Pisac se ne rađa, on nastaje

Ovogodišnji dobitnik Ninove nagrade Dragan Velikić pisac je sa dugogodišnjim stažom na srpskoj književnoj sceni, sa sedam objavljenih romana i četiri zbirke priča. Ipak, Ruski prozor, po oceni Ninovog žirija kritike najbolji roman među 107 koliko je prošle godine konkurisalo, istovremeno je i najbolje delo koje je do sada napisao po mišljenju većeg dela kritike, i Velikića samog. Ruski prozor, roman koji znalački koristi dramaturgiju mnogostrukih ogledala, okarakterisan je kao „trijumf njegove spisateljske veštine i jedan od njegovih vrhunaca“.
Roman se kreće se kroz mnoge narativne ravni, od ispovesti jednog od glavnih likova, preko centralne priče o sazrevanju Rudija Stupara ispripovedane u trećem licu, do trećeg dela koje predstavlja svojevrsno višeglasje svih koji su kroz njegov život prošli. Naslov se odnosi na mali prozor za ventilaciju, fortočku, koja se negde naziva i ruskim prozorom, a koja se pri veoma niskim temperaturama koristi za provetravanje sobe. Naslovljavajući delo metaforom izlaza i druge šanse, autor pre svega istražuje temu dobrovoljnog izgnanstva koje je mnoge zadesilo tokom 90-ih godina, kroz priču o odrastanju i traženju identiteta glavnog lika, ali i priču o identitetima svih onih kojih se njegova sudbina dotiče.
Neobičnom koincidencijom ove godine se poklopilo navršavanje pune dve decenije od Vašeg prvog romana i ujedno i prve nominacije za Ninovu nagradu. Očekujete li komentare po kojima će odluka žirija biti protumačena kao „vraćanje starih dugova“?
– Komentara uvek ima, i time se ne bavim. O „vraćanju starih dugova“ ne može biti reči jer sam Ninovu nagradu dobio, po mišljenju mnogih kritičara, za svoj najbolji roman, a to je Ruski prozor.
Da li mislite da je neki od vaših prethodnih romana u većoj meri zaslužio da ponese ovo književno priznanje?
– Ninova nagrada se dodeljuje za proteklu godinu, dakle, ne možemo lamentirati na temu šta bi bilo da je bilo. Pet puta sam bio u finalu, i konačno, u šestom finalu sam dobio Ninovu nagradu. Nisam nikada komentarisao odluke žirija, pa zašto bih to sada radio.
Ruski prozor je omnibus – roman. Zašto ste se odlučili za tu formu?
– Nije to forma koju sam unapred odredio, ne postoji omnibus roman kao nekakav žanr. To je moja odrednica nastala kada sam već uveliko bio pri kraju rukopisa. Ko pročita Ruski prozor shvatiće zašto je to omnibus roman.
Ruski prozor ili fortočka metafora je nuđenja izlaza, nove šanse. Čini se da se sve bitne stvari i sve prave stvari u romanu dešavaju u procepu, na putu, „prostoru slobodnog takta i kadru istrgnutom iz sna“?
– Lepo ste to rekli, i ne bih imao šta da dodam. Roman ima onoliko verzija koliko je čitalaca. Svi mi čitajući upisujemo nešto što je isključivo naše, od asocijacija do atmosfere.
Da li se ciklično proticanje vremena u romanu, uz indikativnu rečenicu-uputstvo „ako se dobro organizuješ, sve ti je usput“, može tumačiti kao ohrabrenje?
– Ta moja rečenica je ironična u odnosu na osobu koja je izgovara. To čak nije moja rečenica. Preuzeo sam je iz pisma jednog prijatelja koji je moju potrebu da unapred predvidim sitnice koje nam čine svakodnevicu, definisao baš tim rečima.
O životu Rudija Stupara saznajemo mnogo toga: i ono što je bio i što je mogao biti. Ko je zapravo Rudi Stupar i da li ga neostvareno definiše pre nego ostvareno?
– I jedno i drugo nas definiše. Na jednom mestu u romanu kažem da je i propušteno biografija. Ko je Rudi Stupar, to prepuštam čitaocima.
Da li neostvareno zapravo i rađa pisca?
– Nisam siguran. Potreba da se literarno uobliči svet koji u sebi nosimo ipak nastaje iz različitih pobuda. Pisac se ne rađa, on nastaje.
Upečatljiv okvir priče koja je opisana i kao priča o potrazi za identitetom je poslednja decenija XX veka. Nije li učaurenost i postala metafora našeg čoveka, bilo da je on otišao sa ovih prostora ili je odlučio da ostane?
– Ako ste odlučili da negde krenete, onda niste učaureni. Svaki čovek kao školjka nosi šum vremena koje mu je rođenjem darovano, kako vreme tako i prostor. S tom razlikom što prostor može da promeni.
Nakon objave kandidata za Ninovu nagradu, Milan Vlajčić je ocenio da su se nakon postmodernističkih eksperimanata pisci napokon vratili priči. Slažete li se sa tom konstatacijom? Koji je, po Vašem mišljenju, put kojim će se roman kretati ubuduće?
– Taj put niko ne može da odredi. Ne postoje u literaturi unapred zadati putevi. Svaki pisac gradi svoj put. Ne verujem u smrt romana. A što se postmodernizma tiče, to nije izmišljotina našeg vremena. Prvi postmodernistički tekst javlja se u Homerovoj Ilijadi, u pevanju gde se govori o nastanku Ahilejevog štita.
Vaš ambasadorski raspored mora da je veoma gust. Nedostaje li Vam sloboda slobodnog umetnika?