Ego trip

Za primer se može uzeti Bordel muza, antologija francuske erotske poezije u Kišovom prevodu. Da li tekstove pisane za muziku, pevanje, treba drugačije tretirati? Milan Mladenović (EKV) pričao je da njegovi tekstovi imaju punu snagu samo kada se izvode. Možete čitati fenomenalne stihove svojih omiljenih rok pesama ali čini se da će vam zapamćeni zvuk uvek biti u uhu i da ne bi obratili pažnju na stihove da ih niste prvo čuli odsvirane. Kod pesama Zvonka Karanovića postoji nekada čudan osećaj da su one pisane za izvođenje ali da ih, na žalost, nikada nismo čuli, zbog čega zvuče slabo.

Ovaj autor odličan je u svojim ranim pesmama, tek u ovom izdanju zvanično objavljenim, pod nazivom Blitzkrieg (1990). Autentičan bunt, konciznost, elegantna i jednostavna produbljenost, poentiranost i višeznačnost, pravi rokenrol, pank, nepristajanje na mrtvu malograđansku šemu koja se nudi kao jedini modus života, uz odlične ilustracije Nikole Koraća, zatvaraju knjigu sabranih pesama svedočeći o tome šta je snaga lucidno pronađenog jezičkog izraza. U (hronološki) sledećoj knjizi, prvoj zvaničnoj, Srebrnom Surferu (1991), čitamo već razrađenu R’n’R poetiku. U njoj još uvek postoji preciznost u iskazu iako poente nekada izmiču, što nije nikakav greh u ovakvoj tematici. Radi se o preciznosti da se kaže ono što se hoće i da čitalac ima približnu sliku toga. Radi se o tome da nema gubljenja niti, da pesma nije samo sled slučajnih, proizvoljnih i što je još gore kliše asocijacija, opštih mesta, koje govore o tome kako neko zamišlja rokerski život. Na žalost, već sledeća knjiga, Mama melanholija (1996), govori o (očekivanom?) autorskom iskliznuću. Surf u potonjim knjigama postaje poetski neodgovoran. Radi se ovde o svesno gajenoj infantilnosti, nemanju želje da se osvesti vreme u kome se živi a to je vreme najvećih zlodela u našoj zemlji. U najboljem slučaju čita se ovde nekakva stihovana, nebulozna, poučitelna i patetična proza mlakih ili nepostojećih poenti, sa smislom koji bledi već u toku čitanja i koji se odmah zaboravlja. Lirski subjekt želi sve da zaboravi, da pobegne u san (Visoka vernost), drogu ili seks. On vreme uglavnom provodi u krevetu, gluvarenju, vožnji kolima. On se identifikuje sa svojim vremenom, atmosferom i pejzažima na jednom fiktivnom nivou koji kao da je preslikan iz nekog filma – to su „neodsanjani snovi“ na kojima se insistira. Tu se logično dolazi i do samosažaljenja u opisima i samoodređenju, do poze romantičnog heroja, samodopadljivosti. Gubitnička svest i sentimentalnost, duhovna inercija, pubertetske, erotske fantazije, monotonija, resantiman (Sporo pada noć), želja za efektom koja nekada daje vratolomne i degutantne rezultate, pop-kič povremeno skoro danilovljevski „barokno glamurozan“ (Groznica, Ceremonija dobrog življenja), ljubavni izlivi lakih nota ali drugačiji i manje uspeli od pesama R. Kanjevca, setno fade out raspoloženje, nekakav eho doživljenog, viđenog, strane lektire, stalni ego trip (Svakodnevna pustinja, Psihodelično krzno), o zreloj misli da se i ne govori, ono je što obeležava ove pesme. Doduše, ima ovde i koherentnih i sasvim uspelih delova ili celih pesama koje traže novo čitanje i produbljivanje smisla (Svlačenje, Sve što želim od vas su udarci koje mi zadajete). Ali, na žalost, uglavnom, lirski junak ima problem sa sećanjem i sa stvarnošću (Balkan bazar: kada ti je pola života deža vi/ šta je onda stvarnost/ a šta san), on ne želi da misli nego samo niže, nabraja (samozavaravajuće) mentalne slike, asocijacije uglavnom vezane za erotsko, pop kulturu i njene mitove i žali se na turobnu realnost koju, u stvari, ne želi da dosegne, promeni, i time, suprotno svojoj nameri, neretko biva smešan, anahron i banalan. Obraćanje ljubavnici, ženi, u jednom pasivnom maniru posebno je često, kao i poente i iskazi koji bi valjda trebalo da budu efektni, mudri ali su samo na pola puta do toga jer ovde se radi o osećanjima, slutnjama, u najboljem slučaju o nežnosti (Melanholija), ali ne i o pravom (poetskom) razmišljanju. U knjizi Tamna magistrala (2001) po Flaviju Rigonatu, piscu pogovora i uredniku, Karanović piše snažnu antiratnu poeziju. Pre bih rekao da su pesme Veliki umor i Tamna magistrala u duhu predaje i odustajanja, nekakvog polubunta, kao i ceo opus, više nego da su nekakva prava angažovanost, iako su eksplicitno, i u Tamnoj magistrali povremeno odlično, transponovane činjenice (po)ratnog života (brze pruge, karneval turbo folk transa, sveže meso za pendreke…). Autor sam kaže na kraju Velikog umora: „moj gnev ne dopire dalje od dnevne sobe/ beleške nemoćnog čoveka/… i znam da neće biti kajanja/ ni katarze/… i nisam želeo tu ulogu svakodnevnog heroja/ to je za neke jače i hrabrije/ i nisam želeo/ taj svakodnevni bes/ želeo sam da budem turista/ da koračam šinama/ i budem stariji brat/ sopstvenoj deci/… stariji sam deset godina/ i to iskustvo ne čini me jačim/ samo tužnijim i umornijim/ sedim u dnevnoj sobi ali ne vidim smrt…“ Ne bi se ovo ni postavljalo kao pitanje da se u medijskoj priči koja prati Karanovića, koji je i pisac romaneskne antiratne trilogije, ne potencira upravo nekakav angažman i poziv da se on kao nepravedno skrajnuti pesnik uvrsti u značajne u skorijoj prošlosti. Po izdavačima ovog autora ne bi se moglo govoriti o njegovoj velikoj skrajnutosti. Takođe, prelazak na pisanje proze ovde je logičan nastavak poezije koja je i sama bila na ivici proze. Poezija je, pak, po definiciji margina, a posebno rok muzika i neko kome je stalo do njih trebalo bi baš da prija ta pozicija. U suprotnom, može se govoriti o korumpiranosti, želji da se uđe u (mrtvi) Panteon akademskog establišmenta.

Sigurno je, ipak, da dobar deo onoga što sam ovde izneo kao mane jedne poetike mnogi smatraju baš vrlinama čitajući Zvonka Karanovića u jednom blagonaklonom žanrovskom ključu. Time se vraćamo na pitanje s početka.