Hronika slamanja i uzdizanja Vojvodine

Oni koji su znali nešto više pazili su pred kim će to reći. Radnici, seljaci i pošteni intelektualci znali su da se treba sklanjati kad se tuku slonovi i da ne valja ostati u manjini kada se ruše veličine poput Đilasa, Rankovića ili tzv. liberala. U biografijama političara navođeno je samo kretanje u službi, s jedne funkcije na drugu, bez objašnjenja šta je dotični uradio na ovom ili onom položaju. Lični odnosi, spolja gledano, bili su idilično drugarski; politički sukobi skrivani su od javnosti sve dok jedna strana ne bi pobedila i obznanila pobedu. Zbog toga većina građana nije znala ni za gotovo neprestana žestoka sporenja oko statusa Vojvodine u Srbiji i Jugoslaviji.

Sve to nije naodmet reći kad se govori o Stevanu Doronjskom (1919-1981). Savremenici su znali da on pripada pokolenju revolucionara, partizanskih boraca i dugogodišnjih državno-partijskih rukovodilaca. O njegovim padovima i porazima nije se govorilo ni prilikom poslednjeg ispraćaja, jer to tada nije bilo uobičajeno. Doronjski nije zapamćen kao moćnik, lafčina ili crveni buržuj, već kao čovek odan ideji pravednog društva, bezrezervno lojalan Partiji i njenom vođi Josipu Brozu Titu.

Memoarske beleške

Istoričar Ranko Končar i novinar Dimitrije Boarov napisali su njegovu političku biografiju, osvetljavajući paralelno s njegovim političkim delovanjem najznačajnije događaje u Vojvodini od kasnih tridesetih do prve polovine osamdesetih godina prošlog veka. Na čitavih šest stotina stranica autori opisuju gotovo poluvekovni revolucionarni put Doronjskog od rodnog Krčedina u Sremu do najviših državnih i partijskih položaja u bivšoj Jugoslaviji. Pored rezimea na srpskom i engleskom, knjiga donosi stotinak stranica memoarskih i dnevničkih beleški Stevana Doronjskog pisanih s kraćim i, češće, dužim prekidima od oktobra 1949. do maja 1980. godine. Završni deo čini 140 stranica dokumentarnih priloga iz ostavštine Doronjskog, u okviru kojih je objavljen stenogram razgovora vojvođanskog rukovodstva s Titom 1959. te izvodi iz zapisnika sa brojnih sastanaka održanih 1961-63. godine na kojima se raspravljalo o ustavnom statusu Vojvodine.

Autori prikazuju vreme u kojem je Doronjski delovao i njega u tom dramatičnom vremenu, kloneći se naknadne pameti, koja je veoma omiljena u političkoj publicistici, a nije strana ni nekim istoričarima. U knjizi govore dokumenti. Na osnovu njih saznajemo kako su nekadašnji rukovodioci razgovarali iza zatvorenih vrata, kako su razmenjivali argumente i niske udarce, kako su stvarane (ne)principijelne koalicije, na šta su sve bili spremni ljudi koji su se na javnoj sceni nazivali drugovima i aplaudirali jedni drugima. Čitaocu se, prvo, predočava širok prikaz političkih događaja. Istovremeno, na osnovu dokumenata osvetljava se pozadina tih događaja. Treći tok čini ono što je Doronjski beležio samo za sebe i, recimo tako, za budućnost. Taj treći tok ponekad je dramatičniji od prva dva. Današnjem čitaocu izgleda gotovo neverovatno da visoki skojevski rukovodilac u posleratnom Beogradu mesecima živi u sobičku bez grejanja i nameštaja; da potpredsednik republičke vlade početkom šezdesetih dve godine autobusom putuje iz Novog Sada u Beograd, jer baš za njega nema stana; da mu saborci ne daju kredit za obnovu kuće koja prokišnjava… Zvuči poznato, ali je zanimljivo znati da su beogradski funkcioneri i krajem pedesetih optuživali Vojvođane da su „za Franju Josifa“, ili da im je „bolja Pešta“. Jednako poznato zvuči i način na koji su Jovan Veselinov i Miloš Minić pokušavali da slome Doronjskog: „Ako ne možemo da se sporazumemo sa ovim Stevom, naći ćemo drugog Stevu, tog sa kojim ćemo se sporazumeti“.

Svinjci umesto fabrika

Iz zapisa Doronjskog može se saznati i za odluku saveznih vlasti da se novosadski „Jugoalat“ preseli u Trebinje, „Potisje“ iz Ade u Železnik, „Novkabel“ u Svetozarevo. Odluka se odnosila na mašine, inženjere i tehničare, VKV i KV radnike. Kad je otišao da se žali ministru industrije Francu Leskošeku, ovaj mu je odgovorio: „Vi treba da gradite svinjce i proizvodite svinje“. Vojvođani su ipak odbranili svoje fabrike, a Doronjski je zaključio: „Za mene tek sada nema ni trunke dileme ni kolebanja gde je izlaz. Ili ćemo ići na dalju, temeljitu decentralizaciju i razvoj samoupravljanja, ili ćemo zapadati u sve dublju društvenu krizu“.

Da bi slomio autonomaše, Ranković ucenama unosi razdor među pokrajinske rukovodioce. Sukobi traju više godina i završavaju se smenom kompletnog rukovodstva Partije u Vojvodini, na čijem čelu je Doronjski bio gotovo 13 godina (1951-1963). Dva meseca posle smene on beleži: „Bože, kako vreme odmiče, kako prestajem biti na funkciji na kojoj sam bio, odnos prema meni se menja. Eh, hipokrizija komunista. Ta hipokrizija je postala forma naših odnosa!“

Vojvođanin Jovan Veselinov, deleći s visoke funkcije u Beogradu lekcije vojvođanskim autonomašima, na jednom zatvorenom sastanku uporedio je Doronjskog sa „četnikom Mladenom Leskovcem“. Ovaj odgovara: „Ja nisam od Mladena Leskovca naučio šta je autonomija. Od njega to nisam ni čuo. Prvi put sam to čuo kada sam postao komunista, u našoj Partiji. Ja se sa tim pitanjem srećem kao važnim elementom revolucionarnog programa naše Partije. I mi smo taj program u toku NOB i ostvarili… Ako autonomaštvo postane politička etiketa za svako drugačije mišljenje, onda će se ono ubrzo pretvoriti i u brnjicu kojom će se začepiti usta za svaku diskusiju…“

Autonomaštvo i nacionalizam

Pored autonomaštva, komunisti jedni drugima rado pripisuju nacionalizam. Edvard Kardelj je još ujesen 1944. nazvao Doronjskog nacionalistom, jer je ovaj negodovao zbog pljačkanja Vojvodine. Po mišljenju Doronjskog, pak, „Draža Marković nije nikada ozbiljno i vredno radio i važi kao takav… On je u javnosti i partiji poznat odavno kao nacionalista i etatista“. Ništa bolje ne misli o još jednom drugu iz prvih redova. Petar Stambolić je, piše on, „ovejani intrigant i frakcionaš„. A kad se ova dvojica udruže, njihova kadrovska rešenja „prete da će se povampiriti velikosrpski nacionalizam i da će Vojvodina biti prva na njegovom udaru“. (Doronjski teško da je čuo za Slobodana Miloševića, ali je izuzetno dobro poznavao pomenutu dvojicu i otud je nepogrešivo predvideo šta će se zbivati kad Srbijom zavladaju njihovi izabranici.) Iako je sedamdesetih godina spadao u konzervativnu struju u Partiji, Doronjski nije mogao da ne zapazi mrtvilo koje je vladalo među vojvođanskim komunistima posle rušenja liberala, u vreme kad su vlast držali policajci predvođeni Dušanom Alimpićem: „Prosto se čovek čudi da ovde ne može da se čuje sveža ideja, naročito posle XI kongresa“ (1978).

Sporovi oko ekonomije

U osnovi gotovo neprestanih unutarpartijskih sporova i sukoba nije bila ideologija, već ekonomija. Komunisti su bili jedinstveni u težnji da očuvaju i ojačaju vlast Partije. Bratstvo i sloga nestajali su kad bi došla na dnevni red ovlašćenja pojedinih nivoa vlasti (savezne, republičke, pokrajinske) i ulaganja, odnosno podela novca. U knjizi R. Končara i D. Boarova navedeni su i detaljno analizirani brojni privredno-politički lomovi izazvani nastojanjem čelnika Srbije da oni imaju poslednju reč o svemu što se radi i gradi u Vojvodini. Na kojoj god funkciji bio, Doronjski je ostajao dosledan borac za razvoj Vojvodine. Kao što nikad nije sumnjao u Partiju, odnosno komunističku ideologiju, tako nije prestajao da se suprotstavlja uvek moćnim centralističkim snagama. Pritisci centra počinju odmah posle rata: na izborima 1946. Blagoje Nešković nametnut je za narodnog poslanika biračima u Novom Sadu; Petar Stambolić biran je u Subotici, njegovo ime dato je zemzadruzi u Kaću; Dobrivoje Vidić bio je faktički guverner Vojvodine od 1946. do 1951; Dušan Ristić bio je za šef pokrajinske Udbe; istovremeno, vodeći pokrajinski kadrovi premešteni su na beznačajne funkcije u Beogradu. Tek 1951. Doronjski se vraća u Novi Sad i staje na čelo partijskog rukovodstva koje čine „povratnici“ iz Beograda Geza Tikvicki, Petar Relić, Mirko Tepavac, Danilo Kekić i drugi. Slede godine nastojanja da se ublaže posledice posleratnog ekonomskog iscrpljivanja pokrajine, ali će Doronjski i 1955, navodeći obilje činjenica, saopštiti Titu: „Vojvodina je deset godina davala, a ništa nije dobijala“.

Ćosić i Davičo

Autori podrobno prikazuju lični doprinos Doronjskog osnivanju Novosadskog univerziteta, Sterijinog pozorja, Tribine mladih, Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, Galerije Matice srpske… Kao kuriozitet, navode da je on obezbedio Dobrici Ćosiću smeštaj na Paliću kad je pisao Daleko je sunce. Roman mu je ispravljao Oskar Davičo, svedoči u knjizi jedan savremenik. Ko i ovakvu literaturu čita s vedrije tačke gledišta, u ovoj knjizi naći će potvrdu da sve prolazi i sve se menja, ali da u svim vremenima i sistemima postoji nešto nepromenjivo: težnja vlasti u Beogradu da vladaju Srbijom što čvršćom rukom i da Vojvodina kao njen deo uvek bude što je moguće žešće kontrolisana i iskorišćavana.

Najveća vrednost knjige „Stevan Doronjski, odbrana autonomije Vojvodine“ jeste u tome što autori koriste izvore prvog reda – dosad nepoznatu ličnu ostavštinu Doronjskog i neobjavljenu građu iz nekoliko arhiva. Koriste, naravno i radove drugih istraživača, memoarsku literaturu, štampu i periodiku. Kombinovanjem i upoređivanjem novog i već poznatog oni pružaju široku i slojevitu sliku jednog vremena i doprinose razumevanju pozadine mnogih odluka, postupaka i poduhvata komunističkih vlasti u Beogradu i Novom Sadu.

Knjiga će biti nezaobilazna svima koji proučavaju noviju istoriju Vojvodine – kako političku, još više ekonomsku – jer donosi pregled ključnih procesa koji su se odvijali tokom više decenija, uz stalno navođenje podataka koji govore neporedivo više nego partijski programi i kongresni referati.

Ranko Končar i Dimitrije Boarov uradili su obiman, izuzetno složen i zahtevan posao. Nisu pisali pohvalu ili pokudu, već na činjenicama zasnovano naučno delo koje u značajnoj meri objašnjava, mada ne govori o njima, i događaje koji se odvijali u poslednjih tridesetak godina.

Licemerstvo u vrhu partije

Krajem 1962, kada su se sva rukovodstva zaklinjala u jedinstvo, Doronjski beleži: „Najteža godina mog života i rada uopšte i u Partiji! Šta sam sve saznao i kako sam upoznao do kraja neke ljude, kakvog li nemoralnog ponašanja, bezočnih laži. Kakvog li licemerstva“. Još manje očekivan je zapis od 30. juna 1963, posle izbora Tita za predsednika Republike: „Članovi IK se ljube sa drugom Titom. To je prvi put da se ljube ovde u Skupštini povodom izbora. Ranković se ljubi s Kardeljem, a na izlazu i sa Koliševskim. Znam da baš ti odnosi nisu u redu. Zašto se ljube? Ne znam šta ljudi o tome misle. Verujem da ih ima koji ne veruju u iskrenost ovakvih odnosa. Šta će nam sve to? Zašto ovoliko hipokrizije?! Videćemo kako će se završiti“.