Ko god da se usudi da piše o Njegošu, pored suočavanja sa izazovom samog tog čina, ulazi u tajanstvenu sferu. Za prošle i buduće generacije, naime, izuzetno je privlačna misteriozna ličnost Njegoševa, koja u sebi sabira pesnika, mislioca, intelektualca, monaha, vladiku i vladara. Sam čin pisanja o Njegošu je kao nekakvo svešteno delo, kao pisanje himne ili žitija.
Čovek stoga nikad nije spreman potpuno za takav poduhvat, a opet ko ga čini čista srca daruje i biva darivan dragocenim darom. Tako je i Bojan Drašković darovao jedno dragoceno nadahnutu ali i na izvorima utemeljenu i celovitu sliku Njegoša pesnika i vladara.
Kažemo celovitu sliku jer je autor izbegao zamku u koju su se mnogi uhvatili, a to je da zanemaruju političku stranu njegovog delovanja, a potenciraju pesničku i književnu. Stoga u knjizi Njegoš: Diplomata, državnik, pjesnik Pesnik nije potisnuo Vladiku i Vožda naroda. A bitno je da je Petar Petrović Njegoš bio jako izražena politička i liderska ličnost. On živi politički i misli politički u smislu borbe za slobodu svog srpskog naroda, pre svega u Crnoj Gori, a zatim na svim prostorima na kojima živi. On je čovek koji je u politici sprovodio svoje pesničke i epske ideje, a i pevao je o zajednici i njenoj borbi za slobodu – što je srž njegove politike. Kako kaže Isidora Sekulić, Njegoš je bio celovita ličnost, isklesana od jednog kamena, u kojoj se spaja delovanje Njegoša pesnika i narodnog vladara i vladike Rade. U toj afirmaciji političkog dela ličnosti koju ilustruje njegoševski politički program najveći je značaj ovog dela. U današnjem vremenu lutanja i međusobnih sukoba – političkih i ideoloških, Njegoš je svetionik koji bi morali slediti ako želimo da se vratimo sebi i u normalu.
Šta je to njegoševski politički program? On organski izrasta iz njegovog pesništva i ukupnog njegovog intelektualnog dela. Tajna njegove mudrosti i korena političke ideje jeste to da je on bio organski čovek stare srpske i hrišćanske tradicije. Njegova politika proističe iz njegovog pogleda na svet, koji je opet izrastao iz njegove religije i tradicije. On je direktni naslednik nemanjićke i lazarevske tradicije i nastavljač njihovog duhovnog, civilizacijskog i političkog delovanja. A to je po rečima Vladike Nikolaja Velimirovića ideja slobodne i narodne srpske crkve, države, vojske i kulture.
Tek u tom smislu postaje jasna i njegova slobodarska ideja oslobađanja srpskog i drugih balkanskih naroda, njegovo divljenje Karađorđu i njegovo rusofilstvo. Borba protiv krvne osvete i uvođenje zakonitog poretka nisu samo politički ciljevi, već i sprovođenje programa slobode i nezavisnosti o kome je pesnik pevao. To što je on bio monah i pesnik ne znači da je trebao biti bolećiv prema zlu i nepravdi. Njegova pesnička, hrišćanska i politička parola bila je udri vraga ne ostav mu traga ili gubi obadva svijeta. Možda zvuči surovo da se protiv neprijatelja moramo boriti do kraja ili ćemo izgubiti na zemlji i nebu, naročito za uši onih koji misle da je hrišćanstvo nekakva pacifistička ideologija ili da pesnici moraju biti mekušci.
No isto tako tek u tom svetlu razumevanja Njegoša kao autentičnog i integralnog čoveka tradicije postaje jasno i njegovo pesništvo koje je iznedrila ta ista tradicija i čije je on bisere pretočio u poetski izraz. Kao i to da postaju kristalno jasni i njegovi politički stavovi i čvrstom rukom upravljanje jednom malom zemljom koju ophrvavaju beda i siromaštvo, okupacija, spoljnji i unutrašnji neprijatelji.
Uostalom, to dosta podseća na sadašnje stanje srpskog naroda u Crnoj Gori, BiH, Srbiji, Hrvatskoj i Makedoniji. Stoga danas njegove ideje i odgovori na teška iskušenja i izazove vremena izgledaju aktuelniji nego ikada pre. Njegovo kosovsko opredeljenje, u čijoj osnovi je tradicionalna hijerarhija vrednosti iz koje proističe trajni i požrtvovani napor da se očuva ono najvrednije. A to je po Njegošu identitet srpski koji pretpostavlja neprekidno vraćanje sebi i vrlinama i vrednostima tradicije. Tek tada čovek i narod dobija jasnu ideju ko je i šta mu je činiti. Moderne ideologije i strategije zapostavljaju ili negiraju taj bazični nivo identiteta koji iz žive tradicije izrasta i koji se njenim energijama hrani i inspiriše, pa su svi njihovi planovi zapravo građevine koje se zidaju na pesku bez temelja.
No kako reče autor sledeći mudru Isidoru, i pored toga što znamo njegovu tajnu – tajnu uronjenosti u živu, na prvi pogled staru ali uvek mladu, danas gotovo zaboravljenu, tradiciju drevnog kontinuiteta i trajanja čiji je Njegoš direktni produkt, za nas je on i danas tajanstveni genije. I pored svih pokušaja odgonetanja ova integralna ličnost naše žive tradicije, međutim, koja spaja srednji i novi vek u najlepšoj sintezi, ostaće nedokučiva i samim tim magnetski privlačna. Svako čitanje štiva o Njegošu inspiriše i daje snagu koja je potrebna i pojedincima i narodu, a naročito dela napisana sa mnogo truda, znanja i mudrosti kao ovo koje potpisuje Bojan Drašković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
