Treća Srbija: (literarni) tranzicijski brutalizam

• U Leskovcu je državna službenica otpuštena s posla jer je tvoj roman dodeljen odličnoj učenici trećeg razreda osnovne škole na kraju školske godine. Kad su roditelji zavirili u roman i videli o čemu se radi žalili su se gradonačelniku zbog opisa scena eksplicitnog seksa. Tako je došlo do moralne panike. Kako vi gledate na ovaj lokalni „prosvetno-politički“ skandal?

– Koliko sam ja razumeo opštinska služba je naručila određenu količinu knjiga za najbolje učenike i knjižara im je isporučila primerke. Da je bilo ko pažljivije pogledao korice ili makar pročitao tekst na njima, od knjižara do gradonačelnika koji je potpisao primerke, ne bi im palo na pamet da ih poklanja učenicima nižih razreda osnovne škole. Taj „školski skandal“ nema veze ni sa učenicima ni sa roditeljima niti sa mojim romanom. Slika nasilja, pornografije, seksa ili čak obožavanja masovnih ratnih ubica, ima u pojedinim medijima koliko hoćete a o Internetu da ne govorimo. U mom romanu je prema tim stvarima uspostavljen vrlo jasan kritički odnos za razliku od pojedinih medija gde se svakodnevni slučajevi socijalne patologije glamurizuju, eksploatišu i pretvaraju u robu dostupnu svim uzrastima bez ograničenja. Ali najapsurdnije je što su neki mediji upotrebili ovaj slučaj, ne razlikujući simbolički nivo romana od različitih percepcija i samog konteksta realnosti. Vladimir Nabokov ili Henri Miler bi tako bili optuženi za pornografiju, Euripid za incest i kanivalizam a Dostojevski za promovisanje ekstremnog nasilja.

• O čemu se radi u romanu „Plastic“?

– Plastic je po žanru triler, a po mojoj slobodnoj interpretaciji triler sa elementima filozofskog pamfleta. Neki kritičari nazvali su ga i post modernim romanom. To je priča o čoveku koji živi i radi u sred mašinerije liberalnog kapitalizma koji se kod nas naziva „tranzicija“ i kome pukne film. Onda odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke, a nekako paralelno sa njegovom idejom kreće serija terorističkih napada na viđenije beogradske klubove i kafiće. I dok omladina i turisti ginu, svi nagađaju ko je odgovoran za napade.

• Kritičari spominju književne „korene“ vašeg romana – „Američki Psiho“ B. I. Elisa, romane F. Begbedea, M. Uelbeka, dok vi kao uzor navodite „gonzo-poetiku“ Hantera S. Tompsona. Koliko je za vas važna ta inter-tekstualna komunikacija sa globalnim kulturama kao i sa različitim nacionalnim književnim tradicijama i uticajima masmedijskih (film, pozorište) industrija, te artističkih subkultura i umetničkih praksi?

– Pošto živimo u post-post modernizmu svako umetničko delo, pa i književno, mora da komunicira sa drugim umetničkim i medijskim izrazima. Nemoguće je napisati ili izreći nešto što neko nije već rekao, ali je moguće posmatrati stvari iz drugog ugla i u tom smislu inter-tekstualna komunikacija između različitih medija, tradicija i uzora tvori novo delo. Danas smo svi žrtve medijske manipulacije koja nas, s druge strane, paradoksalno, čini mnogo obrazovanijima i slobodnijim. Kao što smo videli na slučaju Andersa Brejvika (masovni ubica iz Osla) konglomerat informacija, ako dospe u pogrešne ruke, može da ima fatalne posledice. Sada moramo da vodimo više računa o stvarima koje pišemo po Fejsbuku, Tviteru i raznim blogovima.

• „Plastic“ proširuje tematske prostore koji se sreću u savremenoj srpskoj literaturi. Tranzicija, siromaštvo, bezdušnost, nova korporativna pravila i ideologije… što, s jedne strane, znači napuštanje „duha“ i tema 90-ih i eksploatacije političkih stanja i društvene patologije „Miloševićeve ere“. U vašem romanu reč je o novom svetu kapitalizma koji se događa ovde u Srbiji ali i svuda?

– Srpska književnost više je okrenuta prošlosti nego sadašnjosti ili budućnosti i što se tiče izraza i što se tiče tematike. Ili su u pitanju veristički pogledi na 90-te ili epsko fantastična, žanrovska tumačenja „slavne“ prošlosti kad smo imali državu do Soluna ili kad smo, uslovno govoreći, bili građansko društvo. Srbijom se sada uglavnom bave melodramski romani koji su treća vrsta eskapističke književnosti. Teško je tumačiti svet oko vas, a ne biti patetičan, pristrasan ili profan. Ili pasti na tabloidne grane. Ipak, meni je zanimljivije da čitam o onome što preživljavam nego da se zaluđujem teorijama da su Nemanjići ostavili tajni red vitezova na drugoj planeti ili kako je Sveti Sava imao svetleći, čudotvorni mač.

• Vaš način pisanja karakteriše poetika sirovosti, anti-stilizacije, jezik masmedija i poetski prosedei „in yer face“ dramaturgije (brutalnosti), spoj žanra (trilera) i društvene kritike… Da li takve vrsta poetike definišu i osnovne tendencije i senzibilitet nove generacije srpske književne post-post moderne?

– Svaki autor kreira svoju poetiku i da li je ona anahrona ili moderna, sirova ili stilski besprekorna, uzvišena ili smećarska odlučuje on sam. Teško je definisati senzibilitet nove generacije srpske književnosti kao što je ovde teško definisati i mladog pisca pošto se pod „mladima“ podrazumevaju svi autori do četrdesete. Poetika je individualna stvar, a ja se najsigurnije i najbolje osećam u „stilizovanom“ jeziku i okruženju masmedijskih i pop art estetika.

• Glavni junak vašeg romana potpuno je atipičan? Ni negativan ni pozitivan. Narcisoidan egomanijak. Neka vrsta korporativnog, neoliberalnog psihopate. Bez prošlosti, bez budućnosti. Pokreću ga osećanje apsurda i nihilizma koji eskaliraju u pobunjenički bes do „poslednjeg daha“. On, međutim pripada višim društvenim slojevima, ne dolazi iz slamova i urbanih predgrađa, što je realniji okvir za stvaranje pobunjenika – kao mesta gde se stvaraju „sistemske žrtve“ neoliberalne tranzicije?

– Možda zvuči apsurdno, ali najveći pobunjenici rađaju se upravo u okolnostima i sredinama gde nikome razumnom ne bi palo na pamet da pravi revoluciju. Ali kao što je svima bilo čudno što je glavni junak Balardovog romana Millenium people pedijatar koji postaje terorista dok se nije ispostavilo da su u skorašnjim neredima u Londonu učestvovali i zaposleni i socijalno integrisani građani tako je i glavni junak romana Plastic, Nikola, neko od koga se ne očekuje ekstremno delovanje i to uz iskreno uverenje da radi pravednu stvar za većinu. Još uvek ne znamo kako će ili da li će se takav Balardovski lik pojaviti u našoj tranzicionoj zbilji. Nadam se i da hoće i da neće.

• Da li danas uopšte postoji ideja pobune u duhu one Žižekove opaske da je danas nemoguće čak i zamisliti kraj kapitalizma izvan globalne periferije, recimo, islamskog ili nekog perifernog kulturnog i ideološkog fundamentalizma i ko je uopšte mogući subjekt (makar u fikcijsko-simboličnoj ravni) takve pobune u samom centru?

– Na žalost, nepatvoreno iskrena čežnja za pobunom više i ne postoji. Postoji ekstremni psihotičari kao što je Brejvik ili režirane pobune koje su se, gle slučaja, sve desile u šest meseci kao što je tuniska, egipatska, a sada vidimo i krvavi kraj libijske. Žižek je apsolutno u pravu kad tvrdi da će kapitalizam zameniti raznovrsni fundamentalizmi, od ekonomskih i društvenih, do verskih što pobunu čini besmislenom. Jedino da se pobunimo protiv svih vrsta dirigovanih pobuna pa napravimo trockističku „permanentnu revoluciju“, ali na digitalizovan način. To bi bilo u ravni psihodelije glavnog junaka mog romana, ali je vrlo moguće. Sloboda je živa stvar i trebalo bi se boriti za nju. Akcenat je na glagolu „trebati“.