Reality Srbija

Nije jednostavno žanrovski odrediti Jovanovićev roman. Autor je upotrebio nekoliko prepoznatljivih matrica krimi trilera, ali nijedna nije izvedena žanrovski čisto, bez izneveravanja i posebne kontekstualizacije. Kompoziciono središnji i književno najuspeliji deo romana pripada onome što se nekada zvalo društveno-kritička proza. Zato bi se moglo reći da je Plastic realistički, socijalno angažovani roman, na koji su nakalemljeni „specijalni efekti“ akcionog krimića, ili, drugim rečima, radi se o „stvarnosnoj prozi“ umotanoj u žanrovsko pakovanje. Danas je to manje-više iznuđen autorski kompromis u prilagođavanju visoke književnosti tržišnom kontekstu i čest spisateljski trik u zavođenju „žanrovske“ publike na lažan trag, jer gotovo da ne postoji drugi način da domaća proza privuče veći broj čitalaca.

Narativni okvir romana je duo-drama, koja se odvija u toku jedne noći, u pritvorskoj ćeliji policijske stanice u Beogradu. U njoj „igraju“ glavni junak, tridesetogodišnji japi i plejboj, priveden jer je vozio pijan i bez dokumenata, i mladi policajac koji ga čuva. Uloge nisu ravnopravne i čitalac zapravo prisustvuje ispovesti glavnog junaka, deleći sa policajcem ulogu slušaoca.

Nikola je „top-menadžer“ u jednoj beogradskoj marketinškoj agenciji. Njegova ispovest izlaže pred čitaoca naličje savremenog kapitalizma u tranzicionim i nerazvijenim društvima (koji je Džonatan Frenzen u Korekcijama sjajno nazvao „prosvećenim neotehnofeudalizmom“), ili tačnije, naličje tranzicije na srpski način. Prvi deo romana prikazuje svet koji naseljavaju „dizajneri, copywriteri, accaunt menadžeri, gomila lepih momaka i zgodnih devojaka kojima je svakodnevni rečnik bogat izrazima kao što su: estimejtid tajm, drop, brif, riport…“ To je sredina gde čovek nema vlast nad svojim dostojanstvom, pa ni nad svojim telom, gde, da bi opstao, mora da bude bezgranično ponizan kod pretpostavljenih i isto toliko nemilosrdan prema potčinjenima. Kao što je kod nas teško govoriti o korupciji u društvu, jer je korupcija sistem, tako se za korporativni svet u Jovanovićevom romanu može reći da tu nema oportunizma, jer je oportunizam sistem. Zbog toga junakova/naratorova samosvest – koja se čitaocu na prvi pogled može učiniti takvom da prevazilazi njegove moguće kompetencije – izgleda i psihološki uverljivije, osim što sugeriše nemoć junaka da oko bilo čega u svojoj „sudbini“ sam odlučuje, što bi se, u ironičnom ključu, moglo nazvati korporativnim tragizmom.

Drugi nivo Jovanovićeve romaneskne panorame tranzicione Srbije odnosi se na sudbinu radničke klase. Nikola je na određeno vreme – pošto se pokazao kao izuzetno uspešan u otpuštanju zaposlenih kada je počela globalna ekonomska kriza – „prekomandovan“ na mesto stečajnog direktora propale fabrike u okolini Beograda. Kapitalizam je „sadizam prema radničkoj klasi“ – zaključuje Jovanovićev junak. Autor Plastica uspeo je upečatljivo da dočara, kako scenografiju nekadašnjeg ogromnog socijalističkog kombinata u poodmakloj fazi raspadanja (što je odlična metafora za savremenu Srbiju), tako i bezizlaznu bedu radničke klase, sa korumpiranim sindikalnim vođama i odsecanjem prstiju kao metodom borbe. Pri tome, Jovanović ne pripada onom krugu srpskih pisaca i intelektualaca koji „anti-korporativni“ angažman upotrebljavaju kao masku ili poligon za ispredanje i podupiranje konzervativno-nacionalističkih narativa, odnosno onima čiji je antiglobalizam „plemenski“ inspirisan.

Uporedo sa tematizovanjem propale tranzicije, Jovanović usmerava pažnju i na posrnulu omladinu: „muzika devedesetih, imbecilni tekstovi, dečaci koji izigravaju mafijaše i devojčice koje su gole“, internet-četovanje i socijalne mreže kao mesta za dobrovoljno podvođenje maloletnica. U romanu je vrlo efektno parodirana i prijemčivost našeg društva za teorije zavera, pogotovo kad se radi o „Šiptarima“, ili, sa druge strane posmatrano, sklonost centara moći da na takav način manipulišu javnim mnjenjem.

Zaplet u romanu, koji narator naziva „revolucionarnim angažmanom“, doživljavajući sebe kao „anđela milosrđa“ i onog koji „spasava druge od njih samih“, uobličen je parodiranjem konvencija akcionog krimi žanra, dakle u žanrovski nerealističkom, hiperbolisanom i brutalno-naturalističkom registru. To u etičkom smislu relativizuje junakove postupke i njihovo pravo značenje pomera na metaforički, utopijski nivo: „Ovom svetu je potrebna revolucija. Srbiji pogotovo. I politička i kulturna“. Umetnuta narativna nit o junakovim umetničkim afinitetima i velikoj iskrenoj zaljubljenosti u ranijem, pred-japijevskom životu (motiv „mrtve drage“) – postavljena kao vrednosna protivteža onome što je usledilo – psihološki je neuverljiva i suvišna, ali to je romantična sentimentalnost kakva se često sreće u prvim romanima.

Ključni nedostatak Plastica je početak, prvih pedesetak stranica, gde je pripovedanje nekoncentrisano, sa suvišnim i banalnim digresijama. Kasnije, u većem delu romana, Jovanović uspeva da proizvede nesvakidašnju i osvežavajuću jezičku energiju, koja ima dinamičnost filmske naracije. Na formalno-stilskom planu roman deluje previše ležerno i nemarno: ako je društveno stanje rekonstruisano u romanu postpolitičko, onda na ovom nivou roman deluje postformalno. Plastic poseduje blogovsku „amorfnost“ tekstualne mase, što mu na posredan način daje autentičnost. Pojedini detalji u karakterisanju i psihologizaciji sporednih likova su izuzetno upečatljivi. Autor je, takođe, uspeo da u tekstu zamaskira površinsko-faktografski sloj naše svakodnevice, ali tako da ipak sve ostane „tačno onako kako jeste“.

Iako se za nekoliko godina verovatno mnogi neće više sećati ovog romana, Jovanovićev Plastic bitan je jer, pre svega u tematskoj ravni, najavljuje prozu koja će se u narednim godinama sve češće pisati, naročito kod mlađih autora, a uz to predstavlja pisca na čije buduće knjige treba obratiti pažnju.