Kroz ledenu zemlju

U vremenu u kojem se živo smenjuju tamni i svetli praznici, pojava nove knjige Bore Ćosića, Put na Aljasku, jedan je od događaja koji svakako obeležava nedavno okončanu (književnu) godinu. Reč je o autoru koji je bio i ostao jedan od libertinskih simbola Beograda i naše (titrave) kulture, od 60-ih naovamo. Čak i kada nije bio u tom gradu, a njegove knjige – nijedna! – nisu mogle, kao sada da se vide u širokom izlogu knjižare „Geca Kon“.
Put na Aljasku je interncionalni putopis – Bora Ćosić, naime, putuje sa suprugom Lidijom kroz teritorije nekadašnje Jugoslavije da bi stigao do Beograda i u Beograd. Potom se vraća nazad, skoro istim putem, hladno i trezveno posmatrajući ožiljke istorije 90-ih, trudeći se da nasluti i preciznije odredi šta sav taj teret propasti jedne zemlje i tranzicionih procesa u četiri nove države znači s gledišta pojedinca – pisca (Bore Ćosića) može značiti bilo kome, nama, meni (piscu ovog osvrta), dok život prolazi i svetla se gase.
Od prve rečenice: Da se čovek rodi ovde ili onde, stvar je slučajna… – Bora Ćosić uspostavlja demistifikacionu smisaonu topografiju koju čitalac i ljubitelj njegovih Tutora ili Doktora Krleže odnosno Rasula zna i očekuje… A ubrzo stiže i produžetak, lični uzrok interesovanja: Silno me zanima što nas na prostoru bivše zemlje očekuje, sada kada već lagano zaboravio sam mnogo toga…

Tri očaravajuće rečenice

Srbi su narod opasno jak, ali većinom brzoplet, katkad naivan u svojoj snazi;

*

Čitava ova zemlja u svojoj novoj fazi jedan je krpež, kiosk načinjen od letvica i lošeg kartona;

*

Moja zemlja je bila časna, bar u osnovnom, a ipak je pogubljena na način azijatski surov.

(Iz knjige Bore Ćosića Put za Aljasku)

Put na Aljasku je dakle izveštaj o viđenom i doživljenom, izveštaj subjektivan i nepotkupljiv. Putopis o brzom prolasku kroz hladne slovenačke prostore, kroz mešovite tranzicione nanose u Zagrebu. Beleži Bora Ćosić s oštrom objekcijom: „Stari sustav, građanski, potrošen već odavno, bio je donekle obnavljan u vreme socijalizma, sada u periodu tranzicije nema više popravki, sve traje koliko traje, onda je kraj…“ Posmatrajući ulice grada koji je u mnogome obeležio njegovu sudbinu, Ćosić opaža gomiletine smeća na kojem građani žive u očekivanju smetlarskih kamiona, po nekakvoj komunalnoj reguli. Putovanje kroz krajolik, međutim, istodobno je podsećanje. Zagreb su za pisca: Josip Kulundžić, Krešo Golik, Zlatko Gorjan, napose sjajni savremeni pesnik Danijel Dragojević. Na svaki način osobenjaci, osamljenici…
U drugom činu ove knjige Bora Ćosić govori o svom prolasku kroz Bosnu: „Sve je to neka vrsta naše Ugande … čitava ta naša trasa uokvirena je istovetnim dekorom: sustavno razrušenim i popaljenim kućama…“ Ti prizori podstiču Ćosića na pitanje koji su sve (iskonski) porivi mogli da podstaknu ratnike i političare da se poduhvate surovog uništavanja „bijelićevskog“ pitomog pejzaža. Travnik, Zenica, Sarajevo… Ćosić zapaža simbole novog vremena – sećajući se Alije Sirotanovića, Enesa Čengića, Andrića – koji je „tim rođenjem skrhan zanavek“. Misli Ćosić na Bosnu i misli na nas. Oni kojima se ovakva tvrdnja povodom velikog pripovedača neće svideti, odrediće pak svoj svetonazor u sledećim rečenicama: „Jer svaka stvar na svetu, svaka pojava, kraj, zemlja, narod sve počinje u nekom zrnu, u nekoj klici, u nekakvom krilu“. Malo dalje, onima koji su još u stanju da čuju drugog, Ćosić poručuje: „Čovek, sve u svemu, živi neoprezno i naivno, smatrajući da makar ono malo tla na kome stoji ima svoju čvrstinu i nekakvu postojanost, a nije tako“.
Put, neravan i pun rupa, vodi ka Beogradu. Boravak u Beogradu, u kojem je jedna mala porodica imala ulogu u velikoj svetskoj revoluciji, a jedna baka u lepom tempu iskomentarisala ceo svet, boravak je u prestonici Aljaske. Lucidan posmatrač realnog stanja stvari u raskomadanoj zemlji, Ćosić već na početku stiže do stava, možda i očekivanog s gledišta samog puta: “ Ne treba nikad popuštati. Ne treba nikome davati za pravo da nas kinji makar i najmanjom pojedinošću, makar i time da nas goni da se bez pomoći ikakve sijalice penjemo po spratovima … kuće“. Današnji Beograd je za Ćosića grad „kinetičke euforije“, ali i mesto samoispitivanja i preispitivanja, jer su uspomene barokno teške a njihov bajoslovni teret bi da difuzira njegovu misao u raznim pravcima, duž transverzala „opšte razdrtosti“. Ćosić bi sve da razjasni, jer je i nerazjašnjivo na neki način razjašnjivo u svojoj nerazjašnjivosti – što pisac zna još od svojih druženja sa Krležom, kao (mrtvim) likom. Beograd je za Ćosića u velikoj meri inače grad mrtvih (Matić, Andrić, Popa, Vučo, Davičo, Ristić…). Višesmerna i najčešće otvorena misao piščeva vrluda kroz prostor i osvetljava događaje i likove, trenutke i lica, Beograd o kojem Ćosić više misli ne postoji, (skoro) sve je potonulo, ostala su samo sećanja reči, krhke beleške po ledu, Aljaska. Iz te perspektive može se čitati i razumeti Ćosićeva tvrdnja da je serkl Bogdana Bogdanovića nešto najdragocenije što Beograd ima, ali i njegovo bespogovorno kritičko razmatranje Handkeovih akcija glede Srbije – koje, verujem ja, ipak nisu tako jednosmerno orijentisane i pristrasne, kako se tvorcu Tutora čini. S druge strane Ćosićevo portretisanje Danojlića, recimo, nosi u sebi svu složenu neobjašnjivost našeg mentaliteta i antologijski ocrtava naše naravi. Kao i poseta Olji Ivanjicki.