U srcu užasa

Pripovedač i glavni junak romana Sedam strahova je bivši radijski novinar koji, pošto ga ostavi žena, devet meseci provede u krevetu u teškoj depresiji. Perspektiva je poratna, a okidač za prelazak iz pasivnog u aktivno stanje je iznenadni poziv nekadašnje poznanice koja je ratne godine provela u emigraciji, i koja se vratila u grad da traga za svojim nestalim ocem. Nastojeći da pomogne devojci, junak se suočava sa istinom o zločinima koji su u njegovom gradu (pominjanje Muzičke škole otkriva da je reč o Zenici) počinjeni nad Srbima, odnosno Hrvatima, pred očima većinskih stanovnika, uz njihovu saglasnost ili nemoćnu rezignaciju. Produbljivanje istrage podudara se sa sve većim izobličavanjem realnosti, sve dok predstavljeni svet ne preraste u deformisani, halucinantni predeo po kom šetaju demonska bića, nosioci dijaboličke klice u svakom čoveku, onog najstrašnijeg u šta je ljudsko biće u stanju da se pretvori.

Elemente fantastike i horora Selvedin Avdić koristi mudro, ističući iracionalnost i čisti užas ratne mašinerije u kojoj atmosfera zločina na ljude deluje poput opojne droge, dok nam izborom postupka u isto vreme sugeriše da su sami događaji isuviše strašni za klasičnu književnu obradu, da izmiču realističkom, dokumentarističkom opisu. Samu prirodu fantastičnog autor ne razjašnjava do kraja – pored mogućnosti da je junak posle buđenja iz depresije odmah uplovio u ludilo, somnambulni prizori koji nalikuju stranicama iz Poa i Hofmana, ili najboljim kadrovima Dejvida Linča, poseduju i realističnu motivaciju koja proizilazi iz pripovedačeve dugotrajne nesanice i telesne iscrpljenosti.

Protivteža demonskom u romanu Sedam strahova je krhko ali ipak prisutno dobro, „okean čiste dobrote“ oličen pre svega u ubijenom Aleksi. „Kako sam samo voleo jutra! Voleo sam da ispijam kafu sa Anđelom i da dogovaramo naredni dan, dok jutro ulazi u sobu. Voleo sam svaki naš razgovor. Voleo sam i male kretnje njenih prstiju oko šoljice. Mirisi, kuckanje sata, vesti na radiju… Čitavo telo se opuštalo. Mogao sam danima biti s njom i detetom u maloj sobi (…) Jutra su sada potpuno besmislena. Verujem da su i dalje lepa ali ne vidim“, krajnje jednostavno ali jezički odmereno Aleksa opisuje svoj izgubljeni raj u dnevniku koji je inkorporiran u tekst knjige. Ove oaze ljubavi i mira imaju u romanu status povlašćenih mesta koja ostaju netaknuta i pored strašnog raspleta, zato što sadrže neku vrstu zaloga za budućnost, vizuelno dočaranu prizorom u kom sunce topi sneg a reka nosi strahove-demone. Nasuprot prikazanoj harmoniji koja je uništena delovanjem spolja, pripovedač je sam odgovoran za krah svoje veze, što unosi potrebnu dinamičnost bez koje bi likovi isuviše šematski bili podeljeni na pozitivne i negativne. Konvencija nađenog rukopisa, s druge strane, deluje kao nepotrebno komplikovanje, a isto tako i razbijenost na tekst i komentare, koja u znatnoj meri otežava čitanje.

Iako je u svedočenjima o nedavnom ratu već danas teško odvojiti istinu od poluistina i laži, čime se bavio i Hemon u Projektu Lazarus, mora se priznati da veću težinu ima kada pisac odabere da govori o zločinima svojih nego o zločinima nad svojima, ma koliko stradanja s obe strane bila nesumnjiva i velika. Kako je ovde ipak reč o književnosti a ne o političkom aktivizmu, naravno da dobra namera nije dovoljna. U slučaju romana Sedam strahova, iskustvo novinara i talenat pisca čine skladnu celinu.