Krcun: Bilo mi je žao Draže

Predsednik Komisije bio je tadašnji predsednik Skupštine Srbije Jovan Veselinov, ali on je tu funkciju vršio samo formalno. Stvarno, sav rad Komisije vodio je Penezić koji je tada bio na funkciji potpredsednika Izvršnog veća Skupštine Srbije.

Odmah pošto sam stupio na dužnost, sekretar Komisije Kovačević odveo me je u Penezićev kabinet da bi me predstavio. Bio sam izuzetno impresioniran, jer je Penezić bio jedna od najpoznatijih ličnosti srpske politike. Bio je, u poratnom periodu, osnivač i nesumnjivo najistaknutija osoba u domenu srpske službe bezbednosti. O njemu se govorilo kao o „maču revolucije“ u Srbiji, u danima neposredno posle rata, koji su bili puni teških represija i „klasnih obračuna“. Utoliko više sam bio iznenađen njegovom ličnom jednostavnošću i srdačnim prijemom mladog saradnika koga je upravo upoznao, a koji je tada imao 32 godine i nije posedovao nikakav poseban javni ili politički ugled sem stručnog znanja, kojim, verovalo se, u određenoj meri, raspolaže.

Od tada, pa narednih skoro dve godine, naš zajednički rad će biti veoma intenzivan i vrlo često svakodnevan. Ponekad smo odlazili u neko mesto u unutrašnjosti Srbije i tamo ostajali po nekoliko dana da bismo na miru obavili neki značajniji posao. Bio je to katkad Oplenac, češće Lipovica ili Jastrebac, gde bismo provodili po više dana.

U leto 1961. godine, Penezić je rekao Miši Kovačeviću da će dve-tri nedelje provesti godišnji odmor u svom užičkom kraju. Da ne bismo prekidali rad na Ustavu predložio je da Kovačević i ja, sa daktilografkinjom, to vreme provedemo na Zlatiboru u kompleksu dveju vila koje su bile u posedu organa Srbije. On bi dan provodio šetajući po užičkom kraju, a mi bismo radili na tekstu. Predveče bi došao i on na Zlatibor i sa njim bismo vršili potrebne konsultacije i usaglašavili se oko onoga što smo tog dana Kovačević i ja uradili.

Jedno veče dok smo na Zlatiboru počinjali naš rad sa Penezićem, oko 19 časova, pred vilom se zaustavila limuzina iz koje je izašao Vojkan Lukić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije. Sve nas je iznenadila ta nenajavljena poseta. Penezić se izvinio i otišao na razgovor sa Lukićem. Posle petnaestak minuta vratio se u našu radnu prostoriju i rekao da večeras nećemo moći da nastavimo rad jer će imati nešto duži razgovor sa Lukićem. Dodao je da će ostati da spava na Zlatboru, te da ujutru možemo završiti započeti posao.

Penezić je, inače, bio čovek kome se na licu lako moglo prepoznati unutrašnje raspoloženje. Ovoga jutra ono je – videlo se – bilo izrazito loše i nije mi bilo teško da to dovedem u vezu sa njegovim noćašnjim razgovorom sa Lukićem. Nas dvojica smo doručkovali, bili smo sami, i tada je iznenada počeo Penezić jedan razgovor koji je trajao oko pola sata i koji ja ocenjujem kao jedan od najinteresantnijih u kome sam ikad učestvovao.

Penezić me je bez ikakvog uvoda pitao da li pratim feljton o hvatanju Draže Mihailovića koji je upravo tih dana izlazio u Politici. Odgovorio sam mu da pratim. Onda me je pitao za mišljenje o tom feljtonu. Kazao je da ga posebno zanima moje mišljenje jer sam mlad čovek, bez ličnih opterećenja iz tog vremena.

Instinktivno sam osetio da je to bila tema razgovora sa Lukićem i da je Penezić involviran u neku političku raspravu oko Draže. Kazao sam da mi nije baš sasvim jasno šta se, zapravo, hoće sa tim feljtonom. Njegova sadržina je vrlo interesantna, ali mi se čini da se ukupna sadržina feljtona, u široj javnosti, prima kao izvesno variranje u odnosu na tadašnje uobičajeno političko prikazivanje Draže Mihailovića.

Tada je nastao dug monolog Penezića koga sam slušao sa nevericom i zaprepašćenjem. Penezić mi je rekao da se mi, evo, nalazimo u 1961. godini, a da narod o tim događajima ništa ne zna. „Moram da ti kažem da je i među nama – mislio je na tadašnji politički vrh – dugo bilo i razlika u gledanjima kada to i kako da saopštimo narodu. Sada je, najzad, postignuta saglasnost da se mora sa time izaći pred javnost. Ali je onda nastao drugi problem. Kako sve to otvoreno reći, a da se u narodu koji to čita ne jave i simpatije prema Draži. I tu, sada, dolaze do izražaja i naše suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Mihailovića. Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne mogu izmiriti. Po jednoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda. Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije u Jugoslaviji, a ne kvisling“.

Sve ovo Penezić je govorio sa posebnim temperamentom da bi u jednom trenutku bukvalno dreknuo: „Draža je mrzeo Nemce kao i ja!“ Nastavio je da mi veoma ozbiljno objašnjava da su to različite stvari i da se to ne može izjednačiti.

– „Mi smo ga gonili i ubili, ali zato što je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju“. Onda mi je objašnjavao da je nekakav dogovor postignut da se tako nastupi u feljtonu, da se opiše način Dražinog hvatanja, ali da se ipak veoma pazi da se u narodu ne pojačaju simpatije prema Mihailoviću. „Našli smo dvojicu novinara i jasno smo im stavili do znanja šta nam je namera. Ja sam dobio i neka lična zaduženja da na to pazim, ali to nije lako. Videćeš, sada, u nastavcima feljtona koji slede, kako se Draža, posle završetka rata, krio u nekim rupama u zemlji. To nije lako opisati, a da se i neke emocije ne jave.“

I onda dolazi nešto što me je prenerazilo. „Kada sam čitao to njegovo skrivanje u zemlji, po rupama – meni je bilo prosto žao Draže“. Sve to Penezić je izrekao sa njemu svojstvenim grimasama na licu koje su iskazivale neko žaljenje i ljudski bol. Objasnio mi je da se u Beogradu stvorilo neko nezadovoljstvo oko objavljivanja feljtona i da ga je o tome obavestio Lukić. U tom trenutku u sobu je došao Kovačević sa daktilografkinjom na doručak i Penezić je prekinuo da razgovara o ovoj temi. Ovaj razgovor vodio je Penezić sa mnom u trpezariji tzv. Titove vile na Zlatiboru jula ili avgusta 1961. godine.

Ja sam bio toliko preneražen onim što mi je Penezić kazivao, da sam se u jednom trenutku čak i pitao da me možda ne provocira. Zaključio sam da ne smem prepričavati ovaj razgovor, jer bih bio napadnut da politički blatim Penezića neprijateljskim izmišljotinama. To pogotovu nisam smeo da učinim posle tragične Penezićeve smrti do koje je došlo posle relativno kratkog vremena.

Očinstvo otupilo „mač revolucije“

Raširena predstava o Slobodanu Peneziću bila je da je on „mač revolucije“, ali ja sam upoznao jednu ličnost koja nije odgovarala slici koja je postojala o njemu. Par godina kasnije izneo sam te moje dileme pred mog prijatelja i tadašnjeg funkcinera Skupštine Srbije Srećka Miloševića. Milošević je bio jedan od prvih Penezićevih saradnika upravo u periodu dok je ovaj rukovodio famoznom Oznom za Srbiju. Pošto sam mu izložio svoje dileme oko Penezićeve ličnosti, Milošević se pomalo bolno nasmejao i rekao: „Sve što si čuo kakav je Krcun bio – je tačno. No, ti si upoznao Krcuna pošto je dobio decu. Od kad je dobio decu Krcun je postao sasvim drugi čovek, onakav kakvog si ga ti upoznao“.

Autor je diplomirani pravnik u penziji