Srpskog junaka Kraljevića Marka oživela je Vila i dovela u užički kraj i u kraj bivše Jugoslavije, ne bi li on pronašao čuvenu Zlatnu knjigu, nužnu za „vaspostavljanja carstva magije“. Doduše, ni sama Vila nije znala šta je Zlatna knjiga, nego je očekivala da joj junak pronađe tu dragocenost i da joj je donese na tacni. Mada, smatrala je da bi moglo i bez tacne, ali da delija bude go i spreman za krevetske vratolomije. Tokom pripovesti će se pokazati da Markova svojeglavost nije bila plod vatrene guslarske mašte, nego istiniti karakter slavnog junaka.
Da bi mu smrsila konce i nastavila sa svojim planovima, Vila je iz mrtvih regrutovala najljućeg Markovog neprijatelja, Arbanasa Musu Kesedžiju, boljeg i većeg junaka, i brutalnijeg ljubavnika. Njegovu zarđalu mržnju prema Marku ona je raspirila huškajući ga na nacionalnoj i političkoj osnovi. Prirodno, Arbanas nije mogao da ostane neosetljiv na Viline seksualne i političke argumente, te je po obavljenom poslu krenuo da traži mrskog mu brkajliju.
Već na samom početku Zlatne knjige Dragana R. Filipovića, koja se decembra 2009. pojavila u beogradskim knjižarama, sasvim je jasno zašto je ovaj autor stekao kultni status među srpskim poznavaocima fantastike. Filipović je prirodni pripovedač, izuzetne moći opažanja i velikog osećaja za sintezu viđenih elemenata. Narativni stil mu se nalazi na razmeđi Borhesa, Felinija i Mebijusa, a efikasnost vođenja radnje dostojna je akcionog filma. Prirodno, to je samo najprepoznatljiviji sloj njegovog pripovedanja, koje može da se ljušti kao glavica crnog luka, pa pri tome i da se pusti koja suza, nekad od smeha, nekad od ljutine.
Filipovićevo pripovedanje krasi brzina i neposrednost scenskog pripovedanja, zasnovana na neobičnim i neočekivanim kombinacijama karaktera, prilika i reči. Istovremeno, njegovo vešto šetanje iz sveta mrtvih u svet živih, iz istorije u legendu, iz stvarnog u izmišljeno, čine naraciju Zlatne knjige prepunom obrta i kalambura. Shodno principima akcionog filma, obrti mu pomažu da efikasno pomera radnju ka neumitnom kraju. Brzina dešavanja nagnala ga je da dešavanja i karaktere ogoli i prikaže ih bez ikakvih stilskih ornamenata i sumnjivih dodataka. Pored slikovitosti protagonista i prilika, velika Filipovićeva snaga obitava u sočnim dijalozima, na razmeđi govornog i književnog jezika, kao i piščeve didaskalije, lucidne, zajedljive i posprdne.
Zlatna knjiga bi ostao veseo roman u kome se hirurškom veštinom secira duh srpskog naroda, jednom nogom u narodnoj, folklornoj i seljačkoj prošlosti, a drugom nogom u savremenoj, elektronskoj i brzajućoj stvarnosti, da Filipović u njega nije uneo i kremanski deo svoje ličnosti. Vešto oneobičavanje situacije i događanja, krije u sebi i prikaz duhovnog i materijalnog stanja Srbije skraja 80-ih godina kada je pisan roman. Nije ni čudo da se Filipoviću može da pripiše jasno predviđanje budućeg, tragikomičnog trenutka bivše Jugoslavije i buduće Srbije.
Poslasticu za čitoce predstavljaju i crno-bele ilustracije hrvatskog strip majstora Igora Kordeja koje vrlo maštovito i precizno prate roman. „Sa Igorom sam se upoznao 1987. godine u Brajtonu, na svetskom kongresu SF. Ishvalili smo jedan drugog, ludo smo se proveli, naročito upadajući nepozvani na prijeme, ja sve sa kapicom i propelerom. Po povratku smo upriličili više uzajamnih poseta, nastojeći i da uradimo štogod“.
Zlatna knjiga je prava retkost u srpskoj književnosti, jer je višeznačno delo koje zahteva nekoliko čitanja. Lako shvatljivo na svojoj površini, ovo se delo potom sve više migolji i začuđuje čitaoca. „Moja teza je da nisam je teško shvatljiv, već da su se mozgovi olenjili. Cenim čitanje koje teče, bez zapinjanja, ali i ono drugojačije, s promišljanjem, ima neki smisao“, kaže Dragan R. Filipović.
Ko su sporedni likovi?
Slikovitost Filipovićevog romana crpi snagu iz odlično postavljenih sporednih likova, čija je geneza rezultat autorovog celokupnog životnog iskustva: Mica Prangija, Luda Nasta, Rada i Mlada, Radovan Lakić Truli, Alhemičar Makarije, Rade Janjac, Mijo Cvrčak, Toša Slepac…
Profesor Rato Muniguz mentalni je kompot od legendarnog profesora Milana Popovića, Vitezovićevog uzora za Šešir profesora Vujića, čuvenog po rečenici izrečenoj u zabiti Tare, pre no što je ugazio u govno: „Ovde ljudska noga još nije kročila“ i Mija Prndaća, čuvenog gluvog violiniste iz Nerandžićeve ulice. Znao sam Milana, i jednom sam i išao u Taru s njim. Anegdote o njegovo zaboravnosti i gafovima i dalje žive. Nesporno vredna i važna užička ličnost. Znao sam i Mija Prndaća, i bio prisutan kad su mu u kafani Kongo, na Rakijskom Pijacu, mangupi raštimovali violinu i lumpovali uz neumilne zvuke.
Lendo Jasmin i Ćefo Muharem policajci su u skoro svim mojim pričama. I kad poginu, sledećeg jutra su tu, jer jutro, kao što je poznato, zaboravi sve. Ima više razloga za to, neki su geopolitičko-magijski, neki onako.
(Prostitutka Mica Dviska) Dviska je mlada ovca, blentava i razigrana, a podobna za mrkanje. Nimalo sportski, nadimak je prišivan ženskim osobama, humanoidima, u istom psiho-fizičkom stanju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
