BRANKO KUKIĆ: U kulturi nema demokratije

A raditi to i mnogo bolje nego većina izdavača iz pomenutih centara, svojevrsni je poduhvat i kulturna misija. Uredničke veštine Branka Kukića na, doduše kratku, sreću srpske kulture bile su jedno vreme uposlene i u Službenom glasniku, koji je tada okupio svojevrsni urednički dream team. Branko se ovih dana oglasio i povodom aktuelnog republičkog otkupa knjiga koji se po receptu ministra Tasovca odvija pred očima javnosti, oštro i elitistički zahtevajući da udeo u biranju knjiga ima samo komisija sastavljena od odabranih članova, a ne i bibliotekari. Na pitanje zašto, sagovornik Danasa je decidiran.

– Ova praksa je uvedena iz tobože demokratskih razloga – da se bibliotekarima navodno da pravo da sami odlučuju i zadovoljavaju svoje potrebe, a komisija je tu da svemu tome da stručni nivo. Međutim, cilj otkupa trebalo bi da bude visok nivo izdanja, snabdevanje biblioteka knjigama koje su važne za jednu kulturu i stimulisanje onih izdavača koji se ovim poslom bave profesionalno, čije su ideje jasno profilisane u smislu da je važan kvalitet a ne kvantitet. Ako se to ima u vidu, onda je jasno da o otkupu treba da odlučuju stručni ljudi. Što se stručnosti tiče, nedavni otkup je to potvrdio. Pa kad je to tako, zašto bi sada bibliotekari (u čiju stručnost, inače, nisam u većini slučajeva siguran) bili komisija stručnoj komisiji? Ako ništa drugo, trebalo bi barem da bude obrnuto – da stručna komisija proveri relevantnost izbora bibliotekara. Treće rešenje bilo bi da bibliotekari budu urednici u izdavačkim kućama. U praksi se događalo da komisija predloži knjige nekih važnih autora, da biblioteke odaberu vrlo mali broj knjiga tih autora budući da im njihova imena ništa ne znače. Navešću vam jedan od nekoliko primera sa izdanjima Gradca. Svojevremeno smo objavili četvoricu francuskih autora koji su autoriteti u oblastima koji se bave: Kornelijus Kastorijadis, Alen Bezanson, Pjer Vidal-Nake i Žan-Pjer Vernan. Usput da kažem, ako je to važno u ovom kontekstu, iako se o tome ovde malo zna, da su sva četvorica žestoko kritikovali NATO bombardovanje Srbije. Ispostavilo se da su njihove knjige otkupljene u nepristojno malom broju primeraka. Dakle, ni njihov ugled, ni stručnost, niti njihova podrška Srbiji nisu bili prepoznati. Pa sada vi vidite u čemu je ovde problem.

Kako favorizovati one prave, relevantne izdavače za jednu kulturu?

– Vidite, sve je povezano. Ako je bitno koje knjige treba otkupiti – a ja upravo o tome govorim – onda je bitno ko knjige bira za otkup. Kultura nije stvar demokratije, nego kreativnosti. Ona postaje stvar demokratije onog trenutka kad plodovi kreativnosti budu dostupni svima. Suština je u tome da možete da birate između dva dobra. Tada to postaju slatke nedoumice. I još nešto: ko je rekao da država treba da stimuliše ono što se masovno čita, masovno gleda i masovno sluša? U bibliotekama treba da postoje i knjige koje će pročitati jedan jedini čitalac. Možda je taj čitalac neki genijalan čovek koji će sutra biti važan za društvo, a kome je jedna knjiga bila važna u određenom trenutku njegovog razvoja ili njegovog rada. Ovde se uvek polazi od masovnosti, od mnoštva, od gomile. To je odraz populizma i primitivne svesti koji su nas doveli dovde dokle smo stigli. Srpska kultura je žrtva i rob neukih, moralno iskvarenih, politikanata i rulje.

Svedoci smo činjenice da kulturna misija u izdavaštvu, tamo gde je jedino organizovano bila moguća, kod tzv. državnih izdavača, propada. Novih važnih dela teško da će biti, a sve pod izgovorom nemanja novca za neprofitabilne stvari, a imamo i ideju jednog izdavača da se zbog istog tog novca i već štampana dela prodaju po ceni stare hartije.

– Državni izdavači propali su iz više razloga. Prvi razlog jeste propast jedne države. Posle svakog sloma logičan je novi početak. Ovde je taj početak bio pogrešan. Počelo je sa velikom otimačinom, a završilo se sa političkom ciganijom. Izdavačke kuće rasturali su i razvlačili i kurta i murta. Da pomenemo Nolit, Prosvetu, SKZ, Maticu srpsku, BIGZ, Rad, Građevinsku knjigu… Drugi razlog je odlazak Velikih urednika. Ti urednici bili su visoko obrazovani, kreativni i odgovorni ljudi koji su radili sa odličnim prevodiocima, dizajnerima i lektorima. Setite se recimo urednika Nolita: Vasko Popa, Zoran Mišić, Jovan Hristić, Aleksandar Ristović, Miloš Stambolić, Borislav Radović… Kad su oni otišli i kad se kuća urušila, po njoj su se smucali opskurni tipovi ne bi li na tim ruševinama nešto ućarili i zadovoljili svoje niske strasti. Sećam se nekog srpskog seljaka-pjesnika D. Erića, jednog od zagađivača ovdašnje književnosti, koji je Popinu čuvenu ediciju Metamorfoze posrbio u Preobraženje (a mogao je i u, recimo, Skončani utornik). Reč je o psihologiji tipičnog srpskog džulova potuljenih namera.

S druge strane, izdavači poput Matice srpske, na primer, često neumorno preštampavaju ono što spada u klasična dela domaće i strane književnosti, neretko očekujući da baš to bude proglašeno za izdavački poduhvat. Gde nas vodi ovakav trend u izdavaštvu gde nema prostora za dela koja tek treba otkriti čitaocima?

– To što je još ostalo od značajnih izdavača pretvorilo se u sitnu trgovinu i pilićarenje. Samo da se na konto stare slave uzme neka kinta. Naravno, Maticu srpsku ili SKZ ne možete ukinuti, niti to treba učiniti. Ali je moguće dovesti obrazovane i iskusne ljude i pustiti ih da rade uz pomoć značajnog stimulansa države. Tvrdim da bi te kuće za dve godine povratile ugled i slavu. Međutim, nemar države, nezainteresovani bivši ministri kulture, borbe za vlast i rat za novac, licemerna javnost, kriza škole, mutljag na univerzitetu uzrok su kraha naše kulture. S druge strane, poznato vam je da već nekoliko decenija izdavaštvo na kakvom-takvom nivou drže tzv. mali izdavači, čija je uloga i danas na najvišem nivou: od Geopoetike, Klija, Paideie do novijih Fedona, Akademske knjige, Kreativnog centara, Arhipelaga… Neću da budem lažno skroman, u svemu tome određenu ulogu ima i Gradac. Čime je ove izdavače država stimulisala? Udeljivala im je „pare za cigare“.

Pre svih objavili ste tematski broj časopisa Gradac o Mladoj Bosni. Uoči euforije obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, kakva su vaša razmišljanja na tu temu?

– Broj časopisa Gradac posvećen Mladoj Bosni objavljen je a da nismo razmišljali o ovoj veseloj godišnjici. A što se tiče tog vremena pre sto godina, to je bio bunt mladih ljudi, bunt koji danas ide dotle da se licemerno naziva terorizmom, pošto je terorizam postao američki hit koji je kao streptomicin ubrizgan u dupe celog sveta. Priređujući ovaj broj nismo bez razloga objavili tekstove Andrića, Krleže, Crnjanskog i Ujevića, što pametnom čoveku valjda nešto govori. U Gradcu je, inače, i ranije bilo osvrta na razne buntove. Zar nije realno i ljudski verovati da su u današnjem svetu buntovi jedini način otpora klimavim imperijama, alavim bankarima, političarima-pokvarenjacima i profuknjačama raznih provinijencija, zar nije došao čas da im se dâ do znanja da su upravo oni tragedija ovog vremena i da im neko saopšti da s njima nećemo da živimo? Stiže mlada, nezadovoljna, potcenjena, unapred poražena, očajna, pametna, neumoljiva ekipa „golih u sedlu“ da spasava svet koji je počeo da liči na „javnu kuću u plamenu“. Na vidiku je Veliki metež. U tom smislu shvatam i mitologiju Mlade Bosne.