Ljubav u surovim okolnostima

Kako je stajalo u obrazloženju žirija „film je energično, buntovno, autentično, iskreno i otkrivajuće delo, koje modernim sredstvima opisuje „mobilnu“ generaciju, koja dokumentuje svoj život snimcima na mobilnom telefonu“. O ideji za ovaj gotovo dokumentarni film, društvenim problemima i ulozi umetnosti u njihovim rešenjima za Danas govori autorka „Klipa“ Maja Miloš.

Otkud ideja za film?

– Ideja da se bavim problemima mladih nastala je nakon što sam na internetu videla određene snimke na kojima tinejdžeri maltretiraju jedni druge, prave divlje žurke, na kojima se opijaju i drogiraju, kao i snimke nekih mnogo mladih devojaka tokom seksa. Shvatila sam da se nešto ozbiljno događa. To me je „zasvrbelo“ i počela sam da istražujem. Meni je bilo važno da pristupim tom problemu na vrlo iskren, otvoren i direktan način. Da ne moralizujem i ne osuđujem. Nakon toga sam počela da radim istraživanje i da razmišljam o samoj priči koja bi nosila film. Primetila sam neke modele ponašanja koje oni kopiraju. Muškarci preuzimaju identitet nekog mačo nasilnika, dok su, s druge strane, devojke pornografski profilisane. Iz toga je nastala priča koja govori o ljubavi i odrastanju. Meni je društveni aspekt bio motiv da počnem da se bavim ovim filmom, i da u okviru nečega što je sirova i surova realnost vidim gde se rađa ljubav i kako se ona manifestuje u takvim okolnostima.

Koliko je prošlo od ideje do realizacije i ko je sve učestvovao u radu na filmu?

– Od inicijalne ideje do realizacije prošlo je šest godina. Prve dve godina radila sam na scenariju, potom smo još dve godine radili kastinge i istovremeno sam pričala sa više od hiljadu mladih ljudi o njihovim problemima i iskustvima. Kada smo izabrali glumačku ekipu, usledile su duge pripreme. Neka četiri meseca radili smo probe, jer mi je bilo jako važno da se glumci dobro pripreme za snimanje i da mogu da zadrže prirodnost, jer su naturščici. Takođe, pošto film obiluje širokim dijapazonom različitih scena, bilo je jako važno da dobro pronađemo karaktere i da vidimo kako se emocije manifestuju u takvim scenama. Želela sam i da oni ne osuđuju takvo ponašanje, pošto su potpuno različiti od junaka koje igraju. Sve je to bio jedan lagani proces koji je dugo trajao i tokom koga smo se mi dobro upoznali. Onda je usledilo snimanje, pa još godinu dana montiranja… Svakom segmentu rada na filmu posvetila sam dosta vremena, jer sam mislila da je važno da se za jedan realističan film dobro pripremim, kako bi on izgledao gotovo dokumentarno. Godinu dana smo tražili lokacije, izučavali više od 20.000 fotografija sa interneta. Hteli smo da vidimo kako se junaci oblače, ali i gde žive i kakve su te škole.

Film prati folk muzika. Koliko je ona važna za priču?

– Muzika je jedan od veoma važnih segmenata, jer pored drugih stvari vrlo precizno određuje kulturni milje iz koga potiču junaci. Bilo mi je bitno da ni muzici ne pristupim onako kako je uobičajeno u srpskom filmu, na jedan osuđivački način. Ona nema funkciju da predstavi kako neko nema ukusa. Htela sam da izbegnem zamku ironičnog otklona, jer muzika ima emotivnu funkciju u filmu. Nisam želela da to bude rediteljski uticaj, već da pokažem kako ta muzika utiče na emocije i raspoloženje junaka. Ona direktno puca na emocije i stoga je morala da bude precizno postavljena u filmu.

Muzika, seks i droga deo su svakodnevice mladih. Šta je to danas drugačije?

– Mislim da se društvo promenilo u smislu eksplicitnosti u kojoj danas živimo. Sve se zasniva na krupnim novinskim naslovima i obično ne ulazimo u dubinu. To prouzrokuje da mladi komuniciraju na mnogo grublji način. U poređenju sa mojim odrastanjem, koje je bilo tokom rata, mislim da je sada mnogo surovije i teže za mlade da pronađu svoj identitet u takvom okruženju. S druge strane, imamo utisak da smo sve slobodniji, ali smo opet jako konzervativno društvo. I to ne mislim samo na Srbiju. Zato je teško mladima da se pronađu i vide šta ih interesuje.

Koliko je ovo opasan problem i da li ga je javnost bila svesna pre ovog filma?

– Ljudi uvek žele sebe što bolje da predstave, pa kada vide stvarnost koja nije ružičasta, to izaziva reakcije. Bila mi je ideja da nateram ljude da počnu sami da postavljaju pitanja šta se događa i koji je njihov udeo u svemu tome. Stvar je u tome da je ta njihova energija, koju ne znaju kako da kanališu i koja ide u jedan paralelni svet prepun strasti, besa, agresije i destrukcije, rastući problem. Taj njihov svet je i šaren i lep, ali je s druge strane i jako grub. U javnosti se bavimo samo ekstremima, a ja time nisam želela da se bavim u filmu. To je ono što dolazi na naslovne strane, a ja sam htela nešto što je ispod radara, što je uobičajeno. Time se ne bavimo, a to čini mnogo veći procenat od ekstrema u društva. Kada bismo se bavili većinom, sprečili bismo da dođe do ekstrema.

Je l’ to rešenje?

– Ja u filmu nisam želela da dajem rešenje, već da postavim pitanje. Snaga umetnosti i filma upravo i jeste u tome da postavlja pitanja. Umetnost utiče na ljude, a oni sami mogu da dovedu do nekog rešenja diskusijom i razmatranjem. Najveći problem je što se naše društvo ne bavi javno takvim pitanjima.

Film je veoma realističan u svemu, pa i u prikazivanju seksa. Ove scene šokirale su deo javnosti. Koliko je to, u stvari, važan deo priče?

– Htela sam da sve delove filma, uključujući i emocije, seks i nasilje, prikažem vrlo direktno. Mislim da bi bilo vrlo pogrešno da nešto što je osnovni pokretač priče i način komunikacije dva glavna junaka predstavim kao nešto što je loše, pa ne sme da bude vidljivo. Takođe to je nešto što njih najviše interesuje. Da sam pravila film o nuklearnim fizičarima, pokazala bih njihov eksperiment. Ovaj film se bavi ljubavlju dvoje mladih i nekako je to bio potpuno prirodni deo tog filma. Mladi sad imaju utisak da već sve znaju o seksu i da mi ne možemo ništa novo da im pokažemo. Upliv realnosti u to što je njihova zamisao seksa je mnogo snažniji i mnogo dramatičniji nego ranije, kada pornografija nije bila toliko prisutna. To mi je bilo zanimljivo, kako se njihovo iskustvo iz porno filmova, poput grubog seksa, menja zbog realnosti. Ja sam želela da ispričam film iz prvog lica, i da kadriranjem i dramaturgijom naglasim njene emocije. Scene seksa su jako različite tokom filma, zato što je njihov odnos različit.

U snimanju tih scena nisu učestvovali glumci, već dubleri.

– Maloletnici nisu učestvovali u snimanju scena eksplicitnog seksa. Ono što sam ja uradila jeste da sam dala scenario svim glumcima i njihovim roditeljima. O svemu smo pričali, zašto su te scene važne. Bilo mi je važno da imamo iskren odnos i da se razumemo. Njihovi roditelji su razumeli o čemu se radi u filmu i shvatili su njegovu važnost. To što se postavljaju pitanja oko seksa, a ne oko nasilja, zapravo je odraz stanja u društvu. Ako mi ne osuđujemo nasilje već seks, koji je najlepša stvar na svetu i zbog koga i postojimo, to je krajnje licemerno.

Šta misliš, zašto je film tako dobro prihvaćen u inostranstvu?

– Htela sam da napravim iskren film, a tamo su prepoznali nešto što se isto tako događa kod njih. Grubost, eksplicitnost, tabuizacija emocija, to nije nešto što je isključivo vezano za Srbiju. To je trend u celom svetu. Kada pogledamo bilo koji svetski grad i njihova predgrađa, vidimo sličnosti. Oni su prepoznali iskrenost, jer je ovo ljubavna priča u kojoj svi možemo bar na neki način da se identifikujemo, u smislu lude zaljubljenosti i toga da bismo sve uradili zbog ljubavi. Tako da je film i na taj način univerzalan. Meni je i bila ideja da pravim što lokalniji i što autentičniji film kako bi on postao univerzalan. S druge strane, roditeljima bilo gde u svetu je jako potresno i pokreće ih na razmišljanje kad vide kako se jedan deo mladih ponaša.

Ovaj film nije ni ironija ni apologija. Koja bi, ipak, bila njegova uloga u Srbiji?

– Uticaj umetnosti, a samim tim i filma, u Srbiji je smanjen, jer je kultura marginalizovana. Kultura nije predstavljena u javnosti koliko bi trebalo. Ljudi imaju svest o jednom delu koji je visoka kultura i koji nije pristupačan.

Imamo i nešto što je zabava, ali sve ono što je između kao da ne postoji. Kada bismo kulturu predstavili kao zabavu i kao nešto što može da bude prihvatljivo svim ljudima, što ona i jeste, mislim da bi onda i uticaj umetnosti bio mnogo veći, a samim tim i filma.

Od igre do eksplozije

Koliko su glumci, s obzirom na njihove godine, uticali na scenario?

– Budući da oni u svom okruženju imaju primere takvog ponašanja, jako dobro su znali o kome i o čemu je film. Kada smo počeli sa glumačkim probama, ideja mi je bila da dosta stvari improvizujemo. Nismo dodavali, ali smo se igrali. Dosta su mi pomogli oko dijaloga, jer oni bolje od mene poznaju sleng. Nismo menjali scenario, ali smo ga začinjavali. Hteli smo da napravimo što autentičniji film, svi zajedno. Improvizaciju smo zatvorili onog trenutka kada smo počeli snimanje, ali se i dalje osećala sloboda, koja im je dosta pomogla. Kada smo počeli snimanja, oni su „eksplodirali“. Glavni glumci su bili senzacija na festivalima, a dokaz je Isidora, koja pored glumačke nagrade u Viljnusu, ima već i ponude za snimanje filmova u inostranstvu, van našeg govornog područja.