Ako te uslove treba da zadovolje svi drugi građani, zbog čega bismo pravili izuzetke. Homoseksualne osobe jednostavno ne mogu da ispune jedan od uslova. Ali, to nije razlog za očajanje ili za zahtevanje posebnih prava ili za labavljenje zakonodavne prakse kako bi se uskladila s nečijim potrebama.

Uostalom, da bismo učestvovali u brojnim drugim sferama ljudskog života, moramo da ispunimo određene uslove, a ako ne možemo da učinimo, onda nemamo mnogo razloga da se žalimo što u njima ne učestvujemo. Recimo, ako neko želi da igra za fudbalsku reprezentaciju, ali nije talentovan, iz toga ne sledi da Fudbalski savez treba da snizi kriterijume za prijem. To što neko ne može da se popne na Mont Everest nije razlog za to da se Mont Everest nekako smanji i približi nečijim sposobnostima.

Brak bi pre trebalo tumačiti u kontekstu subjektivnog prava, nego ga interpretirati kao da pripada korpusu ljudskih prva u strogom smislu reči. Određena subjektivna prava možemo da uživamo ako prethodno ispunimo za to predviđene uslove. Tako, da bismo se bavili lekarskom praksom, najpre moramo da završimo Medicinski fakultet, a da bismo to učinili, moramo da položimo sve ispite predviđene planom i programom studija, a da bismo to učinili, moramo steći pravo da ih polažemo tako što ćemo položiti prijemni ispit, čime se kvalifikujemo da uopšte studiramo, itd. Slično je i sa brakom. Ko ne ispunjava određene uslove, ne može da stupi u brak, a homoseksualne osobe ne mogu da ispune bar jedan od njih.

Autor je istraživač Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu