Borba za planetu počinje od pojedinca

O sasvim specifičnoj (šezdesetosmaškoj, konceptualnoj, kempovskoj) veri u moć i snagu umetnosti da transformiše ? ako već ne vreme i život sredine u kojoj se odvija ono svakako same protagoniste (kako stvaraoce tako i konzumente) njihove umetnosti.

Budućnost sveta je u malim utopijama

Porodica bistrih potoka je mikro-utopija zasnovana na (re)afirmaciji stida kao i optimizmu i veri da svet u kom živimo može da bude/postane bolji. Osnovana pre 35 godina na talasu klime velikog odbijanja kada je umetnik, pesnik, performer i dramaturg Božidar Mandić napustio Novi Sad i sa tadašnjom suprugom Brailom i njihovom petomesečnom ćerkom Istom naselio se u selu Brezovica podno planine Rudnik. Napuštena kuća koju je kupio tada je postala središte ekološko umetničke komune Porodica bistrih potoka ? zasnovane na poštovanju i razvijanju ekologije, humanizma i kulture. Odlazak od ljudi za Boška Mandića predstavljao je najpouzdaniji način da se susretne sa sobom i to se do danas nije promenilo. Pored novosadskih konceptualista, pisaca i filmskih radnika tog vremena, svoje duhovne srodnike Mandić je potražio i u sličnoj komuni koju je 1975. u selu Šempas (Vipavska dolina) osnovao ljubljanski konceptualista Marko Pogačnik sa svojom ženom. Paralelno s konstituisanjem Komune, uvećavala se i porodica Mandić, tako 1978. na svet dolazi i ćerka Aja a 1980. i sin Sun. Danas u Mandićevoj komuni, s većim ili manjim prekidima, živi dvadesetak (uglavnom mladih) ljudi koji u Porodici pronalaze način da politiku zamene poetikom.

Između filozofije, umetnosti i poezije

Na stotinak kilometara od Beograda, u blizini Gornjeg Milanovca, Mandićevo živilište (s pet kuća sagrađenih od drveta, blata i kamena) prostire se na oko dva hektara zemlje, u središtu šume, okruženo s tri potoka. Iskustveno provodeći povratak elementarnoj kulturi, „smeštena“ na duhovnoj tromeđi između filozofije, umetnosti i poezije, Porodica je mesto na kom se podučava individualnoj kulturi, harmoničnom životu čoveka i prirode, lepom odnosu sa biljkama i životinjama, poeziji, umetnosti, nenarativnom teatru, iskrenosti, hrabrosti, skromnosti, jednostavnosti, radu, sreći, tišini, ljubavi, sađenju luka i krompira, branju pečuraka… Počev od 1993. svakog 27. novembra Porodica dodeljuje jedinstvenu Nagradu Porodice bistrih potoka pojedincima koji su se istakli doprinosom u očuvanju prirode (Nagrada se sastoji od plakete na dasci, litra izvorske vode, kilograma crnog hleba i novčanog iznosa od deset dinara), a od 2002. organizuje se i umetnički festival Šumes.

Civilizacijski besmisao i krizu ideja vremena u kom živimo, u Porodici nastoje da prevladaju iskustvenim traganjem za nečim što Mandić opisuje kao „traganje za Dobom 5E“. Jednostavnije, reč je o pokušaju da se život ove mikro-zajednice zasnuje na principima proizilazećim iz poštovanja ka: Ekologiji, Etici, Estetici, Erotici i Emociji. Osluškujući mirise oko svoje kuće, Mandić zna da se najveće tajne (uvek) nalaze u malim stvarima. U Porodici se praktikuje životna i umetnička filozofija zasnovana na harmoničnom odnosu Pojedinca i Planete, odnosno razvijanju svesti kako borba za planetu započinje upravo od pojedinca. Komuna je zasnovana na principima poštovanja individualnih sloboda ? tako, podjednako, i na stalnom radu na afirmisanju potencijala slobode Drugog. U Porodici, kao svojevrsnom institutu slobode pod otvorenim nebom, zabranjene su samo tri stvari: meso, droga i agresija.

Pisma iz šume

U izložbenim prostorijama, smeštenim unutar kuća, funkcioniše Stalna postavka Muzeja Porodice bistrih potoka koju je posetilo više od 30.000 ljudi. Komuna je istovremeno i istraživački kamp, umetničko-ekološki institut u kom se izvode predstave alternativnog Pozorišta u šumi, održavaju književne večeri, koncerti, predavanja… Takođe, jedna od bitnih aktivnosti je i svakodnevno igranje fudbala… Aktivnosti Porodice predstavljene su kroz 30 knjiga (poslednja Blatnjavi put objavljena je upravo ovih dana), petnaestak predstava, 17 samostalnih i desetine grupnih izložbi, nastupima na festivalima, književnim večerima, performansima i hepeninzima. Takođe, Mandić godinama svakog vikenda u Danasu objavljuje i svoju kolumnu Pisma iz šume. Pored mnoštva afirmativnih, o Porodici je izašlo gotovo isto toliko negativnih, ne retko pamfletskih natpisa, koje potpisuju predstavnici i zagovornici tzv. tradicionalne kulture, neki desničarski političari te pojedini predstavnici Srpske pravoslavne crkve. Uvažavanje, prećutkivanje i osporavanje reakcije su sa kojima se Komuna suočava svakodnevno.

Poslednjih godina Porodica je posebno aktivna na iskustvenom praktikovanju i izučavanju elementarnog (neverbalnog) teatra o teatru gde se, umesto klasične glume, u scenski fokus stavlja pokušaj da se, jednostavnim efektima, prenesu emocije i (unutrašnji) ritmovi i energije učesnika predstave. Trčanje i javno razgolićivanje (kako fizičko tako i mentalno) na sceni u fokusu imaju čoveka koji traga za odgovorima na pitanja koja se ne tiču toliko samog pozorišnog čina koliko mesta, sudbine i uloge umetnosti u životu (savremenog) čoveka. Konstatujući kako se „čitavog života bavi umetnošću koju ni sam ne razume“ Božidar Mandić zaokupljen je stalnim preispitivanjem mogućnosti za opstajanje permanentne avangarde. Među efekte njihovih pozorišnih nastupa unapred je uračunata i izvesna zbunjenost publike:„Pozorište je slika koja postavlja pitanja. Viseći po granama stabala, posmatrajući prazninu vetra, zatečeni u tišini i miru, ne dozvoljavamo da nas ispuni letargija. Ne učimo da glumimo već da se ispoljavamo“.

Autor je istoričar umetnosti i kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine

Revolucija koja ne ruši

Bodrijar je rekao da je učinjen savršen zločin. Ubijena je stvarnost, a niko ne zna ko je ubica. Mislim da je moj život, barem malo posvećen stvaranju stvarnosti. U svemu tome Porodica bistrih potoka je samo mala paradigma. Može se živeti drugačije, utopije nisu nerealne. To je revolucija koja ne ruši, ali ni ne pristaje na ovakav svet koji sve više roni u plastični nesenzibilitet. Nema emocija, strasti, empatije, a čemu onda takav život služi. Moj život u šumi je, u stvari bunt protiv uspavanog čovečanstva i korporativne umetnosti. Zbog toga su moja dela po izvedbi gruba, hrapava i opozicija perfekciji mašine i tehnoloških obmana. Volim da kažem: Spas neće doći iz mašina, već iz šume. Jer kako kaže jedna poslovica – šuma je večna, drvo je propadljivo!… Tako smo mi jedno malo ostrvo koje kao u trezoru čuva ljudske osobine, ne uništava fenomen knjige, razmišlja o sporosti, solidarnosti, želi sve što ima da podeli, a ne da naplati.

Iz intervjua Odbrana prava na grešku (u) umetnosti, koji je autor ovog teksta sa B. Mandićem vodio za novosadski časopis Nova Misao oktobra 2011.

Jubilej

Povodom proslave jubileja 35. godina Porodice bistrih potoka u beogradskom Domu omladine će u utorak 27. marta (19 h) biti otvorena izložba Uvek je bilo ovako, nikad nije bilo ovako. Izložbu će otvoriti autor ovog teksta i reditelj Lazar Stojanović.