Poetski pogled u Strašno

Po rečima predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog, prof. dr Mila Lompara autentičan egzistencijalni odgovor na problem savremenog postojanja, po ugledu na Crnjanskog, bio je jedan od dva poetička kriterijuma kojima se rukovodio tročlani žiri istoimene Nagrade kada ju je nedavno dodelio dramskoj spisateljici Mileni Marković, za knjigu Tri drame. Potraga za ovim odgovorom u njenoj poeziji, otkriće i nove dodire senzibiliteta Miloša Crnjanskog i Milene Marković. Iako vremenski udaljeni, njihova početna pozicija je slična. Radi se o radikalnoj negaciji i preispitivanju sveta i vrednosti koje se u njemu uzimaju zdravo za gotovo, i to u jednom traumatizovanom, posleratnom, devastiranom vremenu. Ipak, ta negacija nije nihilistička, koliko god da je snažna i nemilosrdna. I u donjim, nagonskim, i u gornjim, onostranim slojevima stvarnog, oboje traže i nalaze utehu i spas. Predaju im se sa iracionalnim poverenjem, čime od negacije dolaze da afirmacije.
I kod Crnjanskog i kod, savremenoj generaciji čitalaca bližoj Mileni, život i njegov besmisao prikazuje se kroz pokušaj prihvatanja onako kako je jedan veliki filozof, negator, objasnio – život je podnošljiv samo kao estetski fenomen. Takođe, zajednički je pokušaj i da se pređe granica smrti i noći, već ovde i sada, taj pogled u Strašno. Slike destrukcije kod Milene Marković su toliko upečatljive, da to utiče na jezičku formu pesme koja je pojednostavljena, anti-artificijelna, čime se svakodnevni užas odlično prikazuje. Ta vrsta poetski opravdanog jezičkog eksperimenta, a čime je na svoj način Crnjanski svojevremeno sablaznio književnu elitu, bila je drugi važni kriterijum kojim se rukovodio žiri pri dodeli Nagrade.
Kao i kod Crnjanskog, i ovde u slikanju užasa osećamo samilostan ili bar duhovit pogled – kod Milene ponekad urnebesno smešan, jer je širi od slike koju nudi, prevazilazi je. Kada se dese najgore stvari u jednom društvu, onda više nema gadljivosti. Nema pardona za malograđane i licemere. Kad se izgubi sve, ne treba nikoga štedeti, posebno ne sebe. Direktno, surovo obraćanje čitaocu, njegovim nacionalnim mitovima, bez obzira na lepu književnu tradiciju, zajedničko je ovim hipersenzibilnim pesnicima, jer je posle ratova uvek vreme za avangardu. Sa tih pozicija počinje da piše poeziju Milena Marković objavivši 2001. godine zbirku pesama Pas koji je pojo sunce i 2003. drugu, Istina ima teranje. Kako reče genijalni Bohumil Hrabal, svet će uništiti preterano zdravi i vredni ljudi, ne oni bolesni i lenji, i zato se pomenuti autori osećaju neizlečivo bolesni i ludi, u civilizaciji kojoj inače svim bićem pripadaju. Oni su, svako za sebe, iskapili svoju gorku crnu kašiku vremena i u svojoj intimnoj umetničkoj utrobi uspeli da od toga naprave nešto estetski lekovito i za druge.