Florans Artman Srbija je amnestirana za Miloševićeve zločine

Oni su navodno radili sve sami, odnosno sami su odlučili da srpsku pomoć treba upotrebiti za homogenizaciju teritorije proterivanjem i ubijanjem nesprskog stanovništva, dok su Milošević i njegovi najbliži saradnici u Beogradu samo mislili na opstanak bratskog naroda preko Drine (ili Dunava), bez ikakve loše namere, kaže za Danas Florans Artman, novinarka i bivša portparolka Karle del Ponte u Tužilaštvu Haškog tribunala, odgovarajući na pitanje da li je oslobađajućom presudom Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću i nedavno generalu Momčilu Perišiću, zapravo Slobodan Milošević amnestiran za zločine u BiH i Hrvatskoj.

Ponjenim rečima, takvo poricanje od strane Haškog tribunala svakako neće ohrabriti srpsko društvo da napravi distancu prema kriminalnoj politici iz prošlosti i njenoj ideologiji. Nakon amnestiranja Srbije, nema sumnje da će i Mladić i Karadžić biti najoštrije kažnjeni i da će sva odgovornost za genocid u Srebrenici biti svedena na njih.

Koliko je politika igrala ulogu u oslobađajućim presudama Haradinaju, Gotovini, Perišiću, Stanišiću i Simatoviću?

– Pravosuđe je svugde izloženo političkim pritiscima. A reformama i razvojem demokratije taj pritisak se može ograničiti. Kod Haškog tribunala, koji je po statusu nezavisan, odbrana protiv mešanja politike zavisi od volje i integriteta sudskih čelnika. Da se nije sud klonio politike, ne bi mogao da postigne sve što je donedavno postigao, jer, kako je Medlin Olbrajt često podsećala, Tribunal je trebao biti samo alibi i time se računalo da neće ni raditi. Međutim, pod izgovorom izlazne strategije, politički uticaj se povećao. Pre deset godina, kad je izlazna strategija uvedena, još je Tribunal imao objektivnu snagu da se odupire političkim pritiscima zato što je još bio u centru svetske pažnje – suđenje Miloševiću je bilo u toku, Karadžić i Mladić su bili još u bekstvu… Sada u završnici mandata jasno se vidi da je Tribunal ponovo pod oštrom kontrolom politike i da se jedan broj sudija rado prihvatio tog zadatka. A taj zadatak ima za cilj da oteža ili čak onemogućava krivično gonjenje vojnih, policijskih ili političkih čelnika odgovornih za pomaganje i podržavanje ratnih zločina počinjenih od strane “posredničkih snaga” da ne bi velike sile, zapadne ili ne, odgovarale kad krenu u direktne ili indirektne spoljne intervencije, da li protiv terorizma ili u humanitarne svrhe. Služeći interesima velikih sila, te sudije su spremne praviti kolateralne štete, pa i iskriviti “realnost” ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Da li mislite da je ipak bio presudan pritisak Amerike na Tribunal, jer je SAD ipak najveći finansijer suda? Odnosno, rukovodi se logikom – ko plaća muziku ima pravo i da naručuje pesme. Sećamo se faksa američkog generala Veslija Klarka, koji na suđenju Miloševiću traži zaštitu od Stejt departmenta.

– Tribunal se finansira iz redovnog budžeta UN-a, tako da finansiranje nije poluga političkih pritisaka. A Amerikanci uvek kasne s plaćanjem svog udela. Uticaj najviše vrše stalni članovi Saveta bezbednosti. Predsednik Tribunala Teodor Meron je Amerikanac, a pošto je on preduzeo vođstvo tog preokreta u Tribunalu, logično je misliti da je SAD presudna u tome. Ali skidanje krivične odgovornosti od država odgovara i Rusiji i Francuskoj i Velikoj Britaniji, pa i Kini, jer sve te države vode ratove u drugim državama, uključujući i preko posredničkih snaga. Treba ipak podsetiti da se sudije mogu odupreti tim pritiscima, jer po Statutu Tribunala obavezno su nezavisni, što znači da je njima zabranjeno primiti naređenje od bilo koje vlasti! Vidimo da jedan broj sudija nastavlja suditi prema predmetu, a drugi deo interpretira činjenice kako bi mogli kreirati prepreke u odgovornosti, što ja zovem “rupe u kažnjivosti”.

Ovim oslobađajućim presudama Tribunala praktično je ukinuta komandna odgovornost. Da li je to ono što velike sile žele da bi se u budućim sukobima izvukle?

– U zadnjih šest meseci, jedan broj haških sudija je odlučio otežavati ili čak onemogućavati krivično gonjenje vojnih, policijskih ili političkih čelnika odgovornih za pomaganje i podržavanje ratnih zločina počinjenih od strane “posredničkih snaga”. Većina optuženika iz Nirmberga bila bi oslobođena da su se primenjivala restriktivna pravna načela koja je sada sud uveo. Ovaj preokret koji je započeo Tribunal u završnoj fazi svoga rada nagrađuje zločine u bivšoj Jugoslaviji, ali i širom sveta, jer zaustavlja razvoj međunarodnog krivičnog prava započet Nirmberškim procesom. Ako gledamo na jurisprudenciju ili sudsku praksu koju je Tribunal, do svog preokreta, nameravao ostaviti postojećim i budućim međunarodnim i domaćim krivičnim sudovima, kao na revoluciju, onda jasno vidimo da je u sadašnjoj fazi Tribunal započeo restauraciju. Mislim na restauraciju “rupa u odgovornosti”, odnosno prostora, za nekažnjivost sponzora koji vuku konce, a ne nalaze se na mestu zločina. U toku je pokušaj proširenja prostora koji je Tribunal u prethodnom periodu zapravo želeo da suzi. Posledice nisu samo po region, jer krenuvši u “rikverc” Haški sud daje modus operandi (način delovanja) za buduće zločince.

Hoćete reći da je Haški tribunal praktično dao put velikim silama da se u okvirima međunarodnog prava izvuku od bilo kakve odgovornosti za vojne intervencije?

– Moćne države ne žele biti previše ograničene u svom poslu kad krenu u vanjske intervencije, bilo da je protiv terorizma ili u humanitarne svrhe. Zato su pokrenule preko jednog broja haških sudija onu “restauraciju” o kojoj sam malopre govorila. Naravno, ta investicija velikih sila za sopstvenu nekažnjivost ima posledice ovom regionu. Prva kolateralna šteta je istina o nedavnoj prošlosti. Negira se međunarodni karakter rata u Bosni i Hercegovini, odnosno učešće Srbije u ratu i zločinima u toj državi. S pravom smo šokirani paradoksom da trenutno jedino Hrvatska ispada odgovorna za pomaganje u etničkom čišćenju u BiH. Međutim, presuda nije pravnosnažna i sigurna sam da će Žalbeno veće promeniti te odluke, jer Teodor Meron, ujedno predsednik Tribunala i Žalbenog veća uz podobne sudije, amnestiraće Tuđmanov režim tako da bi se proširio prostor za nekažnjivost države-sponzora nasilja.

Popresudama Perišiću i Stanišiću i Simatoviću ispada da Srbija nije učestvovala u ratovima u BiH i Hrvatskoj, nego je samo naoružavala srpske jedinice u tim državama?

– Šta reći o oslobođajućoj presudi Stanišiću i Simatoviću, koji su, u očima većine ljudi, bili “srce tame” Miloševićevog režima? Utvrđeno je da su osnivali, organizovali, opremali, obučavali, naoružavali i finansirali falange koje jesu progonile civile druge nacionalnosti u susednim državama. Ali svejedno, oni ne snose nikakvu krivičnu odgovornost, kažu nam dvoje sudija iz tročlanskog sudskog veća, jer nisu specifično usmerili te snage na činjenje zločina i nisu ostavili trag da su podelili nameru o nasilnoj homogenizaciji ciljane teritorije. Znači kao u filmovima, naređenje samo preko zvučne trake automatski uništene nakon slušanja i osigurali ste nekažnjivost! Već presudom za generala Perišića, Haški sud je poslao sličnu poruku, pa delimično i presudom Šljivančaninu. Ne razlikuje se mnogo ni presuda Gotovini i Markaču, u kojoj se tvrdi da su zločini počinjeni u senci legitimne vojne operacije incidenti koji se trebaju pripisati lokalnim snagama i time amnestirali Hrvatsku za zločine počinjene nakon operacije Oluja. Sudijama je postalo važnije da aboliraju od odgovornosti nego da ispune mandat i potraže istinu.

Ni NATO ni Koštunica nisu hteli da daju dokaze o bombardovanju Jugoslavije

U Srbiji se često pominje da Tužilaštvo sa glavnom tužiteljkom Karlom del Ponte nije imalo snage da pokrene istragu i podigne optužnicu protiv lidera NATO zbog nezakonitog bombardovanja SR Jugoslavije u kojem su poginuli mnogi civili. Zašto to nije urađeno?

– Otvorena predistraga za vreme glavne tužiteljice Luiz Arbur nastavljena je kad ju je nasledila Karla del Ponte, ali je zaključeno da nema dovoljno elemenata da se zapravo otvori istraga i radi na podizanju optužnice. Zamerke ne treba uputiti Hagu nego državama koje su sprečile pristup postojećim informacijama da se objektivno sagleda da li ima krivičnog dela ili ne. Naravno, mislim na države koja su učestovale u NATO operaciji. Ali mislim takođe i na Srbiju, jer je vaša država, odnosno njen tadašnji presednik Vojislav Koštunica, dala samo “Belu knjigu” koja je sačinjena za vreme Miloševića. A to je propagandni materijal neupotrebljiv u istragama.