Ceo pristup je bio pogrešan

Izmene Zakona su predložene Vladi bez prethodne javne i stručne rasprave i Vlada ih je prihvatila. Vlada je morala da zaustavi predlagača i da zatraži da se prethodno obavi javna i stručna rasprava. Skupština je prilikom usvajanja dnevnog reda mogla, a mišljenja sam i morala, odbiti uvršćivanje ovog predloga u dnevni red, s obzirom da mu nije prethodila javna i stručna rasprava. Razlog za skupštinsko odbijanje je bio i u činjenici da nema argumenata za hitnost jer nisu postojali ni pravni ni politički razlozi za to.

Nedemokratska procedura

Da bi bilo koji zakon mogao dobiti atribut „demokratski“ potrebno je da bude donet u demokratskoj proceduri. Demokratska procedura donošenja nekog zakona podrazumeva da se o konačnoj radnoj verziji radne grupe organizuje ozbiljna javna i stručna rasprava. U javnoj i stručnoj raspravi po pravilu dolazi se do najboljih rešenja za zakonsko regulisanje određene oblasti. Dakle, ukoliko bi bile usvojene predložene izmene Zakona o informisanju on bi zbog napred navedenih nedostataka morao biti kvalifikovan kao nedemokratski i kao nelegitiman. O njemu se izjašnjavala samo Vlada i poslanici.

Kad je reč o sadržini Zakona o kome će se glasati nužno je istaći sledeće:

– u odnosu na predlog koji je ušao u skupštinsku proceduru Vlada je na sednici od 16.jula, nakon burne i argumentovane skupštinske rasprave donekle „spasila svoju dušu“ tako što je na član 1 predloga podnela amandman kojim se brišu sve odredbe o visini osnovnog kapitala osnivača i drakonske kazne i mere za smanjenje istog;

– u odnosu na odredbe zakona kojima se reguliše zabrana prenosa vlasništva i prava izdavanja javnog glasila na drugo lice ističemo da je ova odredba neustavna u koliziji je sa zakonima koji regulišu prava svojine kako privatne tako i privrednih društava. Članom 86 Ustava R Srbije zajemčena je ravnopravnost svih oblika svojine pa promet u ovoj oblasti ne može biti zabranjen jer bi svojina nad javnim glasilom bila van prometa. Odredbe čl.2 izmena u čl.14-a st.1 i 2 su dakle, protivne Konvenciji i Ustavu RS.

Odredbe o obaveznoj registraciji iz čl.1. izmena pravno su valjane, ali odredbe o nemogućnosti ponovnog osnivanja javnog glasila u slučaju prestanka izlaženja ili izdavanja su protivne čl. 50 Ustava RS. Ovim odredbama zabranjuje se izdavanje javnog glasila bez ikakvog razloga. Ova mera je rigoroznija od nedozvoljenog traženja odobrenja. Potpuno su nepotrebne odredbe o obavezi tužioca da pokreće postupak podnošenjem predloga za izricanje mere privremene obustave delatnosti izdavanja javnog glasila i da pokreće postupak za privredni prestup. Ako je javno glasilo prestalo da postoji i izbrisano iz registra javnih glasila, novo će izaći samo kad završi obnovljenu proceduru registracije. Dakle, izlaženje bez upisa u Registar javnih glasila je teško zamislivo. Pravo na legalnost poslovanja privrednih društava mora biti jedinstveno regulisana. Nema mesta ni izricanju privremene mere niti je opravdano inkriminisanje privrednog prestupa.

Neodrživost rokova

Posebno se ukazuje na nepotrebnost ali i neodrživost roka od 12 časova koji se zakonom ostavlja sudu da donese odluku o privremenoj obustavi delatnosti izdavanja javnog glasila. Ni u krivičnoprocesnom pravu i ni u jednom drugom pravu nema roka u kome se sud obavezuje da u roku od 12 sati od prijema mora izreći meru. Posebna je priča kvalitet sadržine odredbi iz navedenog člana gde se kaže: „sud će u roku od 12 sati od podnošenja predloga javnog tužioca u skladu sa zakonom izreći osnivaču meru privremene obustave delatnosti….“.

Ne znam šta je pesnik hteo da kaže kad je umesto „odlučiti“ što sud po prirodi svoje delatnosti radi, dakle, odlučuje i ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju, napisao „izreći“ . Pojmom „ izreći“ sud je lišen osnovnog prava da ocenjuje osnovanost predloga za izricanje mere privremene obustave. Ako sud samo donosi rešenje o usvajanju privremene mere tako što je obavezno usvaja jer druga zakonska mogućnost ne postoji, onda se nesumnjivo može zaključiti da je očigledno da je stručnom autoru zakona trebalo pokriće u formi sudske odluke. Nema i ne može biti sudske odluke ukoliko sud nije omogućen da odlučuje o osnovanosti predloga, tužbe, optužbe ili drugog zahteva. Dakle, sud mora biti u poziciji da određeni zahtev usvoji kao osnovan ili da isti odbije ako je neosnovan. Samo ova odredba je dovoljna da zakon ne može biti usvojen.

Kaznene odredbe o privrednim prestupima i prekršajima su priča za sebe. Njihova visina je za neko društvo i medije vrlo bogato i koje je i vremenski i teritorijalno vrlo daleko od Srbije.

Privredni prestupi su blaža vrsta delikta od krivičnih dela. Privredni prestup je društveno štetna povreda propisa o privrednom ili finansijskom poslovanju koja je prouzrokovala ili je mogla prouzrokovati teže posledice…… Ovo je zakonski pojam privrednog prestupa pa se postavlja pitanje kakva je to šteta ako izađe javno glasilo a još nije upisano u Registar ili je izašlo posle prestanka ili…. ili. Kod mišljenja da su odredbe čije povrede po predlogu izmene Zakona čine privredni prestup nezakonite, nedemokratske sa karakteristikama i ulogom svojevrsnog vida cenzure, sve odredbe u izmenama su neodržive.

Neopravdano visoke novčane kazne

Posebna priča su visina novčanih kazni pravnom i odgovornom licu. One su višestruko veće nego novčane kazne koje se izriču izvršiocima krivičnih dela zašto nema ni logike ni opravdanja.

Odredbama o visini novčanih kazni za privredne prestupe i prekršaje znatno se umanjuje sposobnost javnih glasila da javno pronose informacije i ideje i izraze misao. Njihovim usvajanjem javnost bi bila lišena prava da prima važne informacije skupljene od različitih izvora, jer sloboda informisanja i njen deo širenje informacija i ideja su od najvećeg značaja za politički život i kvalitet demokratije svake države.

Štampani mediji su ne samo čuvari nego mnogo više kreatori javnog mnjenja pogotovu u oblasti politike. Zato je uvek bilo pojedinaca i grupa koji su nastojali da imaju nedozvoljen uticaj na medije. Visina kazne vezane za veličinu ukupno prodatog tiraža ili prodatog oglasnog prostora po svojoj prirodi predstavlja meru bezbednosti oduzimanja protivpravne imovinske koristi što ovde nije slučaj. Ova odredba je toliko rigidna da kao kazna ne postoji nigde u uporednom pravu.

Visina propisanih kazni vodi u svojevrsni vid autocenzure i cenzure.

Elementi odmazde

Slabo ekonomsko poslovanje i blokada računa je samo po sebi kazna za privredni subjekt koji je u blokadi pa kažnjavanje za privredni prestup za blokadu računa dužu od 90 dana u prethodnoj godini nije odgovornost za privredni prestup nego odmazda. Tim pre što je, shodno čl.2. st.2. tač.2. Zakona o stečajnom postupku, potpuna obustava plaćanja (blokada računa) u periodu od 30 dana razlog za pokretanje stečajnog postupka, tako da svaki poverilac (ali i javni tužilac i Poreska uprava) može protiv takvog privrednog subjekta podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka. Ne postoji nijedan pravno politički razlog koji bi opravdao predloženo zakonsko rešenje da se privrednom subjektu koji je nesposoban za plaćanje izriče novčana kazna za privredni prestup, kojom bi se on još više finansijski opteretio, kada postojeći propisi pružaju efikasan mehanizam da se takav subjekt ukloni iz privrednog i pravnog prometa – a to je, po logici stvari, i najteža kazna za osnivača. Za blokadu računa osnivač može odgovarati samo kao i svaki drugi subjekt. Svako drugo rešenje koje osnivača javnog glasila u pogledu uslova poslovanja u poređenju sa drugim privrednim društvima stavlja u nepovoljniji položaj predstavlja kršenje odredbi čl.10 Evropske konvencije, precedentnih stavova Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava i odredbi Ustava Srbije kao i koliziju sa Zakonom o privrednim društvima i drugim zakonima.

Odredbe čl.92 g su i nepotrebne i drakonske. Prezumpcija nevinosti kao međunarodno i nacionalno pravo je moralna kategorija. Povreda prezumpcije nevinosti kao ustavne i krivičnoprocesne kategorije sankcioniše se normama krivičnog i krivčnoprocesnog zakonodavstva. Ova prezumpcija je zaštićena i pravom oštećenog na naknadu štete, dakle, građansko-pravnim deliktom. Ne može se o postojanju krivice za kršenje prezumpcije nevinosti odlučivati u privrednim sudovima i privrednim sporovima.

Zaštitu maloletnika treba svakako pružiti i od zloupotrebe u javnim medijima, ali to ne treba činiti kroz propisivanje privrednih prestupa nego kroz odgovarajuće odredbe u omnibus Zakona o maloletnicima i eventualno u Krivičnom zakonu.

Amandmani o smanjenju posebnog minimuma i posebnog maksimuma propisanih kazni za privredne prestupe i prekršaje ukazuju da je ceo pristup izmenama Zakona o informisanju bio pogrešan, nepotreban i društveno necelishodan.

Autor je ekspert za medijsko pravo, pisac monografije Sloboda izražavanja u teoriji, zakonima i praksi nacionalnih i Evropskog suda pravde sa obrađenih 140 presuda Evropskog suda

Obavezujući stavovi Evropskog suda

Podsetimo da postoje precedentni stavovi Evropskog suda za ljudska prava koji obavezuju i našeg zakonodavca i naše sudove a izraženi su tako što su visoke novčane kazne propisane zakonom i izrečene od sudova kao i visoki iznosi naknade štete za delikte učinjene putem medija ocenjeni kao kršenje slobode izražavanja. Tako u presudi po aplikacija Tolstoja Milosavskog protiv Ujedinjenog kraljevstva iz 1995. godine, Evrpski sud je, ocenjujući visinu štete dosuđenu Lordu Aldingtonu od 1.500.000 funti, izneo stav da posebnu opasnost za slobodu informisanja predstavljaju visoke propisane i izrečene kazne i naknade šteta jer iste drastično utiču i na medije i na novinare. Sud zaključuje da visina štete dosuđena Lordu sama po sebi predstavlja kršenje slobode izražavanja propisane čl.10 Konvencije. Sud dalje zaključuje da končane odluke nacionalnih sudova za naknadu štete zbog iznetih uvreda i kleveta u medijima moraju po svojoj visini biti u razumnom odnosu i proporcionalne povredi istih.

U presudi Linges protiv Austrije sud kaže: „visina novčane kazne kada ne prati imovinsko stanje novinara (može i medija pr.a.) i kada dovodi u pitanje njegov finansijski opstanak predstavlja intervenciju u oblast slobode izražavanja“.