Dodir

Svet se okrenuo fetišima, ali oni su hladni. Frigovizovana ljubav na prvi pogled – inercija koja i od nas samih stvara fetiše. Čovek ne mari više ni za sebe, ni prirodu niti boga… najvažnije mu je da ima neku kintu u džepu i da se lepo provodi u arhitektonskoj rezidenciji (rezignaciji) propadljivosti.

From veli da je najveća kazna za čoveka otuđenost, osuda na samoću i nedodirljivost. Zato je Bog zaštitio Kaina, niko nije smeo da ga pipne, a odmazda prema njemu bila je duboka usamljenost bez pogleda i dodira. Kazna bez kazne. Sada kao da celo čovečanstvo sledi put starijeg biblijskog brata i pretvara se u kainizam hiberniranih odnosa jednih naspram drugih. Izolovana bol je u nama, ispred nas, pored nas, iza nas – svuda, gde je množina obeshrabljeno vezala sama sebi ruke. Čoveku je važnije da kalkuliše kako da zadovolji tekuće račune, nego da se dodirom izleči.

Već davno Vladan Radovanović, naš najveći avangardista, napravio je „pipazone“ skulpture dodira. No u njima nisu samo praznine, obline i diluvijalna estetika, već i dodir sa rečima, prazninom i praštanjima. Dodir je komunikacija bez konflikta. Majke koje dugo drže svoju decu uz sebe, po Margaret Mid, ne poseduju neurozu. Mogu one biti obične seljanke, klošarke ili uličarke, važno je da svojoj deci preko kože predaju emotivnu sigurnost. Opet, Vilhem Rajh poreklom (preko Makavejeva) Srbin, kaže da se preko kože u naša dvojna tela uliva ljubavna energija i novi san. Dodir kože, posebno muške i ženske, stvara uslove za ulive narandžaste svetlosti u naše imunitete.

Kroz dodir prstiju dodirnuli su se Bog i Adam, ta veza je neraskidiva i onda kada čovek to ne zna. Mi dodir izbegavamo na najbrutalniji način obavijajući se pustošem oko sebe. Koža je prvi znak da posedujemo dušu. U razvučenim platnima tela egzistira duša. Gotovo da bih mogao reći – „Koža nostra“. Naša stvar za dobro osećanje. Žene bolje upijaju sunčeve zrake na plažama, jer im je potrebna muška energija. Dodiri sunca čine ih još lepšim, zavodljivijim i njihajuće erotičnim zavodnicama. A kome to može da smeta. Ni jedan Bog ni jedan Predsednik države ne bi osudio tu vrstu nadegzistencijalnosti. Dodir kroz lepotu.

Dragana Bekić mi priča da je napisala „manifest dodira“. U njemu je bitna masaža, pogled, eteričko ulje… ali i svetlonosni etar iz samog središta želuca. Kaže – bez dodira, svet postaje umoran!

Bogovi postoje samo za one koji ih podržavaju. Dodir je važniji od kapitala i novca, u njemu pronalazimo kreativni egzil. Svaki dodir muškarca prema ženi prva je naznaka da ni sumnja ni vera ne postoje, već da se u ta dva smerna atributa rađa smrt straha. Baviti se dodirom radi samog dodira, nije samo idiom avangardne umetnosti, nego i splet nefunkcionalnih predloga koji nas uguravaju u suštastvo.

Usamljenici svih zemalja dodirnite se!