O nekadašnjima i sadašnjima

Za razumevanje života i sveta, istorijskih tokova, pojavnosti na mikro i makro planu egzistencije, već odavno nisu dovoljni, barem što se književnosti i drugih umetnosti tiče, ni pozitivistička nauka, ni hronološko poimanje vremena, ni čvrstina materijalnih dokaza i isključivost racionalnog pogleda na svet. Pomaka, znanja i novih otkrića nema bez vere da je ono što smatramo nemogućim moguće, bez mašte i snova, bez transcendentalnih iskustava. U pravcu takve jedne vere, koja većinu tzv. normalnih ljudi plaši i zbunjuje, a retke podstiče da eksperimentišu i osvajaju prostore slobode duha, uprkos zebnji kamo ih to može odvesti, kreće se maksimalno sažeta, oneobičena i potresna priča najnovijeg Draškovićevog romana.

Vešto izbalansirani paralelizam između istorijskog realiteta i fantazmagoričnih vizija u ovom romanu nije potpuna novina u Draškovićevom romansijerskom opusu. Ipak, naročito je od romana Doktor Aron uočljiva izvesna prekretnica u stvaralačkom postupku i suštinskom pristupu temama koje su u stalnoj žiži piščevih interesovanja. Ključne teme su i dalje tu, ali je ugao gledanja izmešten u daljinu, visinu, dubinu, relativizovan u vremenu i prostoru, izglobljen iz realističkih okova sa geslom da je „san videlo“, a java haos u kome vladaju zablude, interesi, mračna i ideologijama zatrovana strana ljudske prirode.

U realnoj ravni romansijerske priče koja nije od presudne važnosti taman toliko koliko je svaki ljudski život i svačija biografija tek kap u moru i splet okolnosti, glavni junak Vidan Maksimović proživeo je traumatično detinjstvo u neimenovanom selu pored jezera. Sećanja mu sežu do prvih posleratnih dana (Drugog svetskog rata), kad su na njega presudno uticale priče dede i njegovih ispisnika o besprimernom stradanju jedinstvene srpske vojske u Prvom svetskom ratu, kao i smrtonosne podele u Drugom, zbog kojih je svedok kako mu na kućnom pragu ubijaju oca. Kad mu i majka pogine od udara groma, a njemu spase život u kojem će od tada epileptični napadi uticati na njegovu svest, a u zrelim godinama i na tokove njegovog života, Vidan je oformljen kao izuzetno senzibilna ličnost i čovek koji živi među javom i međ snom. Prelomna u njegovom potonjem životu je Orvelova 1984, kad kao francuski đak i građanin Pariza, doktor filozofije, oženjen Francuskinjom s kojom ima dvoje dece, dolazi na odmor u dedovu kuću i sanja dva sna koja će mu promeniti život. U tim snovima on vidi i prošlost i budućnost, mrtav je kao pripadnik dedove vojske ali sa morskog dna sve vidi i zna, i rađa se ponovo da bi opet stradao od svojih, pod drugačijom kapom. U snu doživljava i suđenje, tokom kojeg umom boravi u kosmosu, na planeti Tantalus, gde shvata da tapije na jedan komad zemlje zbog koje mu ovde sude nema, niti je ikada bilo, a da je ovozemaljska istorija samo ponavljanje istorije koja se na Tantalusu već dogodila. U želji da razume košmare koji ga opsedaju, sanja i da je dospeo do brvnare na Alpima, gde profesor kosmologije, Artur Cimerman, i njegov pomoćnik Aleksej Matuškin, pokušavaju da mu objasne kako je moguće da mu se događa nemoguće. Tragični rasplet Vidanovog života, u kojem je kažnjen vidovitošću, događa se 90-ih, kad je zbog njegove ljubavi prema dedinoj vojsci stradao njegov nevini i naivni sin, zbog čega će izgubiti porodicu i sav mir pređašnjeg života, biti prinuđen da napusti i zemlju u kojoj se rodio i svoju drugu domovinu, Francusku, te emigrirati u Peru.

Svaki element ovako zamišljene pripovesti ima svoje korene u stvarnom i mogućem, a svoje razgranato stablo u nedokazivom, imaginarnom i beskrajnom svetu u nama i oko nas. Stoga se o romanu Tamo daleko može govoriti kao o specifičnom tipu književne fantastike, koja se realizuje mešavinom nekoliko tokova i vrsta uobrazilje, znanih u istoriji fantastične književnosti. Fantastičko shvatanje sveta izražava, s jedne strane, rascep što ga fantazmagorično izaziva u stvarnom svetu – uznemirenje, nelagodnost, strepnju i strah. S druge strane, fantastika je čežnja za apsolutnim, transcendentnim stanjem koje ukida nevolje, strah i smrt i vraća predstavu slobode i oslobođenja od racionalnog prosuđivanja, koje se po pravilu kad-tad svede na spoznaju apsurdnosti življenja. Dok je u romanu Doktor Aron težište bilo na tzv. folklornoj fantastici, u romanu Tamo daleko fantastika se usložnjava, i poprima čas razmere tzv. čiste fantastike, potom poetske fantastike, donekle i naučne fantastike s klasičnim elementima „čudesnog putovanja“, zatim delirične i socijalno-utopijske fantastike, i na kraju eruditnog onirizma koji je rezultat znanja i lektira.

Simbolički i metaforički naboj savršeno jednostavnog naslova najnovijeg Draškovićevog romana, krajnje je višeznačan i indikativan. Naslov čuvene pesme koja je oplakala sudbinu dedine vojske, na koju je i posle jednog veka s pravom ponosan glavni junak, razlistava se u romanu u sve moguće vrste emotivnih, prostornih, vremenskih, psiholoških i kosmičkih daljina. Sve je „tamo daleko“, bilo i ostalo za Vidana Maksimovića, koji je, od dedinih priča i očeve smrti, u detinjem mozgu sklapao svoju istinu o istoriji i svetu kao tragičnu igricu, da bi s nerazrešenim pitanjima prevalio sedamdesetu „tamo daleko“, odakle su mu dve zemlje u kojima je proveo život „tamo daleko“, kao što su mu i žena i kćerka „tamo daleko“, u Kanadi. I u snovima, koji su mu pretumbali sudbinu običnog čoveka, otišao je „tamo daleko“, u svemirske beskraje, da bi se vratio sa krhotinama sećanja kojima opet nedostaje ključni element da se tajna slagalice okonča.

Načinivši korak dalje od Doktora Arona, u smislu produbljivanja i preispitivanja prostora književne imaginacije, Drašković se zapravo vrtoglavo, izazovnije nego što to može klasični realizam, približio i istorijskoj i umetničkoj istini o nama, nekadašnjima i sadašnjima. Istovremeno, umnožio je i pitanja pred kojima nije mudro zatvarati oči i um, što i jeste cilj svakog respektabilnog književnog stvaralaštva.